ВЕСТИ

   ВЕСТИ интернет сервиса Културно - информативног центра Срба у РМ "СПОНА".   ↑

ИНТЕРВЈУ:
Интервју са др Милицом Шкарић професорком Факултета музичких уметности у Штипу
МЛАДИ ТРАЖЕ ШАНСУ
    Милица Шкарић је дипломирала на инструменту пијано у Паризу na Ecole Normale de Musique de Paris. Тамо је стекла и диплому камерне музике. Као солист у класи професора Евгенија Корољова три године се усавршавала на факултету музичких умет-ности у Хамбургу, у Немачкој. Током 2004. и 2005. године, Милица Шкарић је имала улогу госта – професор на Факултету музичких уметности у Мичигену, САД. Недавно је докторирала на Факултету музичких уметности у Скопљу.
    У три наврата освајала је прве републичке награде за пијано. Освојила је и прву специјалну награду на савезном такмичењу у бившој Југославији, била је четврта на међународном такмичењу у Сенегалији у Италији, прва на међународном такмичењу у Саребургу у Француској, а освојила је и награду за корепетицију на такмичењу Елизе Мајер у Хамбургу у Немачкој.
Била је стипендиста фон-дова као што су Albert Roussel, Gilda Santarelli, Otto Stoterau Stiftung, Soros, DAAD, Junior Faculty Development Program.
    Као солиста и камерни партнер, поред Македоније, наступала је у Француској, Немачкој, Италији, САД, Србији, Црној Гори. Ванредни је професор клавира, камерне музике и Методике на Факултету музичких уметности у Штипу.
    – Госпођо Шкарић, колико сте већ ангажовани на Факултету музичких уметности у Штипу и како усклађујете своје активности и обавезе?
    – У Штипу радим, ево, већ пуних пет година, откако је тамо отворен и активиран Факултет музичких уметности. Предајем клавир, али и предмет - Методику клавира и камерну музику, а докторат сам завршила на Музичком факултету у Скопљу. Што се, пак, тиче активног свирања, то је напросто део мене, и то се никада не доводи у питање. Не одступам од тог начела. Независно где и шта радим, ја свирам. Ето, често путујем, била сам у Америци пре годину дана, сада сам најмирнија у животу, јер сам при крају трудноће, чекам бебу, па ми овај лагани ритам живота, заиста прија. Када помислим да ме чекају пројекти у другој половини 2008. године, сада дишем пуним плућима, како бих тада била спремна за те нове изазове.
    – Каква је, по Вама, „музичка слика“ у Македонији. Можете ли дати своју процену објективних шанси младих талената, у садашњим околностима?
    – Уз велики таленат, који поседују млади, а што је неоспорно, углавном иде и (пре)велика жеља, па се тако превазилази и наочиглед немогућа и безизлазна ситуација када је у питању, рецимо, куповина новог инструмента. Образовање функционише и иде, рекла бих, једним својим уобичајеним током. О оцењивању реалних домета нисам размишљала, али бих, ево, повукла једну паралелу, која би најпрецизније гласила: да они који су талентовани и млади учествују ажурно на такмичењима, освајају награде. А они, пак, који су најталентованији, они, одлазе у иностранство да се школују... Ето, то је та често виђена, а ипак, реална слика нашег поднебља. Ипак, мислим, да заправо свако пронађе свој пут, упркос свим препрекама које живот носи, у сваком погледу.
    – Колико у оваквим околностима и са свим пратећим животним изазовима испуњава младог човека попут Вас ангажованог на факултету?
    – Ангажман на факултету не захтева свакодневни рад. И добро је што је тако. Универзитетски посао ми омогућава да план рада и осмишљавање часова креирам сама, како најбоље знам и умем, што је, мислим, веома добро за уметника пре свега. Преостало време могу да преточим у свирање и стварање. Једном речју, посао ми је занимљив и интересантан.
    – Како се у све то „уклапају“ свакодневне животне обавезе, посебно у браку, у овој савременој трци са временом „брзе реалности“, често, без „места“ за осећања? Да ли, можда, и ту музика даје додатну снагу?
    – Сналазим се веома добро. Имам веома толерантног мужа, али и поред његове отворености и људског разумевања, ипак, држим ствар у својим рукама, и заиста време осмишљавам сама, не дам да ме оно надвлада нити одузме тренутке одређене за пригоде за које сматрам да су незаобилазне у животу. Слажем се да је то данас тешко, али у мом случају је ситуација другачија.
   – Шта бисте из искустава стечених у образовању и усавршавању у наступима изван Македоније издвојили као значајан „капитал“ за даљи рад?
    – Још у старој Југославији, као млади и талентовани пијаниста, врло сам често одлазила у Београд и тамо радила са веома познатим Арбом Валдманом, који је касније отишао за Келн. Касније сам продубила контакте и са Александром Манџаром, на пример. Тамо сам пратила и мастер часове.
У Паризу сам се пуно дружила са младим српским музичарима, на пример, са Милицом Остојић, која је тамо и остала. Удала за познатог Италијана – Салватора Фаулизија. Са њом сам често свирала, чак смо у Београду наступале на неколико концерата. Један од њих је и на Бемусу. Снимиле смо неколико нумера српског композитора Ивана Јефтића. Не бих хтела да пропустим, а да не кажем, да сам имала неколико наступа и у тадашњем Југословенском културном центру у Паризу, и све је то било веома лепо и снажно као доживљај.
    Затим је дошла Америка, а са тим и упознавање са Наташом Митровић, која је сада активни асистент на Музичкој академији у Београду.
    – Зар проведено време усавршавања и наступа на Западу, нису отварале могућности и изазове да тамо и останете. Шта је превагнуло да се ипак вратите?
    – Свакако да сам могла. Међутим, једно је професионалност, а друго осећајност. Све што са њом иде, а ту су све ове речене, али и недоречене ствари из младости, у којој значајно место заузимају и ови центри развијеног Запада. Не патим због тога. Није баш све ни тако сјајно као што се код нас, често са претеривањем, представља о тим земљама и градовима.         ↑

