 |
 број 8 доноси:
|
|
У ИСКУШЕЊИМА ОДБРАНЕ ИСТИНЕ
Доследни оријентацији да „Слово“ задржи основне карактеристике препознатљивости културно-просветног гласника – регистратора збивања и записа животно битних области нашег народа на овим просторима, максимално се „штитећи“ од уплитања било какве политике, суочени смо са суровим искушењима данашњице.
Тако нам се намећу озбиљне дилеме: могу ли се „превидети“ груба историјска атаковања подлом политиком на српско духовно биће, његов национални корен
– отимањем Косова и Метохије?
Како склопити тражени мозаик, обликовати овај априлски број, када је око нас суморна животна панорама, са многобројним отвореним питањима, драматично трагање за излазом из тунела... Бомбардовање реториком општих поштапалица, нуђење компромиса, форсирање „праве“ будућности, уз пословично саветовање заборава прошлости траје, и око нас је клима помирења са наметнутим слегањем рамена на самовољу белосветских моћника, спознаја наше сићушности на светској мапи.
Њихове планове, визије и глобалистички смисао, не бисмо желели ни у најцрњим сновима.Но, суочени са суровим искушењима – питамо се, да ли то белосветске насилне незналице, неки нови окупатори 21. века марширају нашим огњиштима, завичајима, или су то добро обавештајно углађени „аналитичари“ и главешине, утеривачи „демократије“, који се управо због те погубне горуће вековне истине, тако цинично поигравају нашим судбинама, претварајући прагове наших предака у атаре нових „газда“?
Околности су такве какве јесу. Упркос новим искушењима, суровим историјским репризама, није добро кукати пред Богом, чија смо деца, људи достојни призива којим нас је Господ призвао како бисмо стекли Царство Небеско.
Наметнути критеријум који ваја, обликује овај свет, не сме нас као хришћане захватити тим самоубилачким прихватањем окова нових господара. Овогодишња априлска актуелност обухвата део Великог поста, Четрдесетницу, то је период оне „радосне туге“ посног пролећа, па нам ето прибежишта од свих зала и стихија овог света, који нагиње да нас прогута.
По истеку поста, на самом крају месеца, 27. априла (по новом календару) долази нам радост Васкрсења, која у себи носи печат победе живота над смрћу, љубави над мржњом и вере над сумњом. То је радост без оптерећења, преграда, која просто отвара и покреће напред у нови живот. Али, то није напредак по понуди светских моћника, у замену за заборав наше колевке, наших тапија и Лаври!
На Косову и Метохији вековима траје голгота српског народа. То виде и знају сви осим оних који изабраше да не чују, код очију да не виде, да превиде истину, да не гледају правду. Стратешки злокобно спаковани планови су ту, тако ужурбано сковано спроводе своје недело. Све то чине уз аминовање и „логистику“ оних који се куну у универзалну правду, слободу и демократију – а сатиру све пред собом!
Нека мука и тескоба наше свакодневице ућути пред васкрслим Господом! Поздрављамо вас сверадосним поздравом: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! ↑
Милутин Станчић
МИРИС ЗЕМЉЕ
Овде сам, а не чујем вас!
Мисли су тамо!
Овде другачије мирише река.
Можда је лепша, али не личи
на моју реку и моју обалу!
Ова ме обала не познаје.
Нема боје моје младости,
Не зна она моје радости ни слабости,
а, нема ни клупе.
Овде се други држе за руке
Питома и мила та је,
али мени моја обала недостаје.
А тамо...?
Тамо садa кошава не мирује.
Шљиве су сазреле,
па казани опијају поља.
Тамо сам свима род
а себи своја!
Таква, у сновима,
горда да призна
да само сећање остаје,
на мирис земље што ми недостаје.
Биљана Тодоровић - Георгиевска ↑ |
|
 |
НА СЦЕНИ:
Глумица Биљана Драгићевић Пројковска за „Слово“
ПОЗОРИШТЕ ЈЕ МОЈА ЉУБАВ
Биљана Драгићевић Пројковска рођена је 1975. године у Скопљу. Ту је дипломирала 1996. године на Факултету драмских уметности. Глумица је Драмског театра у Скопљу.
