 |
 број 5-6 доноси:
|
|
УЗ ОВАЈ ДВОБРОЈ СЛОВА
Већ смо „загазили“ у нову - 2008. годину, остављајући иза нас све протекле дане празновања, путовања, лумповања, трошења, натезања... Било је шта је било. Већ су пред нама отворени простори за нове изазове и обавезе на разним пољима. Занимљиво да човек некако на самом почетку једног новог циклуса, ово је сада календарски, обећа себи већу ажурност, спремност за нове обавезе и активности. Искрено говорећи, нама тај прелаз ништа не значи у суштинском смислу, али по мотивима и садржајима, свакако ће се наћи зачетак нечег новог и важног.
С обзиром да је крајем овог јануара дан када прослављамо нашег просветитеља, учитеља, писца – светог Саву, уз школски зимски распуст, „спојили“ смо јануарски и фебруарски број Слова. Тако ћемо у овој 2008. години на старту имати двоброј, како бисмо у њега уврстили текстове којима обележавамо и 27. јануар, Дан нашега свеца и народног просветитеља - Светога Саве, прибележили радове ученика и свих малишана из школа где се настава изводи на српском језику. Нисмо, свакако, заборавили ни на занимљивости - јануарске, па је и за њих остало места и простора.
Будући да се у Републици Македонији у само четири школе изводи настава на српском језику, са прошлим бројем смо завршили класично регистровање и „сликање“ хроничних проблема наставника и ученика, преко разговора са директорима тих установа. Но, то никако не значи да их нећемо пратити кроз различите облике осликавања њихове свакодневице. Слово ће свакако бити и даље у служби, и њихових, и наших потреба.
У децембру, лане, одржан је скуп Медија у дијаспори, медији за дијаспору. На електронском сервису Споне пренели смо основне поруке тог веома значајног сусрета представника медија српске дијаспоре и Срба у расејању широм света. У Слову, сада, због поменуте временске задршке, ипак, подсећамо да су на скупу били представници медија српске дијаспоре из 18 земаља света са четири континента, укупно око 70 учесника. Били су ту представници свих генерација, како штампаних, тако и електронских медија. На овом скупу су учествовали и представници Срба из Македоније - из КИЦСМ - Спона, Редакције на српском језику – Видик, Македонске телевизије и емисије на српском, Македонског радија.
Слово које је пред вама, надамо се пружа прилично широку лепезу понуђених тема, разумљиво, са посебним акцентом на поруке и путање Светосавља. Ту су и теме попут рецензије најновијег српског филма „Хадерсфилд“, за који се надамо да ће публика у Македонији имати прилику да га види већ на следећем филмском фестивалу у Скопљу, највероватније крајем марта.
Ту је и неизоставна поучна рубрика о језику, као и сећање на песничког генија Душка Трифуновића.
У искреној нади да ће понуђени текстови и рубрике којих смо се држали и руководили донети пријатно расположење и радост, предајемо вас шаренилу следећих страница. А нека нас благи Бог, молитвама светог Саве заштити и сачува од сваке опасности и тескобе.
А за сам крај, учимо се и поучавајмо у тишини нашег великог светитеља, јер као што једаред рече Милован Данојлић, треба се само загледати у очи светог Саве и видети да је у њима сва наша мудрост. ↑
Милутин Станчић |
 |
|
 |
АКТИВНОСТИ:
У Македонији свечано прослављен Савиндан
СЛАВА СРПСКЕ ДУХОВНОСТИ
У организацији српских асоцијација Савиндан је и у Македонији свечано прослављен, први пут и као званичан национални и верски празник.
Централна, свечана Светосавска академија, у организацији Националног савета Срба, одржана је у скопском Дому армије, на којој је говорио академик Влада Урошевић. У културном делу програма су учествовали еминентни уметници из Београда и Скопља, Оливер Њего, Биљана Ђуровић, Лепомир Ивковић, Славица Галић Петровски, Никола Рацков, Јасминка Чакар, уз хорове „Кочо Рацин“ из Скопља и Основне школе „Вук Караџић“ из Куманова.
Светосавске вечери су одржане и у Битољу, Куманову, Тетову... Посебне ђачке приредбе посвећене првом српском архиепископу, просветитељу, дипломати, миротворцу и свеправославном свецу приређене су и у Старом Нагоричану, на северу Македоније, као и селу Кучевишту, на обронцима Скопске Црне горе.
Заједничку школску приредбу у Старом Нагоричану приредили су ученици одељења са наставом на матерњем српском језику из школа „Светозар Марковић“, као домаћини, заједно са вршњацима из школа „Браћа Рибар“ из Табановца и „Вук Караџић“ из Куманова.
Најуспешнијим ученицима на конкурсу литерарних и ликовних радова на тему – „О Светом Сави с љубављу“, традиционално додељене су награде Уједињене српске заједнице.
После светосавске приредбе у Основној школи „Ћирило и Методије“ у Кучевишту на Скопској Црној гори, 50-так ученика, који наставу похађају на српском језику, са наставницима, директорком Даријом Ковачевић Божиновски и градоначеликом општине Чучер – Сандево, Војиславом Киранџићем, отпутовали су на свечаности Дана српске духовности у матици Србији - збратимљеној школи „Свети Сава“ у Трстенику.
На прослави у Кучевишту резање славског колача уприличено је у месном храму „Светог Спаса“, за-дужбини Немањића из 14. века.
На приредбама у Кучевишту и Старом Нагоричану присуствовала је саветница Амбасаде Републике Србије у Македонији – Гордана Божић.
У Битољу је у организацији Заједнице Срба, у ресторану „Корзо“ одржано традиционално Светосавско вече. Међу гостима су били и председник Демократске партије Срба у Македонији, Иван Стоиљковић, једини посланик српске заједнице у македонском Собрању (парламенту), почасни конзул Републике Србије у Битољу – Сиљан Мицевски...
Српско–македонско друштво „Срма“ светосавско вече је приредило у битољском ресторану – „Император“. Поводом Савиндана фолклорно друштво „Срма“ је приредило пригодан програм у Дому за незбринуту децу и у Дому старих у Битољу.
Друштво Срба и Македонаца у Тетову је традиционално светосавске свечаности обележило пригодним културно–уметничким програмом, уз наступ фолколорног друштва „Чајка“, и вечером у ресторану – „Електра“. На Дан Светог Саве, резање славког колача је по традицији приређено у храму „Светог Николе“. Свечаностима су присуствовали и представници ресорног Министарства за дијаспору Владе Републике Србије, Демократске партије Срба у Македонији...
↑
М. С. - Ж. Н.
Награђени ученици
У категорији ученика до четвртог разреда основне школе на конкурсу за литерарне и ликовне радове на тему „О Светом Сави с љубављу“ награђени су Мартин Анђеловић и Александар Видановић, обојица из Табановца.
