ВЕСТИ

   ВЕСТИ интернет сервиса Културно - информативног центра Срба у РМ "СПОНА".   ↑

ИНТЕРВЈУ:
СТВАРАЛАШТВО И СЛИКАРСТВО СУ МОЈЕ ПРВЕ И ПРАВЕ ЉУБАВИ-Тања Балаћ
   Разговарамо са Тањом Балаћ, рођеном Скопљанком, која је 1991. године завршила Факултет ликовних уметности у класи професорке Ане Темкове.
   – Успешна жена, уметница, директор ДЛУМ-а и руководилац сектора за културу града Скопља. Стижете ли да се бавите и уметношћу? Да стварате?
   – Стваралаштво и сликарство су моје прве и праве љубави. Доиста су обавезе које налажу две руководне позиције обухватне и захтевају времена како би се то искоординирало, али свака личност мора посветити део слободног времена и самој себи.
   У мом случају то је сликарство. Ја сликам и тиме посвећујем време мојим поривима, жељама и креативним нагонима.
    Пошто је рад у граду Скопљу повезан за, условно речено, сувопарне примене прописа и закона, самим тим донекле исцрпљује моју креативну енергију. Проводећи свакодневно време поред платна, ја регенеришем своју умствену и физичку снагу. Свакако и моју креативност. Отприлике као и у спорту: што више тренирате, имате више снаге.
    –Уметници имају својеврстан комуникациони систем, делима говоре шта мисле и осећају. Каква осећања и мисли тренутно преносите на платно?
    – Увек сам говорила да је моје сликарство одраз моје интуитивности. Оно ја заиста лирично и интимно, а баш зато увек ми је у првом плану лични коментар спољашњег утицаја, макар тај утицај био утицај животне – урбане средине, утицај људи с којима комуницирам, или чак и утицај друштвених, турбулентних промена. Драго ми ја да су и критичари и кустоси то уочили, тако да не постоји велики јаз између ставова критике и мојих креативних ставова. Данашњи су сликари и уметници политички коректни, или раде оно што би се могло назвати „ангажована уметност“, коментаришући тиме друштвене појаве и догађања. Моје сликарство је, можда, нека комбинација.
    – Углавном радите пастел технику. Да ли Вас привлачи и нека друга сликарска техника?
    – Сликарством се бавим од моје 18. године од тренутка када сам уписала Факултет ликовних уметности у Скопљу. Могу рећи да се више од 20 година бавим сликарством и да је то остварење моје животне жеље.
    – Иза Вас је око 20-так великих самосталних изложби у многим светским центрима. Одушевио Вас је Париз, али је и изложба у Москви изазвала велико интересовање публике. О каквој сада изложби сањате?
    – Након неколико изложби у иностранству, у Паризу, Москви, Марибору, Малмеу, следећи корак је изложба у Скопљу.
    – Више пута сте истицали да је Бањалука град Ваших успомена из детињства. Тамо сте увек добро дошли. Да ли размишљате о поновној изложби у том граду?
    – С обзиром да је задња изложба у Бањалуци била пре пет година, верујем да ћу наћи времена да се одазовем позивима и са новом изложбом да се представим публици у том прелепом граду.
    – Приликом избора за председника ДЛУМ-а заложили сте се за нови систем рада ове асоцијације и електронско повезивање са друштвима из суседства. Како оцењујете данас рад ДЛУМ-а?
