УВОД - Сурове поруке ђачке

    Поздрављамо вас новим примерком нашег и вашег гласника на српском језику. Прве, скромно подељене ра-дости стартног броја „Слова”, на жалост, у доброј мери су нам засењене суровим сликама и порукама о реалности онога што се зна, а готово прећуткује - све мањег броја српских ученика који, уз потпору велике одважности и праве храбрости родитеља и наставника, истрајно уче на матерњем језику.
     Сурова сведочанства свега виђеног и доживљеног у време наменских посета, поводом првог броја „Слова”, основним школама „Браћа Рибар” у Табановцима, „Светозар Марковић” у Старом Нагоричану и „Вук Караџић” у Куманову, просто нагоне на озбиљнија размишљања о поукама пред којима се не може остати равнодушан. У поменутој кумановској школи, на пример, наставу на српском језику прате још само двоје основаца - Ненад Љубисављевић и Марија Бранковић, из 8. разреда. И, ту са њима, извесно је, престаје настава на српском језику. Јер, првачића, а и свих осталих, више нема. Није се овде године, уписао више ни један једини ученик за наставу на српском језику. Наравно, и Срби деле невеселу судбину осталих и у Куманову, све је мање деце у школама уопште, али своју децу уписују у одељења са наставом на македонском језику.
     Слика у одељењу, са само два ученика, са наставом на српском, као у некој школи забачених планинских села, у тешкој забити, а не у градској средини, делује дирљиво и готово до суза болно. Но, истовремено и некако – достојанствено. Са неким сетним и загонетним осмесима на лицима, та преостала два „осмака” из свог „одељења” са наставом на српском језику, као да су ту „на бранику”, у одбрани језика нашег насушног. Из својих клупа, „као да стоје”, тихо, запањујуће мудро за своје године, помно мотре на све што их сналази, не обазирући се и не размишљајући о „историјској мисији” коју исписују у тој школи, као последња „два ђака на српском”.
      Тешко је, у магновењу, ту на трен, свести „рачуницу” и сачинити праву анализу. Тек, овај сусрет, хтели не хтели, оставља сурову поруку ђачку, жежен печат, „ожиљак” урезане успомене на ову децу. Жртвујући удобност суседних одељења, са многим ограничењима, ето, проводе последњу школску годину основног образовања, у школи са именом нашег реформатора - Вука Караџића. Одолевајући стихији данашњице, у граду у коме је, по званичним статистичким подацима, велики број Срба, њих двоје, Марија и Ненад, остају верни и доследни - бар засада, колико им је дозвољено. Неко ће се сетити да су они, ето, последњи следбеници богате просветне, духовне и културне прошлости српства, наше књижевности, на-ших славних предака, од Светога Саве, до плејаде наших истакнутих просветитеља, стваралаца, песника... али и свих осталих племенитих људи нашег рода, који постижу истакнуте резултате на свим пољима живота. Зато, можда и нису претерана размишљања да тој деци, уз преко потребне књиге на српском, треба доделити и знатно већа признања. Јер, са својим родтитељима и наставницима, они то заиста и заслужују.
      Свесни смо чињенице, да ће, уз све остало, можда и због, овога, „Слово”, већ на старту бити и на удару најразличитијих критика - позитивних и негативних. Но, свеједно, остајемо отворени за сугестије, које свакако прихватамо, као и чињеницу, да је нешто морало да буде саздано и покренуто како би било подложно разматрању.
     Ова деца из поменутих школа, као и она остала, која и даље, како тако, прате наставу и на српском језику, заслужују знатно више подршке одраслих.
     „Слово” отвара простор за иницијативу и акцију. Ту је пре свега због деце, али и свих осталих. А, постојеће сурово стање у образовном систему, везано за Србе у Македонији не оставља простор за мирење са хроничном апатијом и равнодушношћу. ↑

