ЕПИЛОГ
Много самујеш и дуго ћутиш сине мој, затрављен си сновима,
изморен путевима духа. Лик ти је погнут и лице блиједо,
дубоко спуштене вјеђе и глас као шкрипа тамничких врата.
Изиђи у љетни дан, сине мој!
– Шта си видио у љетни дан, сине мој?
Видио сам да је земља јака и небо вјечно, а човјек слаб и кратковјек.
– Шта си видио, сине мој, у љетни дан?
Видио сам да је љубав кратка, а глад вјечна.
– Шта си видио, сине мој, у љетни дан?
Видио сам да је овај живот ствар мучна која се састоји
од неправилне измјене гријеха и несреће, да живјети
значи слагати варку на варку.
– Хоћеш да усниш, сине мој?
НЕ, ОЧЕ, ИДЕМ ДА ЖИВИМ.
(Загреб,1918)

КО СМО, ШТА СМО ОДАКЛЕ ДОЛАЗИМО И КУДА ИДЕМО?
     – Одговоре ћемо наћи у Адрићевој лирској прози ЕКС ПОНТА И НЕМИРА, у песничком умећу доживљеног приказивања људи, живота и смрти, страха и самоће, жене и љубави, мајке, Бога... и да поновимо: има наде да ће на крају живот победити што се најбоље види из последњег реда Епилога:
         НЕ, ОЧЕ, ИДЕМ ДА ЖИВИМ.