Катарина Добилић из Старог Нагоричана и Дајана Јосифовска из Куманова су награђене у категорији ученика од петог од осмог разреда.
↑
Слово академика
Владе Урошевића
На свечаној Светосавској академији у скопском Дому армије, где су међу бројним гостима и представницима странака и асоцијација Срба из читаве Македоније, присуствовали и амбасадор Републике Србије Зоран Поповић, саветница у Амбасади Гордана Божић, конзул Миливоје Ђурђевић, после поздравног обраћања председника Националног савета Срба Душана Вељковића, о лику и непролазном делу светитеља говорио је академик Влада Урошевић.
Указујући на грандиозно дело Растка Немањића, најмлађег сина великог српског жупана Стефана Немање, по монашењу на Светој Гори – светог Саве, академик Урошевић је његове, до данашњих дана, неизбрисиве трагове у православљу, српској духовности, Цркви и држави, упоредио са монашким путем и делом индијског младог краљевића – Сидарте, оснивача будизма.
Свети Сава је 1219. године успео да осамостали Српску православну цркву, обезбедивши јој, као први поглавар архиепископ – аутокефалност, и да учврсти српску државност, истакао је Урошевић, подсетивши на стари запис, „и краљевство обнови и осветли српску земљу“.
↑
|
 |
ИНТЕРВЈУ:
Разговор са Живком Мишић-Христовском
председницом Удружења жена „Коло српских сестара“ из Куманова
„КОЛО“ ЗА УГЛЕД
Спона: Можете ли нам укратко рећи историјат „Кола српских сестара“?
Мишић-Христовска: Према неким подацима до којих смо дошли у Архиву Србије, у листу „Вардар“, који је штампан пре 1941. године, на основу разних доступних писаних годишњих извештаја, али и неких других извора, наше сазнање је да је „Коло српских сестара“ (КСС), формирано 1913. године у Куманову, што не значи да, можда, свој почетак не бележи и раније.
„Коло“ је незванично свој рад почело 1991. године, и пуних седам-осам година је деловало у оквиру Уједињене српке заједнице (УСЗМ) у Куманову. Активности су још тада забележене, иако нисмо били званично регистровани због недовољног разумевања од стране тадашње власти. Предмет је стигао и до Уставног суда Македоније, па смо коначно 12. марта 1999. званично регистровани.
„Коло српских сестара“ је до сада имало и две скупштине у манастирском комплексу Светог Прохора Пчињског, одржаних код познатог места у народу званог „Под оракче“.
У хуманитарном смислу ишле смо и на ратиште, редовно слале помоћ нашем угроженом народу широм некадашње Југославије (Борово насеље, Вргин Мост, Требиње...). Помоћ је дакле слана и у време када нисмо били званично регистровани, медијумски нисмо били покривени, па се можда због тога нешто мање зна о нашој добротворној делатности из тог периода (постоје фотографије и писани извештаји).
Спона: Како сте се сналазили у тим најкритичнијим тренуцима?
Мишић-Христовска: Практично, после само неколико дана од званичне регистрације, тачније 24. марта, те 1999. године, Србија је бомбардована и „Коло“ је одмах стављено на испит за рад и активност на делу. Чини ми се да се не могу избројати наши преласци границе када смо пружали помоћ нашем народу у тим стравичним данима. Било је ту и акције давања крви у Врању, Нишу, Прокупљу, Крушевцу, у сарадњи са осталим представницима тамошњих „Кола“.Иако су то били тешки и стравични дани, остаће заувек урезани у нашем памћењу. Само у манастиру Св. Прохора, у току једне године, биле смо двадесетак пута обишавши 157 смештених избеглица из Урошевца, носећи помоћ у храни, обући, одећи, лековима итд.
Да не говоримо о избеглицама који су били смештени у спортској сали у Врању, односно у школама у Бујановцу. Не смемо заборавити да је граница била препрека за неометани рад и било је врло тешко обезбедити потребну папирологију за сваку акцију, али бих исто тако нагласила и пуно разумевање граничних служби у Табановцу и Прешеву. Хвала им.
Касније је настала криза у Македонији, па смо и ту свесрдно притекли у помоћ, не делећи народ по националној или верској припадности. Излазили смо у сусрет и ромској популацији за време поплаве насеља „Средорек“ у Куманову, у два наврата. Ван тог ратом угроженог становништва сваке Нове године, али и Васкрса, у скопском насељу Топанско поље обилазимо децу са посебним потребама и носимо поклоне (пет година за редом). Помоћ сиромашним породицама у Куманову и околини, део је нашег редовног програма.
Спона: Да ли нам можете рећи шта је даље на плану деловања „Кола“?
Мишић-Христовска: И сама увиђам да све оно што сам до сада рекла је веома мало, у односу на свеобухватност досадашњег рада. У првом плану нам је штампање Монографије (уколико обезбедимо средства) о нашем досадашњем званичном десетогодишњем раду (1999-2009), и незваничном, за период 1991-1999, после чега сматрамо да се боље може сагледати досадашњи учинак наше организације.
Спона: Шта је још значајно за рад ове организације?
Мишић-Христовска: Облежавамо све значајније историјске датуме нашег народа, али и македонске, овдашње. Посећујемо спомен-костурницу на Зебрњаку, обележавамо и 11. октобар, затим Дан ослобођења града Куманова итд.
Наше „Коло“ има две славе: Светог Саву, 27. јануара и Рођење Пресвете Богородице, познатије у народу и као Мала Госпојина, 21. септембра. Међутим, морам да истакнем да свако „Коло“ ову славу обележава као јединствену. Тог дана идемо у Цркву, и обично га обележавамо литерарним вечерима, или другим пригодним свечаностима.
Хтела бих да истакнeм да je наша организација добила једно лепо признање од школе „Светозар Марковић“ у Старом Нагоричану, када је школска библиотека добила назив по нашој организацији – „Коло српских сестара“ из Куманова. Тој школи наша је организација поклонила 2000 књига и два ормара, али то нису биле само књиге намењене деци у основном образовању, већ и литература за одрасле. Успостављена добра сарадња није само са овом, већ и са школом „Браћа Рибар“ у Табановцу. За Дан школе, или за Св. Саву, ученици седмог разреда учествују на конкурсу „Снага доброте“ који организује „Коло“ из Београда, па тако, сваке године победник конкурса са професорицом борави три дана у Београду.
Стални смо донатори у дечјем вртићу „Ангел Шајче“ у Куманову поводом „Дечје недеље“.
Ове 2007. године, поводом наше славе „Мала Богородица“, у Куманову смо организовали и једно добротворно вече лицитацијом колача које су даривали посластичари из Куманова. Од финансијских средстава купили смо плејере за ученике са посебним потребама у школи „Браћа Миладиновци“. Чак смо и продубили даљу сарадњу са овом установом.