Међу значајнијим досадашњим остварењима бележимо представе: Хамлет (1998), Роберто Зуко, Платонов и Поблиску (Ближе) (1999), Земљомер (2000), Тетовиране душе (2001), Пад невиности и Есперанца (2002), Лет у месту (2005), Тито( 2007), и сада, најновија представа, чија је премијера била 14. марта – Супернова.
Биљана Драгићевић Пројковска реализовала је и ТВ пројекат „Сашко и Сашка”, затим је била и кастинг директор у дечјој серији „Наше маало” 2003. године. Учествовала је и на реализацији неколико реклама...
СЛОВО: Дипломирали сте овде глуму, афирмисали као препознатљиво лице на македонској сцени: Да ли је Ваше опредељење за „даске које живот значе”, можда, рођено још у детињству?
― Не могу баш са сигурношћу да тврдим, али сматрам да је „то” дошло још у самом детињству. Памтим да сам волела промене на себи, да се рецимо маскирам: волела сам да нешто приказујем сама себи ― испред огледала. Огледало ми је било главна „фора” у детињству. Међутим, човек не може да зна где ће га заправо пут одвести, не знамо наше последње коначиште.
Отац ми је радио у војсци, мајка је економиста, тако да са те стране нема неких додирних тачака. Они су, додуше, показивали неки свој таленат ― мама за сликарство, тата за певање, али то су, уосталом, гени, који су заиста чудни и тако често необајшњиви.
Имала сам неку наду за ову уметност. Размишљала сам о томе. Међутим, све оне жеље које „наиђу” треба неговати, како би човек стигао до зацртаног циља. Ја сам завршила музичку школу, зато што сам била талентована, али никако преамбициозна за музику. Током средњошколског образовања размишљала сам о позоришту, глуми. И поред тога што сам била примљена и на Драмском факултету и на овом за музику, одлучила сам да кренем стазом на коју, пре тога, нисам крочила, дакле – за глуму, сведочи нам Биљана Драгићевић Пројковска.
СЛОВО: Могу ли се и како ускладити брачне обавезе, уз каријеру. Да ли Вам се чини да је „терет” свакодневице претежак глумцу. Уосталом, како сагледавте ово време овде и сада и оно ванвременско у представи?
― То је врло занимљиво, можда и тешко објашњиво. Јер и у случају да ли си физички (не)способан, болестан, трауматизиран свакодневицом, уморан, на сцени то нестане. Оздравиш за тили час. Представа му ту дође као лек. Бар је то мени тако. То је нешто што ја сматрам да је неопходно и добро за примену и код осталих људи који су заокупљени на другим пољима, другим „занатом”. Применом ових правила могу са олакшањем да изнесу терет свих својих недаћа и брига. Раније сам имала много више представа, била сам, дакле, активнија на даскама. То се, нормално, променило после порођаја, јер су се тада појавиле друге обавезе. Годину и по дана седела сам код куће, нисам имала спољних обавеза, па те људи и забораве, после чега ти треба временска рехабилитација како би човек дошао к себи...
Прецизније, нисам играла пуно у ове последње четири године, само три-четири представе, што ми се раније није дешавало. Искрено, то ме је мало разочарало, али то гледам с друге стране и као нешто позитивно. Човек треба да се научи да и са тим живи. Не може живот да нас стално мази. Сагледавам да ми се каријера креће утабаним стазама ― полако, али сигурно. Све што сам до сада урадила позитивно је оцењено. И поред активности на кастингу, рекламама, дечјим серијама, позориште је моја љубав. То је оно место које ме испуњава, то је она временска димензија коју сте поменули, која ме напросто мења. И, не само мене, већ и публику.
Што се тиче брака, морам нагласити да је заиста комликовано планирање. И поред тога што је мој супруг режисер, дакле у истој смо „каши”, свако има своје обавезе, и то некако усклађујемо са нашом Даријом. Међутим, у суштини нам је неопходна подршка од наших, како бисмо реално успели.Живот је данас динамичан и тежак. Мораш баш да запнеш, како би опстао. Позориште ти то до краја не може приуштити. Глумац који седи код куће, траћећи време, „зујећи” наоколо, и није глумац.
СЛОВО: Уз све уважавање Ваших представа и глумачких екипа, желео бих „ближу” оцену значаја представе Слободана Унковског ― „Поблиску” (Ближе), која је, чини ми се, оставила посебан траг на репертоару Драмског театра?
