Пензионисани агроном, Војислав Ламбев (79), некадашњи управник краљевског имања у Демир Капији, припрема записе сећања на историјске догађаје у периоду судбинског везивања за српску краљевску породицу Карађорђевић.

У најави тих сећања, чији ће изводи бити објављени и на порталу Споне, као и у културно-просветном гласнику „Слово", преносимо утиске забележена приликом разговора са Лемебовом који је посетио наш центар у Скопљу, заједно са Благојем Трикићем из Удружења Срба „Свети Сава" и Стојаном Траиловићем из Демир Капије.

Војислав Ламбев, рођен је 1931. године у Ђуприји, и, како наглашава, то га је некако исконски, судбински везало за Србију. Одмах након рођења са родитељима се преселио у Београд. Настанили су се у београдском насељу Кијево. Отац му је био железничар, радио је на билетарници Железничке станице на Топчидеру. Познато је, подсећа Ламбев, да су са те станице на пут одлазили сви значајнији људи у тадашњим државним службама,- „официри, кнезови, господа, властела..."

Богатог искуства, са добром меморијом, уакзивањем на сваки важнији детаљ, Ламбев говори о Записима које спрема за издавање као свој дуг за подсећање на српску краљевску породицу Карађорђевић. Посебан значај поклања сећању на период када је радио на краљевском имању у Демир Капији.

- Данас живим у Демир Капији одакле је и порекло моје породице. Не патим од некаквог титулисања, живим мирне пензионерске дане, иако сам дипломирани инжењер. Тридесет и седам година сам провео на имању Александра Карађорђевића првог. То имање је након рата национализовано од тадашњих власти НР Македоније, када је и формирано „Земјоделско стопанство". Од 1945. до 1950. у јеку организационих промена имање је било „Обрасцово стопанство". Затим је кроз периоде „самоуправног система", промењено у „Лозарско", док је 1962. године са почетком деловања земљорадничког предузећа постало „Повардарије", пољопривредни комбинат формиран од пет таквих предузећа на подручју општине Неготино на Вардару, подсећа Ламбев.
До 1990. године, фирма је функционисала као ЗИК „Повардарије" Неготино, а потом је предузеће - растурено, тако да су производни капацитети на комплексу некадашњег краљевског газдинства заустављени, апотом су издати под концесију, а део је закупљен...

- Моја жеља је била да пренесем оно што сам радом прикупио и научио. А највећу заслугу за то има бивши управник Имања у Демир Капији Милош Леовац, кога смо сви звали - чика Милош. И заиста, све што знам и што сам написао јесте заслуга чика – Милоша, каже Ламбев.

У објашњењу припремљених записа, у жељи да све то прерасте у – књигу, каже да обухвата период 1928. до 1941. године.
- О Демир Капији се не може причати, писати, а да се заобиђе, „заборави" Краљево имање. О овој варошици, познатијој раније и као Бања, како су је и Немци називали, постоје две монографије. У тим, али и у осталим записима о овом крају југа Македоније постојала је интенција да се Краљево имање, његов траг на овим просторима - заобиђе, прикрије, изостави, као да није било, или као да је то потпуно неважно...примећује Ламбев. Додаје и да се мало говори о несвакидашњим искуствима житеља тог краја 1939. године када је у Демир капију долазила краљица Марија.

- Управо моји први кораци у Београду на Кошутњаку били су везани за породицу Карађорђевић, највише на почетку школовања. Прва три разреда Основне школе Кнегиње Олге похађала су и деца краљевске породице. Имали смо и ми, њихови школски другови, прилику да их посећујемо и идемо у Бели двор. Често смо се сусретали и дружили са принчевима Томиславом и Андрејом. Петар је био већи и за њега, као већ одраслог младића постојао је посебан режим одгоја, наводи Ламбев.

Депортација

- Када је априла 1941. фашистичка Немачка извршила напад на Југославију, најпре бомбардовањем Београда, окупатори су одмах одвајали људе по националности. И, нас Македонце су сврстали на страну - Бугара. Познато је да је по окупирању Југославије Хитлер поклонио Македонију Бугарима као савезницима. Ту је припао и део Србије све до Ниша. Нас одвојене, депортовали су теретним вагонаима за Демир Капију. Ту сам завршио седмолетку. Војску сам служио у Пожаревцу. Пољопривредни факултет у Скопљу уписо сам 1954. а дипломирао 1959. године. Након тога сам се запослио уз Лозарском предузећу у Демир Капији где сам остао до 1990. године..., каже Војислав Ламбев.

М.С.