ВЕСТИ

   ВЕСТИ интернет сервиса Културно - информативног центра Срба у РМ "СПОНА".   ↑

ИНТЕРВЈУ:
Кад уметност превагне
    Боро Рудић је рођен 1954. године у Кочанима. Дипломирао је на Електро техничком фа-култету у Скопљу, где живи и ради. Уметничком фотографијом се веома успешно бави више од три деценије
    - Господине Рудићу, уметничком фотографијом, се бавите пуне три деценије, како се кроз тај период стицања искуства у том домену стваралаштва добијају „звања” и „категорије”, будући да сте изузетно цењени члан жири комисија које оцењују рад других уметника из те сфере ?
     - Уметничком фотографијом се бавим још из студенстких дана. Активно сам сарађивао и обишао бившу Југославију, дружио се са људима из ове бранше.
     Хтео бих да напоменем да су фотографи Македоније удружени у Савез. Преко клубова, или самостално, укључени су у фото Савез Макледоније. Са својим ангажманом сам почео као члан ЕЛЕМ-а, као организатора изложби по читавој тадашњој Југославији, у Србији, Хрватској, Босни, наравно и у Македонији. Функционисање ове организације је засновано на принципу добијања пропозиција, нешто слично као у шаху. Актив-ностима се скупљају и стичу поени на основу примљених, награђених радова... На основу свега, добијају се звања, као у шаху, по категоријама, прва, друга категорија итд.У уметничкој фотографији сам нешто више од 30 година, и дан данас излажем.. .
     Ове године сам, у. јуну имао самосталну изложбу у Чачку, затим у августу био у Лесковцу. У Београду сам у јуну имао дигиталну презентацију. Активно сарађујем са члановима клуба, едуцирам и учествујем у жири комисијама на изложбама у Србији.
     - Шта бисте издвојили као најзначајнији домет у досадашњем раду, шта Вас преокупира, где је ту место рекламним радовима ?
    - У принципу се бавим арт - фотографијом и адвертајзинг фотографијом, дакле, рекламном фотографијом. Почео сам са арт-фотографијом, уметничком фото-графијом, то ми је и дан данас примарно и веома важно, јер то једноставно тако осећам, доживљавам и живим, пуним плућима. То волим и то ме испуњава. Јер, човек ради управо оно што жели. Не кажем да је то калуп за све послове, али, овде је реч свакако о уметности. Не бих да издвајам сада ништа посебно, иако је доста тога урађено. Оно што вреди остаће, оно друго се заборавља, иако и сам правим одређене разлике. Издво-јио бих, можда, ево, самосталну изложбу у Истамбулу, затим у Солуну, која је била доста запажена међу уметницима и широм публиком у Грчкој. Самосталне изложбе су нешто посебно, док сам рецимо, имао преко 200 излагања на заједничким изложбама.
     - Завршили сте Електротехнички факултет у Скопљу, а потом сте наставили са „паралелним” ангаж-маном на хобију који Вам изгледа много значи. Како сте ускладили основни позив и љубав према уметничкој фотографији?
     - У пуном јеку младости, нешто после двадесете године, доживео сам први додир са фотографијом. Знате како, можда су баш зато техничке дисциплине много егзак-тне. Свака унија има свој пресек, све има своју математику и логику, док је фотографија, или, тачније уметност, нешто имагинарно што излази из ових већ поменутих оквира, и управо их то чини изазовним, лепим и неограниченим.
Познајем пуно људи у тој уметничкој бранши, који су управо дошли из тзв. техничког подручја, из техничких дисциплина. Човек заправо тражи вентиле да се издува, да изађе из шаблона, којих је све више и више у данашњици. А ето, мени је се љубав за фотографијом јавила на факултету. Одмах сам почео са арт - фо-тографијом. Занимљиво је да сам прве „фо-тографске” кораке начинио са једним старим, очевим фотоапаратом, Кодаком, покушавајући да направим прву фотографију, која би могла да се закачи на зид. Био сам потпуно без искуства, али сам знао да ћу остати уз фотографију.
     - Како успевате да ускадите толико обавеза, данас, када је у јурњави свакодневице свакоме проблем - време ?
     - Колико и да имам редовног посла, не одступам ни за промил од уобичајених активности не запос-тављајући ни ентузијазам. Увек може да се нађе време за било шта да се ради у животу. Е, сада то, можда, кошта: било на уштрб краћег сна, ускраћеног уживања у фудбалу, забавама у вечерњим терминима, необавезним дружењима, „губљења времена”, али, то је то. Ту заправо долази до изражаја и самоиспитивање. Да ли човек који ради толико много, може успешно да изађе на крај са свим овим споредним стварима са којима се сусрећемо у нашем захукталом животу - каже Боро Рудић.          ↑