Реализовале смо доста пројеката из области културе и политичког јачања жена. Када је реч о политичком ангажману, највише смо сарађивале са организацијом „Кумановка“. Овде желим нагласити да смо два пута добиле скромна средства од Министарства финансија за два пројекта: издавање брошуре о петогодишњем раду и издавање ДВД-a.
Госпођа Мила Виторовић председница главног одбора „Кола“ у Београду, је од своје баке сачувала брош са ознакама КСС и сва кола су усвојила овај симбол од 2002. године као званични знак наше организације.
Сарађујемо са свим колима која раде у градовима Србије, а има их 26. Учествујемо на њиховим годишњим скупштинама, размењујемо искуства, одржавамо радне састанке у Београду и верујте ми, једва чекамо да се сретнемо и сагледамо досадашње резултате. Нека познанства су прерасла у права пријатељства. Мени је рецимо несхватљиво да прођем кроз Ниш, а да не видим своју колегиницу Милену Шаренац, која је потпретседник „Кола“ у том граду.
Спона: Да ли је некада дошло до проблема, или неспоразума у активностима ове женске организације?
Мишић-Христовска: Било је раније више чланица у „Колу“, па су неке отишле, једноставно нису нашле себе у овом волонтерском раду. Остале су оне упорне вредне одане, пожртвоване, оне које не штеде себе и своје породице и на које се увек можеш ослонити. Ми смо једна велика породица, све предлоге узајамно договарамо, а има ту поред нас Српкиња и Македонки, Црногорки...
Наша се организација изборила за свој статус, а да се траг нашег рада види, говори и чињеница да смо 2003. године добили Новембарску награду града Куманова. Tо је највеће признање које општина Куманово додељује, и трећа смо невладина организација која је добила то признање. Драго ми је што су наше пожртвовање и активности нашли одјека на ширем подручју, али и у нашем граду.
Уз ову заокруженост деловања хтела бих да се захвалим свима који су нам помагали у протеклом периоду на било који начин, да су нас свуда прихватали, да нисмо нигде одбијени. Али смо исто тако налазили разумевање и добру сарадњу са локалним властима.
Спона: Сарадња и повезивање са осталим организацијама?
Мишић-Христовска: Чланице смо „Женског центра“ у Куманову који постоји осам година, а сарађујемо и са осталим организацијама других националности.
Оснивачи смо и чланови Невладине организације „Филија“ са седиштем у Новом Саду, која помаже међуграничну сарадњу (укључујући девет држава из Југоисточне Европе). Од новембра прошле године чланице смо и новоформиране организације невладиног сектора под именом ,,CIVIS“ са седиштем у Београду.
Спона: У последње време све је више наглашено деловање феминистичког покрета. Какав је став „Кола“?
Мишић-Христовска: Иако смо женска организација, наше деловање није усмерено искључиво и стриктно на тзв. женска питања и проблеме. Управо наше деловање говори о нечем супротном, јер делећи помоћ не правимо разлике у полу, нити по националној, или верској основи.
Све што смо постигли јесте плод великог пожртвовања и љубави, а наше главно гесло и говори у прилог томе: „Срце што даје, за два срца вреди“. ↑
М. С. – Ж. Б. Н. |
|
ПРАВОСЛАВЉЕ
Св. архиђакон Стефан - Степањдан
По пореклу је био Јеврејин, из области јелинске, сродник апостола Павла. Архиђаконом је прозван, јер беше први од седам ђакона, које свети апостоли рукоположише и поставише на службу око помагања сиротиње у Јерусалиму. Снагом своје вере, архиђакон Стефан чинио је многа чудеса међу људима, а својим злобним противницима, Јеврејима, супротстављао се својом мудрошћу и силом Светог Духа. Посрамљени Јевреји узбунише народ, клеветајући га да је хулио на Бога и Мојсија, те уз помоћ лажних сведока би осуђен. Тада Стефана изведоше пред народ и сви видеше његово озарено лице као у анђела, заправо његово лице било је озарено благодатном светлошћу, као некада Мојсијево. Стаде он говорити о многим доброчинствима и чудесима Божијим, која је Бог учинио за народ Израиљски, а истовремено их осуди за многе злочине и за противљење Богу. Назвао их је издајницима и крвницима и осудио их је за убиство Господа нашег, Исуса Христа. У том тренутку погледа у небо и виде да се отворило над њим и угледа он славу Божију и то објави Јеврејима: „Ево, видим небеса отворена и Сина човечијег где стоји с десне стране Бога“ (Дел. ап. 7).
После тога га изведоше из града и осудише на смрт каменовањем. Међу његовим мучитељима био је и његов сродник, Савле (касније апостол Павле). Његову мученичку смрт гледала је из даљине Пресвета Богородица са светим Јованом Богословом, усрдно се молећи Богу за овог истинитог страдалника. Тело св. Стефана тајно је узео и сахранио јеврејски кнез и потајни хришћанин, Гамалил. ↑
Обрезање господње
Осми дан по свом рођењу, Господ наш Исус Христос би донет у храм и би обрезан, сходно постојећем закону, још од времена Аврамова. Тада Он и доби име Исус, што је још и пре Његовог зачећа, Арханђел Гаврил наговестио Пресветој Деви Марији. Ово Старозаветно обрезање претходи Новозаветном Крштењу, а сам тај чин Обрезања Господа нашег, указује нам на то како је Он на себе примио истинско тело људско, а не привидно. Заправо, хтео је Он да испуни и свој закон који даде кроз пророке и праоце, јер каже Он: „Не дођох да укинем закон, него да га испуним“ (Мат. 5,17). Као такав, би обрезан и Његова крв потече и осети бол и плакаше, као што и доликује човеку. Симболика се огледа у томе, што је баш био обрезан по телу, да би нама установио духовно обрезање, јер Његовим Обрезањем заврши се Стари Завет, који се везује искључиво за тело, а заче се Нови духовни Завет. Ето, због тога је човек дужан да, поред свог тела обрезује и своје духовне страсти, а то су: јарост, гнев, завист, гордост, нечистоту и многе друге грехе и греховне жеље. Обрезање у Старом Завету је установљено као Крштење и очишћење од прародитељског греха, иако се заправо овај грех не може очистити тако, до Христовог добровољног проливања Крви за нас и Његовог страдања. Беше Исус човек, али без човечанског греха и натприродно рођен од безгрешне мајке и не беше Њему потребно да трпи оно што је Законом прописано, али пошто је био дошао да узме на себе грехе целог света, претрпе Он и Обрезање као и сваки грешник. Тако започе Његово страдање за нас и поче Он пити из чаше из које је морао попити све до дна. Приликом Обрезања проли Он своју Крв из једног дела тела, а напослетку из целог и то у потоцима. Још као дете, беше навикнут Он на патње и бол и поче веома рано страдати.
Његово име Исус, у преводу значи Спасење и његова сила је очигледна, јер оно удиви анђеле и уплаши ђаволе. То име је силно оружје, као каже и сам Јован Лествичник: „Свагда именом Исусовим удри противнике, јер јаче од овог оружја нећеш наћи ни на небу ни на земљи“.