    – У време кад сам дошла на ову функцију, ДЛУМ је био у великим проблемима, што је и разумљиво. То је пре свега, проблем са простором, јер држава више година није могла да то реши. Млади уметници су се све више удаљавали немајући интерес да буду чланови ДЛУМ-а. Морали смо почети са решавањем најелементарнијих потреба, као што је простор. На моје задовољство, ова Влада нам је изашла у сусрет, обезбедивши нам простор у склопу Дома македонске Армије за наредних 10 година. Желела бих да потенцирам да сада имамо галеријски простор који смо тражили, као и административне канцеларије. Желим нагласити, да у Дому АРМ већ годинама ради Македонска филхармонија, тако да је сâм Дом одавно у функцији културе. Упоредо са битком за добијање простора, почели смо и модернизацију Друштва. Урадили смо и ВЕБ сајт Друштва, помоћу којег ће Друштво бити доступније и домаћој, али и иностраној јавности. Почели смо и са програмским активностима, подржавањима и подстицањима за рад са новим техникама и медијима, који су одавно постали естаблишмент у уметности. Наша изложба „Цртеж“ коју смо изложили у Пољској и још неким земљама, је покушај да се популаризује савремени цртеж, техника која је некако стално била „дискриминисана“ у односу на друге технике.
    – Каква је сарадња ликовних уметника из региона?
    – Уметници су се одувек дружили и плодно сарађивали. Знамо да су одавно успостављене везе, не само колегијалне и службене, већ и пријатељске. Ликовне колоније, разне форме размене, изложбе и заједнички пројекти, сада су још полуларнији у региону. Уметност је одувек пробијала границе тамо где су их политичари затварали.
    – Предавали сте у средњој школи за примењену уметност „Лазар Личеноски“, учили и саветовали младе како да стварају и воле уметност. Ипак, може ли се живети у Македонији од уметности?
    – На жалост, проблем малог тржишта је један од проблема са којим се суочавају сви македонски уметници, не само ликовни. Постоји мрежа галерија које се баве трговином уметничких артефаката и дела, али је увек већи интерес трговаца да продају дела, не водећи рачуна о истинској вредности, него једино о тржишној вредности. Тако су уметници често приморани да продају свој скупоцени рад за износе који су нереално ниски. Наравно, то је поред осталог и због куповне моћи већине грађана која је у току транзиције опала. Уметници сада све више користе своју креативност, и полако су се оријентисали ка дизајну и маркетинг адвертајзингу, као и примењеној уметности, као доброј могућности за зараду.
    – Као руководилац сектора за културу града Скопља једна сте од организатора многих манифестација у главном граду. С обзиром да иде Нова година, откријте нам шта се у Скопљу спрема за дочек?
    – Најпрепознатљивији културни догађај у нашем граду је у свакако „Бела ноћ“ која је већ три пута заредом доказала високи квалитет и велики одзив наших грађана. Манифестација, која је у свом концепту понудила нешто ново у граду, значи скуп културних, забавних и спортских ивента на двадесетак различитих локација.
Избор организатора дочека Нове 2008. године и овог пута смо извршили помоћу конкурса. Тиме смо хтели да одаберемо најбоље кративне понуде и, наравно, најбољи квалитет за наше грађане.
У сваком случају, све зависи од висине средстава којима располажемо у буџету Града, као и од висине донаторских средстава наших највећих фирми и брендова, без чије помоћи никако не би смо успели да остваримо усвојени програм.                                     ↑