ПОСЕТИЛИ СМО
Разговор са директоркомн школе „Светозар Марковић“ у Старом Нагоричану, Жаклином Милинковић
ОПТИМИЗМОМ ПРОТИВ НЕДАЋА

     У настојању да успоставимо што присније и непосредне односе и сарадњу са наставницима у образовним установама, где се настава изводи на српском језику, посетили смо и Основну школу „Светозар Марковић“ у Старом Нагоричану и разговарали са директорком Жаклином Милинковић.
    Оптимизам и јасно изражена спремност и отвореност за сарадњу са редакцијом „Слова“ и „Споне“, додатно је потврђена у разговору, уз изношење хроничних и неких нових проблема са којима се у школи суочавају.
    – Попут других средина у Македонији и у Вашој школи видљиво је хронично опадање укупног броја нових ученика То се из године у годину све драстичније испољава и кроз практично извођење наставе и испуњавање програма рада. Каква је ситуација ове године?
    – Ове године у Основној школи „Светозар Марковић“ уписано је укупно 90 ученика. Ако се подсетимо на прошлогодишње податке, то значи, два ученика мање него лане. Истовремено, бележимо и карактеристику да смо имали више ученика осмог разреда него ђака првака.
    Прошле године смо у први разред уписали 14 ученика, сада је тај број преполовљен, дакле, свега седам првачића. Но, ове године смо добили „освежење“ коначним прикључењем ђака из пограничног насеља Татариновац, на крајњем северу општине. Њих је – осморо. Тако да сада долазимо до оне бројке коју сам већ поменула, а то је укупно око 90 ученика у школи у Старом Нагоричану.
    – Како су се ова деца из Татариновца уклопила и прилагодила на нову средину, будући да су до сад образована „иза границе“ у Србији, по српском наставном програму?
  – Мимо свих очекивања и нагађања углавном – добро. Мора се признати да је на почетку било и извесних потешкоћа. Било је, објективно, доста страховања и резерви у погледу одговорности за наставу овој деци која до сада нису мали конатаката са наставом на македонском језику. Радили су по српском наставном програму. Најпре су почели са изучавањем македонског језика. Важно је овде истаћи чињеницу да су та деца у различитим одељењима. Дакле, нису сви истог узраста и у истом разреду. Ипак, сматрам да су се деца веома брзо уклопила, ресоцијализовала и у потпуности здружила са осталим ученицима. Они не крију радост што су у овој школи, коју, верујем да је доживљавају као свој други дом. Додатну олакшавајућу околност сада доноси и организовани превоз, од њихових кућа до школе. Јер, треба имати на уму да ту децу до школе свакодневно чека велики пут. Раније су га преваљивали пешице, независно од временских услова. Сада је тај озбиљан проблем решен организованим превозом.
    – Забрињавајући су резултати анализа којима се упозорава на опасност од потпуног гашења образовања и изучавања српског језика у школама у Републици Македонији. Каква је ситуација у Старом Нагоричану?
    – И поред реалности и песимистичког тона који провејава међу нашим људима, ево трачка наде у мом оптимизму, који није без основа. Наиме, код нас је заиста јединствена воља свих фактора у погледу наставе на матерњем језику, а то се огледа и код наставника у школи, али и код родитеља. Сви су решени да се настава одржи и убудуће. Заиста је лепо што смо јединствени по овом питању, и сматрам да ће се ова воља и испоштовати, а што је најважније и одржати.
    – Са уџбеницима на српском језику и овде кубурите као и друге школе у одељењима са наставом на српском?
    – То је сваке године исто. Проблем је хроничан. Заиста бих и овом приликом позвала све одговорне да, коначно, реше овај проблем. Знамо да је основна школа обавезна. И помало ми је отужно што морам сваки пут да понављам једну те исту причу. За више разреде готово и да немамо уџбеника, сналазимо се како знамо и умемо, копијама, сатарим уџбеницима, преписивањем...
    – У Вашој школи су посебно активне секције?
    – Одржавање или иновације у овом погледу рада зависе од ученика. Активне су нам пре свега музичка и спортска секција. Због броја ученика неке активности и не можемо спроводити како смо планирали...
    За Светог Саву и поводом Дана школе имамо већу прославу, а с тим и много веће активности. Тада се радовима наших ученика радују родитељи, али и наши гости из општине, Македоније, али и из Србије који редовно долазе.
    – Општина Старо Нагоричане није обухваћена процесом децентрализације. Како се то одражава на рад и оставривање програмских планова наставе и слободних активности?
    – Наша општина није ушла у тај процес децентрализације. Као што је познато ми смо мала општина, али, ипак, преко локалне самоуправе добијамо помоћ за школу, тако да је сарадња задовољавајућа, наравно у границама могућности.      ↑