Јер је Исус, ономе који се приљубљује уз Њега - просвећење ума, лепота душе, оздрављење тела, помоћник у невољи, радост у жалости.
Ето, због чега је значајно Обрезање Господа, којим Он испуни Закон, а после га замени Крштењем у Цркви Својој. ↑
Богојављење
На овај дан празнује се успомена на Христово Крштење на реци Јордану и јављање Бога у виду голуба и гласа: „Ово је Син мој и Њега послушајте“.
До своје 30-те године, Господ наш, Исус Христос је скривао од људи своју силу и свемудрост свога Божанства. Јер у то време беше код Јевреја забрањено да било ко, до 30-их година ужива свештеничко или учитељско достојанство. Због тога, када наврши 30 година, по Јеванђељу Божјем дође време да се јави Израиљу. Јави се Бог Јовану Претечи да је време да пође у пустињу и да тамо крштава водом, и још му рече да, на кога види да силази Дух Свети тог и крсти. Беше Јован Претеча Исусов, онај који приправи пут Господу нашем. И познаде Јован онога кога требаше да крсти, онога који беше од Бога послат, јер дође му Исус који испуни све Заповести Божје, те још му остаде и та последња да се крсти.
Колико је само симболике у томе што се баш у 30 години крсти Христос. Можда зато, што је у тим годинама човек склон сваком греху. Јер прво време је детињство, време лакомислености и незнања, друго је младићство, а оно се распаљује телесном пожудом, а треће је зрело доба и тада је човек склон златољубљу и сваком греху. Због тога Христос и почека до то доба да би испунио и ову Заповест Божју за сва времена и осветио природу нашу и подарио нам силу да побеђујемо страсти и чувамо се од смртних грехова. Али, то не значи да и за нас важи исто, те да треба да чекамо зрело доба да бисмо се крстили, напротив ми то треба да учинимо много раније ради спасења и очишћења душа наших.
Пошто Он немаде греха изађе одмах из воде и отворише Му се небеса и Дух Божији у виду голуба сиђе на Њега. Голуб је симбол чистоте, човекољубља те зато је у њему и јавио се Дух Свети.
Празнујући Богојављење Господње, које бива на водама Јорданским, треба да се подсетимо да се Господ Бог наш никада није јављао без разлога баш на том месту. Овај нам празник приказује Бога у виду Тројице једнобитне и нераздељиве. Тако се и свако од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога.
На овај дан се у свим црквама и храмовима освећује вода, коју народ узима и носи својим кућама. Она има духовна и лековита својства. Њена особина се огледа у томе што током целе године остаје свежа и освећена. Чува се у посебним посудама и користи се са искреном вером у болести, или било каквој другој недаћи. На сам Дан Богојављења може се са њом попрскати сваки кутак у кући, али у све друге дане ништа се не сме прскати њоме. Здрави је могу пити претходно припремљени зато, тако што ће који дан постити, па ће ту освећену водицу попити изјутра као када се узима Свето причешће. ↑
ПРАВОСЛАВНИ КАЛЕНДАР ЗА ЈАНУАР 2008. |
Дан нови стари празник |
уторак 1.јан (19.дец) Свети мученик Бонифатије |
среда 2.јан (20.дец) Св. Игњатије Богоносац; Св. Данило, Други Арх. Српски (Претпразништво Рождества) |
четвртак 3.јан (21.дец) Света мученица Јулијана; свети Петар Кијевски |
петак 4.јан (22.дец) Света великомученица Анастасија |
субота 5.јан (23.дец) Светих 10 мученика Критских; преподобни Наум Охридски - Туциндан |
недеља 6.јан (24.дец) Света преподобномученица Евгенија - Бадњи дан (Оци) |
понедељак 7.јан (25.дец) РОЖДЕСТВО ХРИСТОВО - БОЖИЋ |
уторак 8.јан (26.дец) САБОР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ |
среда 9.јан (27.дец) СВЕТИ ПРВОМУЧЕНИК И АРХИЂАКОН СТЕФАН |
четвртак 10.јан (28.дец) Светих 20.000 мученика Никомидијских |
петак 11.јан (29.дец) Светих 14.000 младенаца Витлејемских |
субота 12.јан (30.дец) Света мученица Анисија; преподобна Теодора |
недеља 13.јан (31.дец) Преподобна Меланија; св. Доситеј Загребачки Исповед. (Оданије Божића) |
понедељак 14.јан (1.јан) ОБРЕЗАЊЕ ГОСПОДЊЕ; СВ. ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ (НОВА ГОДИНА) |
уторак 15.јан (2.јан) Преп. Серафим Саровски; свети Силвестар (Претпр. Богојављења) |
среда 16.јан (3.јан) Свети пророк Малахија; свети мученик Гордије |
четвртак 17.јан (4.јан) Сабор 70 светих апостола; свети Јевстатије Српски |
петак 18.јан (5.јан) Свети Теопемт и Теона - Крстовдан |
субота 19.јан (6.јан) БОГОЈАВЉЕЊЕ |
недеља 20.јан (7.јан) САБОР СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА – ЈОВАЊДАН |
понедељак 21.јан (8.јан) Св. муч. Јулијан и Василиса; пр. Георгије Хозевит; св. Григорије Охридски |
уторак 22.јан (9.јан) Свети мученик Полиевкт; свети Филип Московски |
среда 23.јан(10.јан) Свети Григорије Ниски; преподобни Дометијан |
четвртак 24.јан (11.јан) Преподобни Теодосије Велики; преподобни Михаило |
петак 25.јан (12.јан) Света мученица Татијана; икона Млекопитатељица |
субота 26.јан (13.јан) Свети мученици Ермил и Стратоник (Оданије Богојављења) |
недеља 27.јан (14.јан) СВЕТИ САВА - ПРВИ АРХИЕПИСКОП СРПСКИ |
понедељак 28.јан (15.јан) Преподобни Павле; преподобни Гаврило Лесновски |
уторак 29.јан (16.јан) Часне вериге Светог апостола Петра; преподобни Ромило Раванички |
среда 30.јан (17.јан) Преподобни Антоније Велики |
| четвртак 31.јан (18.јан) Свети Атанасије Велики; свети Максим Архиепископ Српски |
↑
↑
|
 |
СВ. ЈОВАН КРСТИТЕЉ
Овај, у народу познати светитељ као Претеча Христов, родио се у дому благочестивих и побожних људи, првосвештеника Захарије и његове жене Јелисавете. Стари су били њих двоје када од Бога измолише дете, а то дете касније одигра одлучујућу улогу на дан Богојављења. Црква због тога и узима баш овај датум да га празнује као Сабор Часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег, Јована зато што је доликовало да се празником укаже поштовање ономе ко послужи Светој Тајни Крштења, ставивши руку своју на главу Господњу. Овај празник се назива Сабором због тога што се тог дана људи сабирају у Цркву ради певања и узношења славе Богу у част светог Јована Крститеља.