ОБРАЗОВАЊЕ
Десетка за старт

     Ова акедемска година на Скопском универзитету биће запамћена, између осталог, по новој студијској групи за српски језик и књижевност, основаној на Филолошком факултету “Блаже Конески”.
     После много година створени су услови да се у Македонији оспособи високо образовни стручни кадар, пре свега за потреба наставе на српском језику. Уписани студенти, њих 24,су углавном без претходног познавања српског језика, али ће током четворогодишњег школовања када буду стекли диплому професора српског језика бити оспособљени за наставу, лекторски и преводилачки рад - истиче Чеда Стоименовић, професор српског језика на Филолошком факултету у Ско-пљу. Обраћајући се својим младим колегама, професор Стоименовић је казао да постоје велики планови за развој ових студија, све у циљу очувања српског језика на овом простору. Скопски Филолошки факултет официјализирао је сарадњу са Филолошким факултетима у Београду, Новом Саду и Нишу, а од пре неколико месеци и са Катедром за српски језик у Косовској Митровици.
      Договор о сарадњи подразумева и размену професора и студената, па се убудуће може очекивати да овдашњи студенти један део студија проведу и у Србији.
     За старт ове студијске групе основна литература обезбеђена је преко Амбасаде Србије у Р. Македонији, од Института за српски језик и Завода за уџбенике и наставна средства из Београда, а одређен број књига очекује се ускоро и од Матице српске из Новог Сада. За генерације које долазе добро би било оформити и одељак за књиге на српском језику, у оквиру постојеће библиотеке на факултету, предложио је професор Стоименовић, који се нада да ће се фонд књига увећавати сваке наредне године, пре свега кроз донације из Србије.
     Студенти овог новоформираног смера стидљиво истичу да им се српски језик допада, али да га не познају довољно. Они, српског порекла желе да очувају језик својих прадедова, али већина других, каже да су контакт са српским језиком остварили углавном преко електронских и штампаних медија из Србије.
Многи од њих су већ боравили у Србији и тамо развили искрена пријатељства, па је можда и то разлог што су на опште изненађење својих родитеља пожелели да сту-дирају управо тај “српски језик са меким Л”.
     Било како било, у овом тренутку, оснивање ове сту-диске групе је од огромног значења за очување матерног језика у Македонији, због тога бисмо сви морали бити задовољни и захвални студентима и професорима Филолошког факултета у Скопљу.
ДЕСЕТКА ЗА СТАРТ!      ↑

ПОСЕТИЛИ СМО

     Госпођа Розита Благојевић, директорка Основне школе „Браћа Рибар” у пограничном селу Табановце, на крајњем северу Македоније, на челу наставничког мултиетниког тима, како је у разговору за „Слово” објаснила, буквално је у сталној борби са обиљем радних тешкоћа везаних за нормално одвијање наставе по новом програму, посебно у одељењима на српском језику.
     Колико је ученика ове школске године у Вашој школи?
    Ове године имамо укупно 290 ученика, од којих 60 наставу похађају на српском језику. У вишим разредима имамо комбиновано одељење 6. и 7. разреда са 8 ученика, а остатак сачињавају ученици у комплетним одељењима, њих 52. Настава на српском језику се одвија у централној школи у Табановцима, али имамо и 6 ученика у подручној школи комбинованог одељења од 1. до 4. разреда.
     Један од хроничних проблема који се сагледава и у Вашој школи јесте прелазак ученика, после 4. разреда, из српских у македонска одељења. Шта је, по Вама, основни разлог за то превремено напуштање наставе на матерњем српском језику ?
     Постоји више разлога који објашњавају позадину овог проблема. Ту пре свега мис-лим на недостатак уџбеника. У том погледу се, буквално сваке године, понавља иста прича. Родитељи су, рецимо, сада ишли у Скопље у издавачку кућу „Просветно дело”, како би на лицу места решили проблем недостатка уџбеника на српском. На жалост, сви су добили „стари” одговор - да је штампање за тако мали број ђака неисплатлив, између осталог каже Розита Благојевић.
     Истовремено додаје да су ученици и наставници у одељењима на српском језику, до сада користили старе уџбенике. Но, проблем је са овом школском годином додатно оптерећен новим наставним програмом, па је сада веома тешко ускладити и спровести успешну наставу.
     Преостаје нам обавеза сналажења у буквалном смислу те речи. Зато се консултујемо са колегама у Основној школи „Светозар Марковић” у Старом Нагоричану, са колегиницом, директорком те школе, као и са осталим наставницима који предају на српском језику. Вишак уџбеника међусобно размењујемо, али је коначно решење тешко пронаћи. Успоставићемо још једном комуникацију и са људима у издавачкој кући „Просветно дело” у Скопљу, да бисмо некако превазишли баријере са искреном надом да ћемо успешно решити проблем.
     Да упркос свим тим тешкоћама, ипак, успевате да постигнете и завидне резултате, потврђује и омладинска награда града Куманова која Вам је додељена лане. Како доживљавате то признање ?
У школској 2006/2007. години наша школа је добила ово истакнуто признање, које општина Куманово додељује сваке године. Заиста вам морам признати да је то највеће признање ове општине које смо добили. Веома сам поносна и задовољна, да је после толиких година рада, једна тако лепа и вредна награда, коначно, „стигла” и овде, у наш колектив. То је, свакако, резултат свих нас у школи, плод заједничких напо-ра које свакодневно улажемо, - каже директорка Благојевић.
     Она посебно указује на чињеницу да је основна школа Браћа Рибар једина установа тог степена образовања у општини Куманово, где се настава изводи на македонском, српском и албанском језику.
Сматрам да је ова мултиетничност наше право богатство, и доказ, да и поред свих проблема и потешкоћа, не престајемо да предано ради-мо, уверени у могућност постизања још бољих резултата у наредном периоду.
     Поред свих наведених недаћа, које, ето, у ходу решавамо, или превазилазимо, велики проблем нам је свакако и недостатак сале за физичко васпитање. Школа има стару фискултурну салу, али је она, на жалост, запуштена и ван употребе. Здање ове школске установе је изграђено 1964. године, а фискултурна сала је временом оронула и сада је ван употребе. Ту се настава више не изводи. Посебан проблем се намеће зими, када деца заиста немају никакве услове за нормално одвијање наставе. Разумљиво, то је велики хендикеп за све нас, децу посебно.
     Поред наставе у тој сали су се одвијале и разне друге културне манифестације и пригодне приредбе, тако да су корист од ње имали и остали житељи Табановаца.
Каква је сарадња са локалном самоуправом, будући да сте према новим законским одредбама у многоме, пре свега финансиски, зависни од општине ?
     Добра је сарадња и комуникација са локалним властима. У координацији радимо и на неким пројектима. Ту бих свакако поменула и чињеницу да је сарадња и са осталим становништвом на задовољавајућем нивоу. Житељи Табановца су заиста племенитог карактера, добри, вредни и доброћудни људи. Хтела бих да истакнем нашу захвалност због њихове спремности да све проблеме, увек кад је то могуће, заједнички решавамо, за добробит пре свега деце, али и свих нас, закључила је директорка Розита Благојевић.       ↑

