Погранична места као што је село Табановце, на крајњем северу Македоније, најчешће би требало да имају привилегију и могућност за бржи развој у сваком погледу у односу на она из унутрашњости. На жалост, ово село по чијим се рубовима протеже гранична линија између Македоније и Србије 20 година по њеном успостављању није осетило никакву добробит нити развој.

Напротив. Остали су стари, а успостављањем границе између двеју земља и неминовним дељењем становништва, појавили су се и нови проблеми. Поједини житељи Табановца и данас имају хроничне проблеме са обрађивањем имања са друге стране границе. Најављена могућност успостављања малограничног режима преласка границе само са личним картама, што би претстављало велико олакшање и за житеље Табановца, упркос обећањима надлежних, до дана данаашњег није остварено. Због тога неки су, у међувремену, продали своју прекограничну имовину, а други су се једноставно одрекли обрађивања земље с ону страну међе. 

Уз међу и ауто-пут

Изградња новог дела аутопута од Куманова до граничног прелаза са Србијом донела је нове, додатне невоље сељанима Табановаца. Добрим делом траса аутопута се протеже преко њива па чак и дворишта неколико домаћинстава. За експропријацију имовине, како сведоче сељани, „држава-Македонија је утврдила цену зависно од категорије земљишта", али, највише до пет евра по квадрату.

Неки су прихватили, али добар део њих, сматрајући да је то недовољно, нису у „првој тури" потписали уговор за надокнаду експроприсаног поседа. Ишли су на суд и пошто, углавном, нису добили већа обештећења од државе, у неколико наврата су организовали и протесте у намери да спрече пролаз грађевинске механизације преко њихових њива. Но, без успеха. Ни то није успело.

-Тражили смо 20 евра по квадрату. Толико је исплаћено власницима имања заузетог за обилазницу око Скопља, али држава је за неког мајка а за друге маћеха-каже Владимир Ангеловић, чије двориште буквално сече траса новог ауто-пута...

Остао је само горак укус неправде и чињеница да су морали да прихвате државну цену за приватну имовину. Такође, подсећају сељани, остаје проблем са изградњом саобраћајне раскрснице-петље на аутопуту како би Табановчани могли несметано да се укључују и да излазе са коловозних трака саобраћајнице до својих кућа и поседа у атару села. Првобитна локација је, како сазнајемо, померена северније, ближе граничном прелазу, што је, како истичу, неповољнија и мање функционална варијанта. 

Опасан отпад у Сланишту

Уз новонастале проблеме, сијасет других старих недаћа мучи становнике најсевернијег македонског села у коме претежно живе Срби. Готово четири деценије у близини табановачке махале Сланиште остављен је опасан отпад. Изразито опасан по здравље људи и животиња, по некима делимично и радиоактиван отпад, од некадашње пржионице руде хрома, антимона и арсена из давно затвореног рудника у липковском Лојану, као права еколошка бомба, складиран је у Табановцу. Узалуд су годинама, по ко зна колико пута Табановчани тражили и молили надлежне за дислокацију ових опасних материја расутих на отвореном и незаштићеном подручју, поред пруге, на стотинак метара од железничког граничног прелаза са Србијом.

Стручњаци сматрају да је од остатака антимона, арсена и хрома загађена земља, подземне воде и свакако ваздух и да је због тога неопходно адекватно складирање и обезбеђење деконтаминацијом подручја . У више наврата људи су се жалили да им је угинула стока коју су напасали у близини незаштићене депоније. Узалуд. Још увек нема адекватних одговора и реакције надлежних локалних ни државних органа у циљу решавања овог деценијама застарелог, али и те како важног проблема. 

Водовод издашан само за „Центар"

Не тако давних 80-тих година прошлог века Табановце је добило сеоски водовод. Изграђен је месним самодоприносом, уз врло значајну помоћ тадашње ЈНА. На свечаности поводом пуштања водовода у употребу присуствовао је и генерал Стеван Мирковић, који се, старији сељани добро памте, „спустио хеликоптером на сеоско игралиште". Људи су били срећни. Добили су први пут, толико жељену здраву пијаћу воду са извора северно изнад села. Међутим, невоље су убрзо почеле да стижу, јер је капацитет извора, објективно био мали и недовољне издашности посебно за становнике у вишим махалама.

Оправдано, сви су хтели воду собзиром на подједнако финансиско учешће, али нису је могли добити. Ни новији извор, на другој локацији са малом издашношћу није побољшао укупно водоснабдевање Табановца. И данас воду имају само они у такозваном старом делу села-махала Центар, док осталих пет махала не добијају воду из сеоског водовода.
Проблеми су посебно тешки у периодима када почну летње врућине. Уз неопходну воду за људе и стоку, многи наводњавају своје баште, дворишта, воћњаке... тако да воде нема довољно, каже Боривоје Трајковић један од најстаријих житеља Табановца.

У цетру села, где се налазе основна школа, амбуланта, пошта, месна канцеларија, ветеринарска станица и други важни објекти, посебно су угрожени недостатком пијаље воде. Сељани у осталим махалама имају бунаре из којих се у критичним летњим данима суше, снабдевају водом. Међутим и поред тога проблем остаје нерешен иако у последње време има најаве из локалне самоуправе Куманово да ће Табановце у скорије време бити прикључено на градски водовод.

Проблеме са водом повремено имају и службе на граничним прелазима, како на аутопуту тако и на железничкој станици, али они имају и своје изворе независно од сеоске водоводне мреже.

Оптимизам дела мештана да ће Табановце заживети, захваљујући близини границе, није добио потврду у животу. Ни трага од очекиване изградње мотела, бензинских пумпи, ауто сервиса поред аутопута...како се најављивало, што би значило нова запошљења и бољи живот. Табановце, кажу сељани, „и даље има око 300 кућа, али је све више празних напуштених домова, без житеља, са двориштима ураслих у коров..."

С.Ј.