Сећање на овог светитеља празнује се неколико пута у години, али највише свечара има баш на овај датум. Личност Светог Јована Претече и Крститеља, јеванђелисте, заузима посебно место у тој хијерархији, јер њему је био дат дар од Бога да крштава људе и ослободи их њихових грехова, те он крсти и Господа нашег Исуса Христа. То Крштење се обави на реци Јордану. Био је такве моралне чистоте, да се слободно могао назвати Ангелом Божјим, пре него човеком, и једини је од пророка који је руком могао показати онога кога је пророковао. Прогањан је од стране цара Ирода, бачен у тамницу и погубљен одсецањем главе. Пострадао је овај мученик за веру хришћанску и за Господа нашег Исуса Христа.
Његове свете мошти хтеде свети апостол Лука да пренесе из Севастије у Храм у Антиохију, али не доби пристанак, но само могаше руку Претечину понети са собом, и то ону руку којом Проказа Спаситеља нашег. Многа чудеса су везана баш за њу, јер учини та рука много тога па чак и данас. Можда треба напоменути између осталог да сваке године на овај датум архиепископи износе ту руку пред народ, па ако се појави отворена предсказује родну и обилату годину, а ако се појави затворена биће то гладна година. Зато и ми празнујемо Сабор Светог Јована Претече и Крститеља, молећи га да се моли Богу за нас да се и ми саберемо у Цркви небеској, да нам подари излечење од свих телесних и душевних болести и патњи.
Рука је касније пренета у Цариград, али под најездом Турака губи јој се сваки траг. ↑
!* Интересантну информацију о томе
где се налази рука св. Јована можете наћи кликом на линк овде!
СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ
Када је након рођења нашег Господа Исуса Христа прошло 40 дана, Пречиста и Преблагословена Дева Марија, са својим обручником Јосифом донесе у јерусалимски храм Младенца и чедо своје. Учинила је она то да би испунила двоструки Закон Божији. Прво, да очисти себе после порођаја и да преда Господу првенца свог. Друго, да га откупи установљеном ценом. Али све то је било беспотребно. Међутим, Законодавац не хтеде да прекрши Свој Закон. Приносећи Га Богу, она изговара речи: „Превечни Оче, ово је Син Твој, кога си послао да се оваплоти од мене ради спасења људског. Ето Онога, кога си Ти родио пре времена без матере, а ја по благовољењу Твом родих Га без мужа. Прими од мене Сина Твог, кога Ти приносим да урадиш са Њим и самном, како је Теби воља и да Његовим телом и крвљу које је од мене узео искупиш род људски“.
Рекавши то, Богомајка положи љубљено чедо своје на руке првосвештенику, који Га принесе Богу. Првосвештеник Захарија, отац Јована Претече Господњег, стави пречисту Деву на место за девојке и када то видеше фарисеји обавестише цара Ирода, који одмах посла војнике да их ухвате и убију Сина Божијег. Стигавши у храм војници их не нађоше, јер по промислу Божијем они већ беху далеко на путу за Мисир. У храму беше и пророчица Ана, која познаде Месију и одмах то јави свима у Јерусалиму.
Дан Сретења Господњег празнује се од самог почетка, но торжествено празновање установљено је 544 године, у време цара Јустинијана. Овај благочестиви цар наредио је да се овај Господњи и Богородичин празник празнује као и други велики празници. Разлог за то био је тај, што у време овог цара задеси Византију велики помор и земљотреси и те недаће трајаше 3 месеца, док се не јави глас Господњи, неким богоугодним људима, да треба установити да се тај дан Сретења Господњег празнује као велики празник. Када тако учинише и помолише се Пречистој Богородици, престадоше све недаће и људи наставише нормално да живе. ↑
ПРАВОСЛАВНИ КАЛЕНДАР ЗА ФЕБРУАР 2008. |
Дан нови стари празник |
петак 1.феб (19.јан) Преподобни Макарије Египатски; свети Марко Ефески |
субота 2.феб (20.јан) Преподобни Јевтимије Велики |
недеља 3.феб (21.јан) Преподобни Максим Исповедник; свети мученик Неофит |
понедељак 4.феб (22.јан) Свети апостол Тимотеј; преподобни мученик Анастасије |
уторак 5.феб (23.јан) Свети свештеномученик Климент Анкирски |
среда 6.феб (24.јан) Преподобна Ксенија Римљанка; свети мученик Вавила |
четвртак 7.феб (25.јан) Свети Григорије Богослов; преподобни Публије |
петак 8.феб (26.јан) Преподобни Ксенофонт и Марија |
субота 9.феб (27.јан) Пренос моштију светог Јована Златоуста |
недеља 10.феб (28.јан) Преподобни Јефрем Сирин; Преподобни Исак Сирин |
понедељак11.феб (29.јан) Пренос моштију светог Игњатија Богоносца |
уторак 12.феб (30.јан) СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА |
среда 13.феб (31.јан) Свети бесребреници Кир и Јован) |
четвртак 14.феб (1.феб) Свети мученик Трифун (Претпразништво Сретења) |
петак 15.феб (2.феб) СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ |
субота 16.феб (3.феб) Свети Симеон и Ана; свети Јаков, Архиепископ српски |
недеља 17.феб (4.феб) Преподобни Исидор Пелусиот; преподобни Николај |
понедељак 18.феб (5.феб) Света мученица Агатија; свети Полиевкт |
уторак 19.феб (6.феб) Свети Фотије Цариградски; свети Вукол Смирнски |
среда 20.феб (7.феб) Свети Партеније Лампсакијски |
четвртак 21.феб (8.феб) Свети Теодор Стратилат; свети Сава, Други Архиепископ Српски |
петак 22.феб (9.феб) Свети мученик Никифор (Оданије Сретења) |
субота 23.феб (10.феб) Свети свештеномученик Харалампије |
недеља 24.феб (11.феб) Свети Власије; свети великомученик Ђорђе Кратовац |
понедељак 25.феб (12.феб) Свети Мелетије Антиохијски |
уторак 26.феб (13.феб) Свети Симеон Мироточиви |
среда 27.феб (14.феб) Преподобни Авксентије; свети Кирил Словенски |
четвртак 28.феб (15.феб) Свети апостол Онисим; преподобни Јевсевије Пустињак |
петак 29.феб (16.феб) Свети мученици Памфил и Порфирије |
↑
|
|
Душко Трифуновић (1933-јануар 2006)
ПЕСНИК ТАЈНИХ ВЕЗА
– „Бијело дугме“ је мени продужило живот уметнички. Кад неко хоће да каже о мени неку лепу реч, онда каже: Он је писао за „Бијело дугме“. А заборави да каже да сам ја написао осамдесет пет књига... Нема горе ствари него бити заборављени песник. Ја сам пишући за Вајту, Здравка Чолића, „Бијело дугме“, постигао да ме народ не заборави. Моје песме су ме надишле. Оне раде за мене. Могу да живе без мене – казаће песник у свом последњем интервјуу, датом у Сремским Карловцима (Војводина), где је прешао да живи код брата, после кобних догађаја 1992. године у узаврелом Сарајеву и распада земље.