Библиотека „Коло српских сестара“

   – У нашој школи је веома активна и богата библиотека у којој имамо око 6000 књига. Као главни донатори су Радио Београд и „Коло српских сестара“. Зато смо и нашу библиотеку назвали по тој организацији. Чланице „Кола српских сестара“ учествују у свим нашим прославама, увек су спремне за помоћ, а у данашњим временима то нам заиста много значи, каже директорка Основне школе „Светозар Марковић“ у Старом Нагоричану Жаклина Милинковић.   ↑

СЕЋАЊЕ
Тридесет година од смрти Милоша Црњанског

    Велики српски писац, аутор „Дневника о Чарнојевићу“, „Сеоба“, „Романа о Лондону“... умро је пре тридесет година, 30. новембра 1977. у Београду.
    За себе је говорио: „Мој живот, покварио је моју литературу, јер сам живео несрећно...“
    У литетератури Црњанског имамо осврт, печат суровости наше реалности, и у том смислу је и различитост његовог дела и ангажованости овог генија на свеобухватну трагедију нашег народа.
    Морамо да разумемо и онај његов антиратни револт, и песму пораза и да прихватимо као део његовог сажаљења над гладним и крвавим народом, јер, песник и аутор поеме „Стражилово“ то једноставно заслужује. И поред полетне и дрске спремности, младалачког, силног порива, ипак је та прекретница у младом песнику и његово обрачунавање са националном прошлошћу - протекла као јадиковка над суморном реалношћу.
    За разлику од антипатриотских и политичких песама првог циклуса, у друга два циклуса преовлађује лирика личног надахнућа. Реч је о циклусу – Лирика Итаке.
    Милош Црњански је припадао београдском модернистичком кругу. Он је наш велики стваралац, са изузетном обдареношћу, са чистом, али и јаком лирском нотом.
    Рођен је у Чонграду, у Мађарској, где је његов отац био на служби. Основну школу је учио у Панчеву, гимназију у Темишвару, а студије је похађао на Филозофском факултету у Бечу. Завршио их је, после рата, у Београду.
    Три најдуже песме Милоша Црњанског су „Стражилово“, „Сербиа“ и „Ламент над Београдом“, у којима је песник луталица, изгубљен(ик) у туђем свету.
    Плодоносна и силна у говору је и његова проза, која долази аналогно песничкој умешности. Занимљиву грађу романа (у којем нема класичног романескног елемента, без фабуле), чини и његов лирски роман „Дневник о Чарнојевићу“ - који је израз ратних доживљаја, и општа слика рата. Други роман Црњанског су „Сеобе“. Тема овог романа је историја угарских Срба у 18. веку. И „Роман о Лондону“ се бави сеобама, емиграцијама, али се ту не ради о прошлости, већ је дата у тадашњем актуелном трену, и не о нашем народу, већ о руском човеку и његовом расејању после Октобарске револуције.     ↑

* * *
СМИРАЈ

Сетим се, како су, у љубави,
драги, први дани.
Кад су руке топле,
кад се очи следе,
прелетајући оне кутове бледе,
око усана...

Што дрхте, проткани,
мутном тишином,
у којој су осмех и туга помешани
несигурно и тамно.

Клатно звона
тешко и тмурно
у груди удари ме.

Тад се дижем,
и, у мутна окна прозора,
пуна ситних гласова вечери,
шапућем, несигурно,
и моје име.

Милош Црњански
болница у Салцбургу, 1917.        ↑

приредио: Милутин Станчић