― Та представа је означила почетак моје каријере. То ми је и моја мајка потврдила речима да ме је управо у тој представи видела као реализовану и привлачну ― жену. Претходне су представе биле у функцији неког прерушавања, имитирања, симулације, са маскама, иако су ми и те улоге симпатичне „Поблиску” је представа која ми је пружила ту димензију природности. Пре свега, у њој је текст интересантан, важан, привлачи публику. Иако смо се на почетку бојали да ће представа са таквим текстом бити дуга, из два дела, са паузом, али, упркос томе, одржала се седам година. Додуше са паузом од годину и по дана у току моје трудноће. И после тога публика је поново била верна и одана. Била сам преиспуњена том представом. Но, наглашавам, нема ту никаве случајности, ни једног случајног покрета, емоције. А представа је изузетно тешка. Носио је мали тим, са свега четири глумца. Свакако, можда једна од мојих најзначајнијих представа.
СЛОВО: Да ли сте можда гледали представу „Ближе” у Београду?
― На жалост нисам имала прилике да је погледам, иако знам да су, рецимо, београдски глумци одгледали нашу представу, када смо гостовали тамо. Међутим, чула сам нека мишљења позоришних људи који су оценили да није тако успешна као наша. Лично не могу дати мишљење, јер сем неких фотографија које сам имала прилике да видим, не знам ништа више од тога.
Поменула бих, међутим, другу занимљивост која се тиче истоименог филма „Клосер” ― „Ближе”, који се појавио две године после наше премијере. Уочиле су се неке сличности, на костимима, фризурама, у целокупној атмосфери...Било ми је заиста драго што смо ето, били корак испред, што је потврда да можемо бити и испред времена.
СЛОВО: Сигурно знате да је у Скопљу на Српској сцени „Бранислав Нушић” рађена (само) дуодрама „Превртач”. За друге представе недостају средства. Да ли сматрате да би неки озбиљнији пројекат могао да се реализује уз ангажман овдашњих српских глумаца, али и глумаца из Србије?
― Зашто да не. Такве идеје су и раније постојале, уз сву вољу и жељу, само што то никада није иницирано на велика врата. Увек су проблем била скромна средства. Додуше, није увек то пресудно, већ снажна воља. Сматрам да су и многи македонски глумци спремни и вољни за такво нешто, само је услов иницијатива.Не знам како би публика на то одреаговала, односно, колико би била редовна и одана. Али с друге стране знам да када гостују позоришта из Србије, интерес је велики, значи да то публици недостаје. Зато вреди покушати.
Разговор водио
Милутин Станчић ↑ |
|
ПРАВОСЛАВЉЕ
Благовести
У својој 14. години Пресвета Богородица, била је посећена од стране Светог Арханђела Гаврила у граду галилејском по имену Назарет, објављујући јој да ће родити сина, спаситеља света, Сина Божијег, и то не природним путем, већ Духом Светим. Она је при овој посети реаговала питањем, ― „како је то могуће кад ја не знам за мужа”? Арханђел је одговорио: „Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осјениће те; зато оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији”. А Пресвета Богородица одговори: „Нека ми буде по речи твојој”! (Лука 1,26-38).
Сабор светог арханђела Гаврила
Овај празник празнујемо сутрадан по Благовестима Пресветој Богородици, 8. априла (26. марта по старом календару).
Овај првак Божији, послат од Бога у Назарет да јави Пречистој Деви Марији, обрученој за праведног Јосифа о њеном зачећу Сина Божјег осењењен и дејством Светог Духа на њој. Он исти јави се и Јосифу у сну, уверивши га у девственост свете Деве Марије. А кад се Господ наш роди у Витлејему, овај Анђео Господњи јави се пастирима који су чували ноћну стражу код стада свог и рече им: „Јављам вам велику радост, данас нам се родио Спаситељ”! Овај анђео Господњи јавио се Мироносицама седећи на камену гроба и објављујући им Христово Васкрсење из Гроба. Он, који је био Благовесник зачећа и рођења Господњег, показује се благовесником и Васкрсења Његова.