Душко Трифуновић је рођен у селу Сијековац, крај Босанског Брода (БиХ), а школовао се у родном граду и Сарајеву. Са двадесет и четири године поново је у Сарајеву, али овога пута са намером да се запосли и ради као бравар. Живот га води на другу страну – у занатство писане речи. Већ следеће 1958. године објавио је своју прву збирку ЗЛАТНИ КУРШУМ и постао прави мајстор – али стихова. За овај лирски првенац добио је те године у Сремским Карловцима престижну „Бранкову награду“, која је определила његов даљи литерарни пут, увевши га врло брзо у круг младих надарених песника.
По напуштању Сарајева, прелази у Нови Сад, где је неко време радио у ТВ Нови Сад. Пред крај живота све више га привлачи Бранково Стражилово (Фрушка гора) и Сремски Карловци, градећи ту себи свој нови животни кутак, у коме је овај велики мајстор многих заната боравио и радио последњих година живота.
Тешко болестан умро је у Новом Саду, а према сопственој жељи, сахрањен је на гробљу у Сремским Карловцима.
Трифуновић је представник естрадне струје у саврменом српском песништву. Његову поезију сочног језика и темперамента, естрадном говору намењене мелодије, карактерише укрштање модерног и традиционалног ритма и израза.
Наведимо само неке наслове његових вечних песама домаће поп и рок музике, непролазних мелодија која су певала многа позната имена музичке естраде бивше Југославије – стихови и звуци који и данас трају, као: ГЛАВО ЛУДА, ЖИВОТ ЈЕ МАСКЕНБАЛ, СВЕ СЕ ДИЈЕЛИ НА ДВОЈЕ – НА ТВОЈЕ И МОЈЕ, НЕ ОЧЕКУЈ...
Један музички уредник сакупио је његове 133(!) песме на које је написана музика. Све су оне лепе, запамћене, певане, и певушене, али ниједна као она позната, из живота изнедрена – ТАЈНА ВЕЗА, у извођењу „Бијелог дугмета“, песма која је према многим мишљењима,Трифуновићева најлепша песма:
ТАЈНА ВЕЗА
`Има нека тајна веза,
за све људе закон крут,
њоме човјек себе веже,
када бира себи пут.
Сидро које лађу чува,
да не буде бури плијен.
Тоне скупа са том лађом,
јер је оно дио њен.
Има нека тајна веза,
тајна веза за све нас.
Има нека тајна веза,
тајна веза за све нас.
Трифуновићева поезија била је разумљива и сваком узрасту схватљива. Песме углавном засноване на неочекиваним супротностима и мудрој изреци, привлачиле су својом изворношћу, љупком досетком, неочекиваним обртом, а њихов смисао се није исцрпљивао у творењу досетки и складној игри речи које трају.
И тако, како рече песник:
...ДО ПОСЛЕДЊЕ КАПИ ЖИВОТА...
ПРИСТАО САМ БИЋУ
СВЕ ШТО ХОЋЕ
Пристао сам бићу све што хоће
Ево продајем душу врагу своме
И остаћу само црна тачка
Послије ове игре кад ме сломе
Кад ме мирно сломе
Пристао сам бићу све што хоће.
Заблуде сам, ево, престао да бројим
Немам коме да се вратим кући
Докле пјевам дотле и постојим
Пријатељи бивши, пријатељи будући
Памтите ме по пјесмама мојим
Памтите ме по пјесмама мојим.
↑
|
 |
МИЛОВАН ГЛИШИЋ (1847-1908)
У селу Градац код Ваљева, 1847 године, рођен је Милован Глишић, творац спрске сеоске реалистичке приповетке.
Глишић је био познат као оштар критичар тадашњег српског друштва, а књижевни рад започео је сатиричним фељтонима и приповеткама у којима је верно дао изопаченост савременог живота. Оштро је исмевао државне службенике, адвокате, варалице и све оне који из града долазе да искоришћавају сељаке. Чак је сматрао да свако зло и долази из града.
Глишић је био један од првих београдских великошколаца који су прихватили идеје Светозара Марковића. Још од малена је заволео руског писца Гогоља, којег је касније и преводио, надахњивао се њиме и под његовим утицајем почео је и да пише.
Код Светозара Марковића овај наш сеоски приповаедач је научио ценити социјални живот и патријархални морал сеоских задруга.
Најоштрије Глишићеве сатиричне приповетке су: Глава шећера, Рога, Злослутни број, у којима критикује сеоске газде, носиоце капитала.
Приповетка Прва бразда је можда најлепша, позната и као химна селу, сеоском човеку и његовом мукотрпном раду и животу, прожета најдубљим осећањима, баш како уме да буде слика села у очима носталгичног човека за завичајем. Исте 1885. године је објављена и комедија Подвала.
Овај истакнути изразити реалиста и идеалиста србијанског села, у великом броју случајева за предмете узима догађаје који су се одиста десили. Пише једноставно и у његовим се речима осећа живи говор завичаја. Топла препорука обнављању градива за оне старије који су већ ишчитали странице овог мајстора приповетке, а за оне најмалађе лагана припрема за неизоставни степеник у спознаји српског реализма, када за то, свакако, дође време.
↑
Приредио
С.М |
 |
О ЈЕЗИКУ:
Језичке дилеме - ГРЕШКЕ У (ИЗ)ГОВОРУ И ПИСАЊУ
Српски језик се одликује јасним изговором својих гласова. Обично се без потешкоћа, посебно у негованом природном изговору образованих људи, препознају гласови, нпр. када их желимо обележити изговарајућим словима. Према томе, фонетско-фонолошко правописно начело сажето у познатој крилатици „ПИШИ КАО ШТО ГОВОРИШ“ – најбоље одговара природи српског језика.
У овом напису нећемо се посебно бавити неким језичким законима, јер је то обимна материја за овакво излагање. Зато ћемо се сада само задржати на неким чешћим и битнијим примерима свакодневног изговора и писања гласа – слова Ј и Х, шта је то код њиховог изговора – писања правилно, односно где су најчешће грешке.
СУГЛАСНИК Х
У већем броју српских народних говора, глас Х се не изговара. У њима се или сасвим изгубио не оставивши никаквога трага на месту где је некада постојао, или су се у неким случајевима на његовом месту развијали гласови В и Ј.
