Када је љупка Душанка Буцало са својим младићем Николом Марковим (не)очекивано, из Скопља, кренула пут далеке Јужне Африке да директно бодри најбоље фудбалере Србије у утакмици са Аустралијом на Светском првенству, била је препуна оптимизма, готово сигурна да ће се вратити озарена испуњеном надом и вером у успех наших „орлова". Но, поново (не)очекивано, наде су срушили наши фудбалери који су пропустили шансе којима су могли, да су их искористили, да се домогну „горњег дома клуба славе".

Ипак, упркос свим искушењима, „страдањима и патњама", Душка се са крајњег југа Африке, вратила снажнија, отпорнија на спортска и друга успутна разочарења, због којих се „ноћу болује без сна..." иаоружана новим искуствима, богатија за стечена пријатељства, још убеђенија у основаност нададања да ће српски фудбалери потврдити квалитет већ на предстојећим квалификацијама за Европско првенство – „Идемо даље". 

Сусрет са „противницима"

- Поклон пут у Јужну Африку ми је као – изненађење припремио Никола. Када је рекао, спремај се - полазимо, обезбедио сам авионске карте и четири улазнице за утакмицу Србија – Аустралија, просто нисам могла да поверујем, збуњена и опијена срећом и задовољством. Никола је средио да се у Јужноафричкој Републици, „доле" на рогу црног континента баш на утакмици са „Кенгурима" нађемо и заједно пратимо утакмицу са његовим братом и снахом који живе у – Аустралији. То је тек прича за себе, каже шармантна Београђанка, са „привременим боравком у Скопљу – због љубави".

У скраћеним, ужурбаним припремама за пут, најважнији навијачки реквизит, заставу Србије, Душка је обезбедила у Културно-информативном центру Срба у Македонији – „Спона". Никола је као "појачање" носио македонску заставу. И, обећала је да ће по повратку, утиске поделити са нама. Испуњењем тог обећења пружила нам је своју причу из – Африке. 

„Наши Аустралијанци"

- Отпутовали смо преко Истамбула. Стигли смо на два сата пре почетка „наше" утакмице Србија – Аустралија. Били смо више него убеђени да ћемо тријумфовати. Захваљујући беспрекорној организацији, изванредно уређеном превозу како од аеродрома, тако и од центра града до стадиона, имали смо чак времена и за освежење у једном од кафића. Нас четворо, са обележјима Србије, односно Аустралије, које су носили Николин брат и снаха, представљали смо праву атракцију. Потпуно неочекивано у том кафићу смо „налетели" на кенлера- Србина. Препознали смо га тако што је на енглеском, онако, узгред у необавезној конверзацији, кроз зубе процедио да „данас не подноси Аустралијанце" и прекорео нас зашто се са њима дружимо. Када смо, изненађени упитали – али, зашто, он се „легитимисао", узвративши нам на чистом српском – „зато што сам Србин и чека нас тежак окршај". И, био је тежак окршај, који се, на жалост, потпуно неочекивано за нас завршио разочарењем, искрена је Душка у инвентару утисака.

Навијачка солидарност

Осећај за време интонирања државне химне „Боже правде", тамо на том далеком стадиону, на рогу Африке, није лако описати, објашњава Душанка Буцало. После тог почетног усхићења, у звучном гротлу неизбежних вувузела, делила је, каже, узаврела надања, страхове, због успона и падова наших „Орлова" - доле на терену, са навијачима Србије на трибини, окупљених са свих страна, од матице до далеких меридијана широм света. Свима је срце било уз наше фудбалере. Видело се то по неописиво снажним патриотским рекацијама буквално на сваки потез, акцију, реакцију фудбалера на терену.

Многим неутралним гледаоцима, каже Душанка, било је помало чудно то наше дружење са „аустралијскикм паром" усред узаврелих фанова Србије. Можда и због тога, а и због родбинске „везе", ликовање победника је изостало код „наших Аустралијанаца". У супротном, ко зна како би се провели...

- Признајем, није било лако после пораза, провела сам бесану ноћ. Није лако речима описати сва та снажна осећања, огроман емоционални набој од усхићења до тешког разочарења. Можда то могу да схвате само људи нашег кова, ту некада речи ништа не значе, јер, све се то „кува" негде „унутра", некоме се то очитава на лицу, али некоме је, ко то „чува у себи", потребно да просто - одболује. Ипак, нада поново долази и „идемо даље, такви сми ми Срби, каже Душанка.

„Сербиана"

Ваљда зато са посебним усхићењем прича како јој је посебно годило када је, као мелем на рану добила похвале на рачун Србије, од обичних људи на улицама Јоханесбурга. Чула је људе иза себе, који су је гласно дозивали - „Сербиана, Сербиана...I love you

Немања Видић". Открили су је „по руху", тренерци са натписом - „Србија", и потврдили колико је велика популарност наших спортиста на свим странама света...

Душанка каже да су јој и раније говорили пријатељи а и њен Никола, који је послован човек, често ангажован баш у Јужноафричкој Републици, да у тој земљи живи мала колонија Срба. Доста је ту угледних привредника са наших простора, младих људи, па и мисионара наших монаха и свештеника...

Диван човек – Бора Милутиновић

Као један од најлепших тренутака из читаве ризнице пријатних доживљаја које носи из Јужноафричке Републике, Душанка Буцало издваја сусрет са легендарним српским фудбалским стручњаком Бором Милутиновићем. Изузетна популарност нашег тренера који се доказао управо на светским првенствима као селектор неколико репрезентација потврђена је и у Јоханесбургу. Када је случајно открила да је „заробљен" од мексичких навијача, Душка је стрпљиво чекала да се са Бором фотографишу бројни Јужноамериканци, који су „открили свог човека у Јужноафричкој Републици". За свакога је имао времена и стрпљења, уз препознатљив широк осмех, пун ведрине и оптимизма.

- Када сам после дугог чекања добила прилику и пришла му, упитала сам на српском, „молим Вас, да ли ћете бити љубазни, за један заједнички снимак", узвратио ми је онако, баш нашки, топло људски, очински, српски. „О, како да не, какво изненађење, биће ми задовољство... Нисмо били дуго у друштву, али и за то кратко време уверила сам се колико је то велики човек, дивна личност, која просто плени, зрачи позитивном енергијом, и није чудо што га ето, толико људи, попут Мексиканаца, просто обожава као најрођенијег, каже Душка.

М.С.