приредио    
Ђорђе Кандић

О ЈЕЗИКУ:
Језичке дилеме (2) - ГРЕШКЕ У (ИЗ)ГОВОРУ И ПИСАЊУ

    Вуковом реформом српски правопис је установљен као ФОНОЛОШКИ („ПИШИ КАО ШТО ГОВОРИШ“) заснован на фонетском принципу, а то значи да сваки глас као функционална јединица у говору има своје слово, свој посебан знак у писму. Уређивање ове материје предмет је правописа који обухвата не само нормативне проблеме и правила писања, већ и правописну норму гласовног састава и уобличавање речи.
     Са једним од таквих правописних правила позабавићемо се у даљем излагању.
СУГЛАСНИК Ј
    ( Ј, ј једанаесто слово у редоследу српске ћирилице и четрнаесто слово латинице.)
    И у добром књижевном изговору сугласник (сонант) Ј несигурно се чује и утврђује посебно у суседству са И, јер се та два гласа међусобно сливају , па је врло често и практично немогуће утврдити колико се и како Ј чује.
    Када је у питању правописна норма, слово Ј је често извор правописних тешкоћа, па смо зато понекад у недоумици да ли да Ј напишемо, или не напишемо.
     У народним говорима Ј бива несигурно и уз Е, али то не изазива битније потешкоће у писаној речи.
    Познато је да је Ј врло нестабилан глас и да се у неким положајима у речима (пре свега између двају самогласника) врло слабо чује, зато правопис и норма одређују где ће се Ј писати.
     У даљем излагању бавићемо се изговором и писањем гласа, односно слова Ј, са примерима правилне и неправилне употребе, пропраћено и неким битним правилима.
     Сонант Ј је у изговору најмање изражен у суседству са И. У вокалским групама АИ, ЕИ, ОИ, УИ (када је И на другом месту у речи) Ј се не пише: ЛАИК, КАИШ, НЕИМАР, ПРОТЕИН, ПОИМЕНИЦЕ, ДОИСТА, РУИНА, УИГРАН и др. Да не би било забуне код турцизма КАИШ (кожни појас, ремен), иако изворно има Ј у основи речи, у српском језику се по правилу пише без Ј.
     Ако је Ј саставни део основе, пише се и у наведеним групама вокала: ТАЈИТИ, МУЗЕЈ – МУЗЕЈИ, ДОЈИТИ- ДОЈИЉА, БОЈА – БОЈИТИ, или, на пример од именице КРОЈ, изведене су речи: КРОЈИТИ, КРОЈАЧ, КРОЈАЧИЦА, КРОЈАЧКИ, КРОЈЕЊЕ, КРОЈНИ (према Речнику српскога језика, Матица српска, 2007), и све те речи пишу се са Ј, задржаним из основне речи.
      У вокласким групама ИО, ИА, ИЕ, ИУ (тј. када је И на првом месту у речи) имамо следећу ситуацију:
     – између И и О не пише се Ј: КАМИОН, ИОЛЕ, СТАДИОН; од ПИТИ: ПИО (прошло време), БИТИ: БИО; ВИОЛЕТА (лично име) итд.;
     – међутим, ако се налази у саставу (склопу) речи, Ј се пише у овом положају. На пример, од именице (у номинативу) СРБИЈА, ГАЛИЈА, ПРИЈА, у вокативу (петом падежу) имамо: СРБИЈО, ГАЛИЈО, ПРИЈО. Слично је и са презименима изведених од личних имена МИЈО, ЦВИЈО – МИЈОВИЋ, ЦВИЈОВИЋ.
    Презимена као РАЈИЋ, ПАЈИЋ, ПЕЈЧИЋ, ГРУЈИЋ, ГРУЈИЧИЋ, ОСТОЈИЋ итд, морала би се писати са Ј, јер су изведена од личних имена РАЈА, ПАЈА, ПЕЈА, ГРУЈА, ГРУЈИЦА, ОСТОЈА – али како наш правопис у начелу не нормира презимена, немогуће је забранити некоме да се потписује ПЕИЋ, ГРУИЋ и слично.
     Наше име МИОДРАГ је сложеница, тј. реч изведена од две речи: МИО и ДРАГ, и пише се без Ј.
     Како свако правило има неки изузетак, то важи и у овом примеру: иако нпр. речи СТУДИЈА (лат. научна расправа), РЕЛИГИЈА, АМБИЦИЈА имају Ј у основном облику, у српској варијанти изведене речи од њих пишу се: СТУДИОЗАН (лат. стручно проучен), РЕЛИГИОЗАН, АМБИЦИОЗАН, дакле, без Ј, зато што су то преузети готови страни обрасци а не наше, домаће изведенице (тј. сложене речи).
     У групама вокала у којима је И на првом месту ( ИА, ИЕ, ИУ) пише се Ј: СТАРИЈА, ПИЈЕМ, ШИЈУ...
    Тако се добијањем Ј у одговарајућим вокалским групама српском језику прилагођавају и речи страног порекла, као: ДИЈАГНОЗА, ДИЈЕТА, ДИЈАДЕМА, ПРЕМИЈЕР, ТРИЈУМФ...значи: увек са Ј.
    Додајмо и ове примере:
    – у речима страног порекла некад се пише Ј између Е и А : ИДЕЈА, ТУРНЕЈА, ЕПОПЕЈА, а некад не пише: ИДЕАЛ, ИДЕАЛНО, КУПЕ – КУПЕА, БИФЕ - БИФЕА и др. – ИДЕЈА, али ИДЕАЛ;
    – именица ХЕРОЈ чува Ј у свим падежима (ХЕРОЈА, ХЕРОЈУ, ХЕРОЈИ...) и у изведеницама ХЕРОЈСКИ, ХЕРОЈСТВО – али код именица ХЕРОИНА (јунакиња), ХЕРОИЗАМ, ХЕРОИКА, не пише се Ј;
    – у промени именица са завршетком – И, сви падежни наставци пишу се са Ј, ХОБИ – ХОБИЈА, ТАКСИ – ТАКСИЈА, ЖИРИ – ЖИРИЈА...Множина од именица ХОБИ и ТАКСИ гласи ХОБИЈИ, ТАКСИЈИ;
    – именице типа као РАДИО (радио-апарат), СТУДИО (музичко нпр.), ТОКИО, понашају се у потпуности према датим правилима о вокалима и односима међу њима: тако је инструментал (6. падеж) РАДИОМ (не РАДИЈОМ ни РАДИЈЕМ), СТУДИОМ, ТОКИЈОМ, али зато ове речи испред А или У, обавезно имају Ј: РАДИЈА, СТУДИЈА, ТОКИЈА, РАДИЈУ, СТУДИЈУ, ТОКИЈУ – у падежној промени.
     У заповедном начину (императиву) глагола као што је ПИТИ, сва три облика имају Ј: ПИЈ, ПИЈМО, ПИЈТЕ.
Ово важи за све глаголе чије се прво лице једнине садашњег времена завршава на –ИЈЕМ, дакле и ПОПИЈ, ПОПИЈМО, ПОПИЈТЕ; БРИЈ, БРИЈМО, БРИЈТЕ; САШИЈ, РАЗБИЈ, ДОЛИЈ, УВИЈ, УМИЈ итд.
    Код других глагола са Ј у основи, мора се узети у обзир дужина вокала у садашњем времену. А то значи: ако је вокал испред Ј кратак, императив ће имати завршетак – Ј, -ЈМО, -ЈТЕ; нпр. БРОЈАТИ: БРОЈ, БРОЈМО, БРОЈТЕ; ПРОДАТИ:ПРОДАЈ, ПРОДАЈМО, ПРОДАЈТЕ, а тако исто: ПОДОЈИТИ – ПОДОЈ, БОЈАТИ СЕ – БОЈ СЕ итд.
Ако је вокал испред Ј дуг, императив ће се завршавати на –ЈИ, -ЈИМО, -ЈИТЕ: ГАЈИТИ:ГАЈИ, ГАЈИМО, ГАЈИТЕ итд.
    Код придева који се граде од именица са основама на –ИЈ, обавезно остаје Ј: ШУМАДИЈА – ШУМАДИЈСКИ, АРМИЈА – АРМИЈСКИ, МЕДИЈ – МЕДИЈСКИ...
    У личним именима и презименима може да се пише сугласник Ј уместо самогласника И: МИХАИЛО – МИХАЈЛО, па отуда имамо: МИХАИЛОВИЋ – МИХАЈЛОВИЋ. Наравно и поред велике сличности у изговору ова два гласа, реч је о сасвим посебним именима и презименима.

* * * * * * * *

    Иако има извесних неуједначености у (из)говору и писању Ј, наведена правила су садашња норма српског стандардног језика којих се треба дословно придржавати, без обзира да ли су у питању домаће речи или усвојене туђице, односно позајмљенице.               ↑

Припремио
Ђ. К.