О ЈЕЗИКУ
Завештање Стефана Немање о језику

     Реч Стефана Немање (оца Симеона) изговорене на са-мртничкој постељи, које је записао његов најмлађи син Растко, Свети Сава (из књиге Завештање Стефана Немање писца Милета Медића)
     Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ - изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град, него најмању и најнезнатнију реч свога језика. Земље и државе не освајају се само мачевима, него и језицима. Знај да те је туђинац онолико освојио и покорио, колико ти је речи поткрао и својих натурио.
     Народ који изгуби своје речи престаје бити народ. Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчеш-ће на рубовима народа, на додирима једног народа с другим, тамо где се језик једног народа таре о језик другог народа. Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никад се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у битки на живот и смрт. Док се год у тој борби чује и један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати.Најпосле се чује само један. Битка је завршена. После изгубљеног језика нема народа. Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два.
      Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове, него изгубити језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа. Језик је, чедо моје, тврђи од сваког бедема. Кад ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека само слушају. ↑

* * *
“Народ који изгуби своје речи престаје бити народ“
из Завештања Стевана Немање

“По њему си све што јеси”
Петар Прерадовић

Повратак међу речи
     Оно што ме у повременим поврацима у домовину највише радује и увек изнова узбуђује јесу речи. Њихов звук, њихово роморење, у првих неколико дана ме усхићују. Као да се онај зачепљени ћуп, пун несаопштивих тајни, што га по свету вучем, овде, наједном, от-печати, а сазвучја, која у глувилу искушавам и проверавам, одјекну са свих усана.
     Родна реч, коју по свету вучем као песницу гурнуту дубоко у џеп, овде се разиграла и устрептала, претворила се у ваздух који толика плућа истовремено дишу. Добацују ми је са свих страна, у знаним и незнаним обртима; чујем је на лактове и на колена, на потиљак, кроз чело и кроз очи. Вране и свраке, које су ме у зору, из парка преко пута мог стана, пробудиле, свађале су се на Вуковом језику. Свакодневно усамљеничко увежбавање на том идиому, што га упражњавам у свету, јутрос прелази у свенародно ваша-риште: и од глупих, и од паметних, ту се има шта научити. Речи струјкају, искрсавају као звучна допуна дешавања, речи стењу и шкргућу зубима. Говорење сустиже творење, или му претходи: ту је кључ јединства, ту образац недељивости звукова и значења. Разбијен је ковчежић у којем их, сабијене до гушења вучем по бестрагији: речи су излетеле на чист ваздух, заузеле гране на крошњама, свака са својим човеком и својом биљком, својом птицом и својим сећањима. Оне су исплеле мрежу разумевања међу душама, оне су светлосна скела подигнута на стоти спрат постојања, систем спојених судова, кроз које са истом разговетношћу, струје именљиво и неименљиво.              ↑

Милован Данојлић