Цвети
Након многих чудеса које је учинио Господ Исус Христос, и при његовом уласку на магарету у Јерусалим, дочекала Га је огромна већина народа која му је клицала и махала са одушевљењем у знак поздрава. Узели су гране од палми и изиђоше му у сретање и клицаху: „Осана! Благословен који долази у име Господње, цар Израиљев”!
Велики петак - распеће Христово
Велики петак представља најтужнији дан за нас, тада пострада Онај који прими све грехе наше, који се родио ради нас и нашег спасења. Знао је Господ Исус Христос да ће Га јеврејске старешине ухватити и осудити на смрт, те претходне вечери окупи апостоле Своје и каза им дајући им Хлеб: „Узмите једите, ово је тело моје које се за вас ломи, за опроштај грехова“. А затим им пружи чашу са вином и рече: „Узмите и пијте из ње сви, ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас излива за опроштај грехова“. Те тако установи Евхаристију - Свету Тајну Причешћа. Познаде издајника свог, Јуду и то му каза пред свима. И када би на молитви у Гетсиманском врту ухватише Га војници и доведоше пред судију, Понтија Пилата, лажно Га оклеветаше и осудише на смрт. Био је свирепо мучен, пљуван и понижаван, а на леђа Му ставише дрвени Крст и поведоше Га између двојице разбојника на брдо Голготу изнад Јерусалима. Разапеше Га на Крст, где Он у тешким мукама издахну. Али чак ни тада не заборави Он мајку своју, Пресвету Богородицу, него је повери свом верном ученику Јовану Богослову, обративши му се речима: „Сине, ево ти Мајке, Мајко, ево ти Сина“. У тренуцима умирања, када Његова душа напушташе човечије тело Он мољаше Оца Свог Небесног да опрости људима који га осудише и разапеше, како тада за њих тако и дан данас за све нас он се усрдно моли Богу да нам опрости све грехе наше и избави нас од невоље. Испусти душу своју, Онај који је био безгрешан, Онај који прими све грехе наше и проли крв своју ради нашег спасења и очишћења. Земља се у том тренутку затресе и наста велика тама. Мртви устадоше из гробова својих, и схватише сви да Он заиста би Син Божји. Скидоше Га са Крста и сахранише у Гетсиманском Врту. У православним храмовима износи се плаштаница (платно на коме је приказано полагање Христово у гроб), коју верници целивају све до Васкрса. Плаштаница се поставља на посебно украшен сто (Христов Гроб) испред олтара. ↑
ПРАВОСЛАВНИ КАЛЕНДАР ЗА АПРИЛ 2008. |
дан |
нови |
стари |
празник |
уторак |
1.апр |
(19.мар) |
Свети мученици Хризант, Дарија и други |
среда |
2.апр |
(20.мар) |
Преподобни Оци поубијани у манастиру Светог Саве Освећеног |
четвртак |
3.апр |
(21.мар) |
Преподобни Јаков Исповедник |
петак |
4.апр |
(22.мар) |
Свети свештеномученик Василије Анкирски |
субота |
5.апр |
(23.мар) |
Преподобномученик Никон и други |
недеља |
6.апр |
(24.мар) |
Преподобни Захарије (Претпразништво Благовести) |
понедељак |
7.апр |
(25.мар) |
БЛАГОВЕСТИ |
уторак |
8.апр |
(26.мар) |
Сабор светог архангела Гаврила (Оданије благовести) |
среда |
9.апр |
(27.мар) |
Преподобна Матрона Солунска (Прво бденије) |
четвртак |
10.апр |
(28.мар) |
Преподобни Иларион Исповедник |
петак |
11.апр |
(29.мар) |
Преподобни Марко Ареутски (Друго бденије) |
субота |
12.апр |
(30.мар) |
Преподобни Јован Лествичник |
недеља |
13.апр |
(31.мар) |
Свештеномученик Ипатије Гангријски |
понедељак |
14.апр |
(1.апр) |
Преподобна Марија Египћанка |
уторак |
15.апр |
(2.апр) |
Преподобни Тит Чудотворац |
среда |
16.апр |
(3.апр) |
Преподобни Никита Исповедник |
четвртак |
17.апр |
(4.апр) |
Преподобни Јосиф Химнограф |
петак |
18.апр |
(5.апр) |
Свети мученици Агатопод и Теодул |
субота |
19.апр |
(6.апр) |
Свети Евтихије Цариградски - Лазарева субота - Врбица |
недеља |
20.апр |
(7.апр) |
УЛАЗАК ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ - ЦВЕТИ |
понедељак |
21.апр |
(8.апр) |
Свети апостоли Иродион, Агав, Руф и други с њима |
уторак |
22.апр |