ПОСЕТИЛИ СМО:
Разговор са директором школе „Вук Караџић“ у Куманову, Трајаном Петровићем
„ХРОНИКА“ НАСТАВЕ НА СРПСКОМ

     Трајан Петровић, искусан педагог, као учитељ и наставник провео је више од три деценије у образовном процесу на северу Македоније. Сада је директор Основне школе „Вук Караџић“ у Куманову. У разговору за „Слово“, говори о суровим спецификама које су довеле до драстичног смањења броја ученика који се школују на српском језику. Тренутно у овој кумановској школи, поред 400 основаца у одељењима са наставом на македонском, остало је још само двоје ученика осмог разреда који похађају наставу на матерњем - српском језику.
     Основна школа „Вук Караџић“ у Куманову почела је са радом пре шест деценија. Некада се настава у њој изводила искључиво на српском језику. Временом, како је опадао број српске деце, по изградњи нове зграде седамдесетих година, у старији објекат се усељавају ученици и наставници Основне школе „Наим Фрашери“. Но, изразито осипање броја ученика у школи у одељењима са наставом на српском језику, почиње почетком 90-тих година прошлог века.
     – Ви сте и тада, били у школи. Како се то огледало у раду?
    – Од када сам директор много тога сам регистровао што је занимљиво и специфично. Упркос неким претходним осипањима, некада смо у овој школи, у периоду од када сам директор, имали и по 25 до 30 ученика од првог до осмог разреда. Осипање деце почиње крајем 80-тих година, али, нагло се то огледало почетком 90-тих – сећа се Петровић.
     – По Вама, где леже главни разлози што су деца и оних Срба који су ту остали да живе, конкретно, у Куманову и околини, постепено почела да се „преливају“ у одељења са наставом на нематерњем – македонском језику?
     –Као што је познато, почетком 90-тих година прошлог века, распадом Југославије повлаче се и нове државне границе. Проток људи се смањује, многе административне обавезе и процедуре се увећавају и усложњују, а у образовном погледу многи проблеми више нису исти. Ми у Куманову, ту надомак границе, много тога смо и лично видели и доживели, са многим људима делили проблеме тог периода. Конкретно, у Македонији образовни процес добија нови наставни програм са битним променама и разликама од оног из претходне заједничке државе. Сведочанства и дипломе подлежу нострификацији уколико се користе „преко границе“, а све то додатно оптерећује многе породице и њихов буџет. Несумњиво да део разлога што се родитељи и њихова деца опредељују за прелазак на образовање на македонском наставном језику лежи и у свим овим „новинама“. Конкретно, када је у питању набавка књига и уџбеника, више није било могуће коришћење оних из суседне Србије. А то је раније била пракса. Књиге су куповане у Бујановцу, Врању... каже директор.
     – Законске могућности образовања српске деце на матерњем језику, међутим, формално нису искључене ни сада, но?
     – Законских препрека апсолутно – нема. Уколико се организационо појави потреба и захтеви за образовањем деце на српском језику проблема не би било. У нашој школи, ево, тренутно, за само два ученика на српском наставном језику, организујемо наставу, водимо администрацију, педагошку евиденцију и дневнике све на – српском. Наравно, познато је да ту има много проблема. Велики су проблеми, на пример, око набавке уџбеника, лектире, али, све то превазилазимо и организујемо наставу и за та два преостала ученика осмог разреда, као да је пуно одељење. Понављам, у стању смо да уз све остале пратеће обавезе и наставнички кадар обезбедимо, све у зависности од потреба, категоричан је Петровић.
     – Занимљиво је, како је тренутно организована настава за та преостала два ученика на српском и какво је разумевање наставника за њихов специфичан положај, овде у урбаним околностима, а не у каквој планинској забити,одакле се људи исељавају заједно са својом децом?
     – Наставнци су свакако свесни специфике под којима раде са ученицима. У њиховом одељењу само са двоје ученика, нема часа да свако од њих и по неколико пута не буде испитан. Евентуално одсуствовање са наставе једног од њих, повлачи регистровање осипања од 50 одсто ученика у разреду. Или, 50 одсто, или 100, других процената посећености наставе у дневницима тог одељења – нема. То понекада изазива и горке досетке наставника, када им „пола одељења не дође на час“.
     – Какве су Ваше прогнозе и очекивања? Да ли ће се са одласком преосталих двоје ученика осмог разреда „угасити“ и образовање на српском, у школи која носи име реформатора српског језика – Вука Караџића?
     – Ове школске године, на жалост, није уписан ни један ученик у први разред за наставу на српском језику. У другим одељењима их нема. Двоје ученика по окончању основног образовања разумљиво – одлази. Но, то не мора да значи да ће са њима у овој школи престати образовање на српском језику. То је бар наша процена. Ми не верујемо да ће престати настава на српском језику у овој школи, али, понављам, то од нас не зависи. Лане смо, рецимо, организовали комбиновану наставу за ученике седмог и осмог разреда… Проблем је комплекснији. Свакако да се осликава и преко чињенице да се и на поновљеном конкурсу за упис у прву годину гимназије у Куманову, у одељење на српском језику, пријавило свега неколико кандидата... Дакле, не може се у због свега тога по много чему – хроничног и специфичног, тражити некаква кривица „са стране“. Тамо је једноставно – нема. Законске могућности су ту и могу се искористити, то одговорно тврдим, закључио је директор Петровић.      ↑

Усамљени пар „осмака“

  У посебно прилагођеној, „преграђеној“ учионици при крају левог крила у приземљу здања Основне школе „Вук Караџић“ у Куманову, на часу са наставницом Снежаном Јовановском, заједно са директором Трајаном Петровићем, затекли смо преостали пар „осмака“ – Марију Бранковић и Ненада Љубисављевића.
Уз поздрав, са нескривеним задовољством су примили нови број „Слова“, и одмах окренули стране са – песмама...
Нису желели да говоре о „поделама“ у школи. Кажу, „издвојени“ су само за време часова, али, на одмору су поново заједно са свима осталима. Не жале се на „праксу“ наставника, по којој, на пример, у пропитивању и провери знања, „нема прекоредних и повлашћених“. На истом часу одговарају и по неколико пута, јер, како веле, „не можеш очекивати да те наставник „промаши“...
Часови су им, како кажу, „заиста специфични“, али зато имају и одређених – предности. Наставница потврђује да са двоје ученика може темељитије да се обради материјал. Градиво понављају и по неколико пута на самом часу, што у великим одељењима не би могло да се изведе.   ↑