Ако је ова гласовна развијеност замене постала толико обична, свакодневна, допуштено је у књижевном језику њихово двојако писање и изговарање: УВО и УХО, МУВА и МУХА, БУВА и БУХА, СУВ и СУХ, КУВАТИ (КУХИЊА – али не и КУХАТИ); може и варијанта КУЈНА, док придев остаје само КУХИЊСКИ; ГЛУВ и ГЛУХ (компаратив, тј. поређење, од ГЛУВ је само ГЛУВЉИ, а од ГЛУХ – ГЛУШИ) – све су ово познати језички дублети, тј. речи истог корена, истоветне по значењу, а врло мало различне по свом гласовном склопу.
Међу свакодневним речима као дублете треба уважавати: АМАЈЛИЈА и ХАМАЈЛИЈА, АЈВАР и ХАЈВАР, АЛКА и ХАЛКА, АЛВА и ХАЛВА, АД и ХАД (пакао), АЛО и ХАЛО (као телефонски позив), ХАЈДЕ – правилније него АЈДЕ...
Речи које у стандардном српском језику садрже у себи сугласничку групу ХВ, задржавају је у свим својим облицима употребе: ХВАЛА, ХВАЛИТИ, ЗАХВАЛИТИ...никако: ФАЛА, ФАЛИТИ (овако употребљено значи: недостајати, немати), ЗАФАЛИТИ, јер ово су тзв. локализми.
Напоменимо и то да се у неким говорима данас глас Х изговара (и пише) и тамо где никада није постојао и што му уопште ту није по пореклу место: ХРЂА, ХРЂАВ, ХАДЕТ, ХРВАТИ СЕ и ХРВАЧ, итд.; све ове и њима сличне речи у српском књижевном језику УВЕК треба писати без Х: РЂА, РЂАВ, АДЕТ, РВАТИ СЕ и РВАЧ, као и: РЗАТИ, ВЕНУТИ, НАУДИТИ...
Велики је број речи у којима глас Х треба писати и изговарати у књижевном језику. Такве су, на пример, речи: ХАЈДУК, ХАЉИНА, ХАРТИЈА, ХЛАД и ХЛАДОВИНА, ХОЏА, ХЛЕБ, СНАХА (само фамилијарно: СНАЈА), РУХО, итд. Каже се и пише: КАФА и КАВА, КАФАНА и КАВАНА, али не и КАХВА! МАРАМА – никако МАХРАМА!
Губљење и испадање сугласника Х имамо у познатој језичкој асимилацији (тј. сажимању речи): САХАТ (арапско-турска реч) СААТ=САТ, где два кратка самогласника А у изговору дају једно дуго А; или ЗАХАРИЈА=ЗАРИЈА...
Нестало је Х и у облицима именице ИСТОРИЈА (грчки historia), у српском језику имамо: ИСТОРИЈСКИ, ИСТОРИЧАР, док је у хрватском остало и данас са почетним Х: ХИСТОРИЈА...
У српском књижевном језику Х се пише (и изговара) и у генитиву (другом падежу) множине придева, заменица и бројева СТАРИХ, ДОБРИХ; МОЈИХ, ТВОЈИХ; ДРУГИХ, ПЕТИХ...
Затим код глагола:
– прво лице једнине аориста (пређашње свршено време): ВИДЕХ, РЕКОХ, ЛЕГОХ;
– прво лице једнине и треће лице множине имперфекта (пређашње несвршено време), од инфинитива: МОЋИ: МОГАХ – МОГАХУ; од ИЋИ: ИЂАХ – ИЂАХУ; од ЧУТИ: ЧУЈАХ – ЧУЈАХУ; од СЛАВИТИ: СЛАВЉАХ – СЛАВЉАХУ; од ОРАТИ: ОРАХ – ОРАХУ...
– у потенцијалу (могућни начин) увек треба говорити и писати, нпр. ЈА БИХ ДОШАО, ТИ/ОН БИ ДОШАО; МИ БИСМО, ВИ БИСТЕ, ОНИ БИ ДОШЛИ – а никао: ЈА, ТИ, ОН, МИ, ВИ, ОНИ БИ ДОШЛИ – у оваквој „промени“ имамо врло често неправилну употребу помоћног глагола БИТИ; затим: ПЕВАО БИХ – или: ЈА БИХ ПЕВАО (дужи облик промене), итд.
На крају овог сажетог прегледа употребе гласа Х, наведимо и ово (што понекад ствара забуну у обраћању): лично име и презиме пише се онако како га пише лице коме припада. Тако имамо: МИХАИЛО и МИЈАИЛО, ХРИСТИЋ и РИСТИЋ, ХРИСТИВОЈЕ и РИСТИВОЈЕ, ХРИСТИНА и КРИСТИНА, итд.
...Наставак у следећем броју ↑
Ђ. К. |
 |
ФЕБРУАР
Сеје сеје наша снаша
брашно снега губераша.
Нити жање нити меље
а сеје већ три недеље.
Од брашна из њеног сита
никад неће бити пита.
Од брашна што пада с неба
никад неће бити хлеба.
↑
Добрица Ерић
|
ЈАНУАР
У сребраној воденици
бела ватра мраза тиња
Седи кнез на лединици
с брковима пуним иња.
Брига једна мучи њега
у сумрак и у раздање:
Да л ће бити доста снега
за грудвање, за санкање? ↑
Добрица Ерић
СВЕТОСАВСКА ПОКАЈНИЦА
Господе благи!
Грдно залутасмо
Чедност понизисмо
Разум погубисмо
Подлости служисмо
Образ окаљасмо
Децу поткрадасмо
Слогу поцепасмо
Лудост хваљекасмо
Правду онеправдасмо
У бешчашћу гаснусмо
Св. Тројство вређасмо
Најгорем веровасмо
Све завете погазисмо
Деценије страћисмо!
Памти нас врати
Молимо те славо
Мудра српска главо
Свети Саво!
↑
Мирко Магарашевић
|
СВЕТИ САВА И СИРОМАХ
Наиђе свети Сава покрај једне сиротињске куће таман на Божић. Тамо кукњава, јер се чељад са ситном дјечицом није имала чим омрсити. Свети Сава даде онда домаћину пуну чашу масла. Обрадује се сиромах и захвали, а жена узе масло, прикупи корице и спреми попару. Сиромах је трошио масло годину дана , а никад му није нестајало. Тек кад се похвалио једном пријатељу поче масло да ишчезава; а да се није хвалио, Бог зна докле би му трајало. ↑
народна приповетка |
|
|
ЗАНИМЉИВОСТИ
У Србији је на сцени криза правих спортских радника! Погледајте шта се догађа у клубовима две најјаче лиге. У Супер лиги је за шест месеци смењено 25 тренера, а само у Црвеној звезди три!? У Телеком лиги је смењен 31 стручњак за полусезону! Има ли то негде у свету? Па Глазгов Ренџерс је за 120 година променио само 11 тренера! – речи су Милована Ђорића. За Гиниса, нема шта!