(9.апр) |
Свети мученик Евпсихије |
среда |
23.апр |
(10.апр) |
Свети мученик Терентије |
четвртак |
24.апр |
(11.апр) |
Велики четвртак (Велико бденије) |
петак |
25.апр |
(12.апр) |
ВЕЛИКИ ПЕТАК |
субота |
26.апр |
(13.апр) |
Велика субота |
недеља |
27.апр |
(14.апр) |
ВАСКРСЕЊЕ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА - ВАСКРС |
понедељак |
25.апр |
(17.апр) |
ВАСКРСНИ ПОНЕДЕЉАК |
уторак |
29.апр |
(16.апр) |
ВАСКРСНИ УТОРАК |
среда |
30.апр |
(17.апр) |
Преподобни Симеон Персијски |
↑
↑
|
|
↑ |
|
ПРАВОСЛАВЉЕ::
ВАСКРС
„А пошто мину субота, на освитку првог дана недјеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле, земља се затресе веома, јер анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши, одвали камен од врата гробних и сјеђаше на њему. А лице његово бијаше као муња, и одијело његово бјело као снијег. И у страху од њега, постадоше као мртви. А анђео одговарајући рече женама: Не бојте се ви; јер знам да Исуса распетога тражите. Није овдје; јер устаде као што је казао. Ходите да видите мјесто гдје је лежао Господ. И идите брзо и реците ученицима његовим да устаде из мртвих; и гле, он ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видјети. Ето, казах вам. И изишавши брзо из гроба, са страхом и радошћу великом похиташе да јаве ученицима његовим. А кад иђаху да јаве ученицима његовим, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши ухватише за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: Не бојте се; идите те јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видјети.
А док оне иђаху, гле неки од стражара дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. А они саставши се са старјешинама учинише вијеће, и дадоше војницима довољно новаца говорећи: „Кажите: ученици његови дођоше ноћу и украдоше га док смо ми спавали. И ако то чује намјесник, ми ћемо га увјерити и вас ослободити бриге. А они узевши новце учинише као што бише научени. И разгласи се ова ријеч међу Јудејцима до данас“. (Мат. 28,1-15).
Због великог значаја овог догађаја свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака се сматра за мали Васкрс. То је покретни празник и празнује се после јеврејске Пасхе у прву недељу после пуног месеца, који пада на сам дан пролећне равнодневице, или непосредно после ње. Најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја (по новом календару).
За овај празник у народу су уобичајени многи лепи обичаји, који нарочито веселе децу. За тај дан се фарбају јаја, зато што је баш јаје симбол обнављања природе и живота. Нарочито црвено јаје представља радост, и то како за оне који га дарују другоме, тако и ономе ко га прима. Зашто баш црвена боја, поставиће многи од вас питање?
Зато, што она представља Спаситељеву невино проливену крв на Голготи, а то је уједно и боја Васкрсења, зато што њега не може бити без страдања и смрти. То и јесте истинска и права боја Хришћана и наше Цркве.
↑
КАКО СЕ ФАРБАЈУ ЈАЈА?
Домаћица се најпре прекрсти и помоли Богу, затим у суд са водом, у којем ће кувати и фарбати јаја, додаје мало освећене водице – васкршње или богојављенске. На шпорету ври вода са бојом (варзилом), домаћица у њега спушта јаја, пазећи да буду равномерно обојена, а деца обигравају око матере и броје свеже офарбана јаја, чији број расте свакога часа. Прво обојено јаје оставља се на страну до идућег Васкрса и зове се „ЧУВАРКУЋА”.
Пре фарбања јаја се могу шарати. Наиме, на јаја се пером за писање или нечим сличним наноси растопљен восак. Најпре се перо загреје на пламену свеће, па се онако вруће умаче у восак, а потом се воском по јајету пише и црта. Пошто восак не прима боју, после, приликом фарбања на јајету остају беле нацртане фигурице и слова. Цртају се крстићи, цветићи и друге лепе фигурице. У новије време, израђују се специјалне налепнице од папира или пластике и оне се могу лепити на јаја.