О ЈЕЗИКУ:
Језичне странпутице - ГРЕШКЕ У ГОВОРУ И ПИСАЊУ

НОВА ГОДИНА НА „ОДЛОЖЕНО“

    Нова година се прославља као значајан догађај свуда у свету. У многим културама и религијама се, међутим, Нова година, (према доминантном хришћанском, грегоријанском календару, слави 31. децембра), не прославља на тај дан, као, на пример, код Кинеза, Јевреја, муслимана, Индуса, будиста...
    Наука сматра да су Нову годину први почели да славе Вавилонци пре више од четири хиљаде година, који су своју државу основали у средњем делу међуречја Тигра и Еуфрата. У Вавилонији је Нова година почињала са младим месецом средином марта, отприлике у време пролећне равнодневице.
    На јесењу равнодневицу, која пада око 21. септембра, „своју“ Нову годину су славили Асирци, Египћани, Феничани и Персијанци. Стари Грци су новогодишње славље практиковали 21. децембра.
    Римљани су до 153. године пре Христа обележавали почетак године 1. марта, да би затим славље пребацили на 1. јануар. Тај датум је прихватио и сам Цезар у свом календару 46. године п.н.е. Први јануар као дан почетка Нове године, прихваћен је тек од 1582. године са увођењем реформисаног, грегоријанског Црквеног календара. Многе друге нације су наставиле да користе стари календар Јулија Цезара и њихов календар се сваких 127 година удаљава за по један дан од званичног. Тако је данас удаљен 13 дана. Зато се Нова година, по старом слави – 13. јануара.
    Јеврејска Нова година, која се назива још и „празник труба“, почиње првог дана месеца Тисхри, негде између 6. септембра и 5. октобра. То никада није недеља, среда или петак, као ни дан пуног месеца. Славље иначе траје 48 сати, али је то практично и увод у десетодневни пост.
    Славље кинеске Нове године које траје месец дана обележено је ватрометом, пуцњавом петарди, свакаквом пиротехником тог доба, почиње између 20. јануара и 19. фебруара у време првог младог месеца у новој години. Новогодишња ноћ у Кини почиње првог дана њиховог лунарног календара. Јапанци су званично, прихватили новогодишња славља између 1. и 3. јануара, као сав напредни западни свет. Но, занимљиво је да се у неким јапанским срединама време новогодишње прославе, ипак, поклапа са кинеском Новом годином.
     У Европи се 1. јануар, као дан Христовог обрезивања, практично слави од 7. века, а тај први дан као почетак нове, боље, срећније и берићетније године прихвата се у народу као слављенички обичај. У Француској тек 1563, у Холандији 1575, у Фиренци и Пизи 1749. и у Британији 1753. године. Венеција је „најлуђу“ ноћ пребацила са 1.марта на 1. јануар, тек 1797.године. Руски цар Петар Велики је крајем 15. века, преместио почетак године са 1. марта на 1.септембар, да би Русија тек у 18. веку Нову годину обележавала 1. јануара.
     Краљевина СХС 1919. године је прихватила Грегоријански календар и 1. јануар као почетак године. Од тада може да се каже да новогодишња ноћ у Србију стиже у поноћ 31. децембра. Али да би остали оргинални, Срби су сачували и мало Јулијанског календара, тек да могу 13. Јануара да славе и „своју“ Српску Нову годину... а која је заправо мерена по календару Гаја Јулија Цезара, који је тај календар преузео од Египћана...
     Најпрецизнији урађени календар до сада, дело је српског научника Милутина Миланковића (1879-1958), али нажалост никада није заживео до дана данашњег, иако је у суштини прихваћен на Свеправославном конгресу цркава 30. маја 1923. године у Цариграду.     ↑