Капитен Црвене звезде Дејан Миловановић, у последњем колу јесењег дела фудбалског првенства Србије, против чачанског Борца постигао је трећи погодак (коначан резултат – 4:0). То је уједно био 25. гол првака ове сезоне, а укупно 3.700 у националним шампионатима на 1.859 мечева, што ће рећи 1,99 по мечу.
Олимпијски комитет Србије 23.фебруара ове године прославиће 98.годину постојања. На Олимпијским играма у Паризу 1900.године учествовао је под заставом Аустрије и један Србин. Михајло Нералић, из Лике, је у мачевању освојио сребрну медаљу.
Док изговорите „нови брзински светски рекорд у „mountain bikeu“, екстремни бициклиста Маркус Стокл већ пређе 120 метара.
Планински бициклизам је спорт који припада групи екстремних спортова, који са собом носи пуно адреналина. С oбзиром на чињеницу да нам је Србија пуна планина, висоравни и брда, овај спорт је све популарнији. Група која се активно њиме бави броји око стотинак чланова, организованих у десетак маунт бајк клубова.
Прва бициклистичка писта изграђена је у Београду 1888. године на месту данашњег Дома Војске Србије, али ју је развој престонице врло брзо „појео“. Друга писта изграђена је 1953. године на Дорћолу, али и она је давно нестала са мапе српске престонице и наши бициклисти, упркос многим акцијама које су досезале највише до генералних урбанистичких планова, никада нису успели да добију трећу писту.
↑ |
 |
НОВИ ГОВОР СРПСКЕ КИНЕМАТОГРАФИЈЕ
Дебитантски филм Ивана Живковића, „Хадерсфилд“, једно је од најновијих остварења српске кинематографије, а настао је по истоименом драмском тексту Угљеше Шушљика, који се игра у Југословенском драмском позоришту (ЈДП) већ другу сезону.
Радња филма се дешава у малом граду који може бити било који на овим просторима (иако је вредно помена да су локације снимања градови: Београд, Зрењанин, Ковин и Хадерсфилд). Лако препознатљив амбијент: промашени циљеви, цинизам, мазохизам, илузије, срећа тражена негде далеко... Живот као зачарани круг, и иста питања без одговора, присутна или упадљиво одсутна, управо као и лик Ивана (сјајна глума Небојше Глоговца), у животу његовог суседа, тридесетогодишњег Раше (Горан Шушљик), несвршеног студента енглеског језика, који разочаран љубављу живи механички, резигнираним ставом, стерилно... са оцем алкохоличарем (Јосиф Татић), дајући кући приватне часове, а води и емисије на приватном радију.
У једном од својих афеката, Раша не штеди ни Ивана, шта више, чини се, мрви његову и онако крхку психу. Иначе, Иван је од скора крштен у православној цркви. Има психотичне нападе, а физичко и ментално здравље нарушено му је разним „специјалним“ установама и временима. Ипак, једино је он тај који увек има благу реч, реч утехе, излаз, лек. Одавде се намеће питање: да ли духовно здрав увек може бити само онај ко је и душевно здрав? Он живот црпи из вере. Налазећи одговор на своја ( а у суштини свачија) нимало лака, животна питања, јеванђелски га дели са ближњим. Ненаметљиво оставља Раши књигу Св. Нила Сорског, којом се удубио у најтаније покрете мисли, срца. Када бисмо видели кораке тог духовног човека, изненадила би нас својом супротношћу појава његовог крхког и нејаког тела. И кад је у очима свих он једини повређен, исмејан, његово „опрости“ доводи до суза, и окамењено срце оживљава, као вода засушени цвет.
Овај лични утисак филма јесте некако сведен само на опис једног лика, али због силине коју носи, која је као сунце које буди из зимског сна, бистри онај мало позамућени духовни вид. ↑
Ивана Папић
|
 |
О СВЕТОМ САВИ
Када споменемо светог Саву, или када чујемо да неко говори о њему, помислимо како смо ми Срби велики народ и како имамо чиме да се дичимо и поносимо. И, заиста, то је истина. свети Сава је у току свог живота толико много учинио Цркви Православној у Србији (издејствовао аутокефалност од Цариградског Патријарха) и много више од овога, држави, тиме што је просвећивао народ (зато је он слава свих школа у Србији), отварао је болнице, чак је познат и као дипломата (мирио је завађену браћу) итд. Све је то неоспорно и многи су писали о њему и његовим подвизима и доприносима чије плодове ми и данас увиђамо.
Ово што смо констатовали сви ми из године у годину понављамо, прослављамо, организујемо манифестације, дружимо се, спремамо ручкове и вечере (што је достојно сваког поштовања), али заборављамо да нам је свети Сава оставио предање (заоставштину) да кренемо путем којим је он ишао. А то је пут Богочовека Христа, значи живети хришћански у Цркви Православној јер је за светог Саву управо овај пут био критерујум људскости и човечности. За њега бити човек, значи имати веру у Бога и у Његовог Сина Исуса Христа и Духа Светога. Управо овакав живот све нас преображава, чини нас уникатним (оригиналним) тиме што живимо врлински, а то је да праштамо увреде ближњима, па чак и непријатељима (или да се трудимо да праштамо), да имамо веру и наду, и када нам је тешко, и када нам је лако, и када смо срећни, и када то нисмо. У суштини, овакав живот нам омогућује да истински љубимо Бога и људе и целу творевину, или тачније, омогућава нам да напредујемо у љубави. Ето, управо ово нам је свети Сава оставио, да овим путем идемо, и на тај начин да будемо његови следбеници, и да му на тај начин одајемо част и поштовање. Он је управо прошао овај пут, оставио нам пример, и тиме је допринео да га данас читава Православна Црква поштује и то широм света. На велику радост, наш народ се буди и враћа Цркви и Светосављу. Овим свети Сава постаје актуелан и данас, увек нас позива, (или тачније Бог кроз њега) да обнављамо своју веру, без обзира на сва искушења савременог друштва. Ово је врло значајно и актуелно питање, то је да данас и у Србији и на Балкану полако, али сигурно, западни начин живота преовладава, (што не треба закључити да је то негативна појава), и ми као хришћани, хришћанским животом много ћемо лакше препознати шта је позитивно, а шта негативно у овој култури. Ово што сам навео важи за све културе које су пролазне, али хришћанска вера, коју је свети Сава целим својим бићем живео, је вечна, и она нама, и будућим поколењима постаје критеријум за разлучивање добра и зла, у свим културама и епохама.
За крај да напоменимо да свети Сава припада свим православним народима, тако да га не можемо присвојити и рећи да је само Светитељ Срба. Он је универзалан и превазилази све наше поделе, баријере. Једном речју, он својом љубављу према Богу коју је имао, и нас, поготово на Балкану, невидљиво на тајанствен начин и данас све сједињује у Христу Господу нашем, коме нека је с | |