↑
СИМБОЛИКА
Фарбање јаја врши се у спомен на догађај када је света Марија Магдалина Мироносица (то је она девојка која је са Пресветом Богородицом непрекидно била уз Христа у току Његовог голготског страдања и којој се Христос први јавио по васкрсењу) путовала у Рим да проповеда Јеванђеље и посетила цара Тиберија. Тада му је у знак пажње, као новогодишњи поклон, предала црвено јаје и поздравила га речима: „Христос Васкрсе”! Црвена боја симболише Спаситељеву невино проливену крв на Голготи, али је црвена боја истовремено и боја васкрсења. Јер васкрсења нема без страдања и смрти. То је, дакле, првенствено боја хришћана и цркве, без обзира што су неки покрети кроз историју покушавали да ову боју присвоје.
ТУЦАЊЕ ЈАЈИМА
На столу стоји украшена чинија са офарбаним јајима. Домаћин прво узима једно јаје, а за њим сви укућани. Тад настане весеље и такмичење чије је јаје најјаче. То представља велику радост за децу. Приликом туцања изговара се, такође ― „Христос васкрсе” и „Ваистину васкрсе”. На Васкрс се прво једе кувано ускршње јаје, а онда остало јело.
Тога дана, ако гост дође у кућу, прво се дарива фарбаним јајетом па се онда послужује осталим понудама.
↑
|
 |
О ЈЕЗИКУ:
О СРБИМА И СРПСКОМ ЈЕЗИКУ У МАКЕДОНИЈИ
У другој половини двадесетога столећа српска лингвистика се организовано нимало није бавила српским језиком на подручју данашње Македоније. На пример, о тамошњим српским идиомима написане су само неколике дијалектолошке расправе засноване на теренским истраживањима. Пажљиво ишчитавајући ове и поједине студије о словеномакедонским дијалекатским системима (и у синхронијској, и у дијахронијској перспективи), наилазимо на веома значајне информације које показују да у одређеним македонским областима још увек егзистирају неки српски дијалекатски типови.
Ову чињеницу потврђују и подаци о националном саставу становништва у Републици Македонији у којој данас (према званичним државним подацима) живи близу 45.000 Срба махом православне вероисповести. А после најновијих ратних сукоба и политичких дешавања на њеним просторима (2001. године) они су као једна од аутохтоних националних мањина уписани и у Устав Републике Македоније.
Како стоји у многим етнографским студијама и сродним расправама из области додирних научних дисциплина, трагови (посебно средњовековне) српске материјалне културе срећу се по читавој Македонији. Новији статистички подаци говоре да је српски живаљ на тлу Републике Македоније претежно настањен у њеним северним деловима, у већим градовима и у Повардарју; а историографске чињенице, пак, указују на то да се Срби у садашњој Македонији према времену својега досељавања могу разврстати у три скупине.
↑
Пресељавања словенскога живља
Прву групу чине Срби који одвајкада живе на тамошњем земљишту, тј. они чији су се преци у средишње балканске пределе доселили још крајем VI и почетком VII столећа и чије се старе насеобине редовно спомињу у средњовековним писаним споменицима. У антропогеографији се продирање Немањића у Македонију на прелазу из XIII у XIV век, као и историјски догађаји из раздобља од XVII до XIX столећа, Велика сеоба Србаља и потоња унутрашња пресељавања словенскога живља у централном делу Балкана (услед терора арбанашких пљачкашких чета, нарочито у другој половини XVIII и почетком XIX века), сматрају пресудним за коначно формирање и распоред стариначкога дела српског етноса на просторима Републике Македоније.
Прва, аутохтона скупина Срба, можемо слободно рећи, формирала се у дугом периоду од насељавања Словена на Балканско полуострво, па све до балканских ратова почетком XX столећа. Ови Срби у већем броју живе у северозападним, северним и североисточним крајевима Македоније, а понајвише у Скопској Црној гори и у кумановској области.
Другу скупину српскога народа у Републици Македонији сачињавају потомци досељеника на необрађена земљишта, или на напуштена турска имања, која су у периоду између два светска рата насељавана (по закону о аграрној реформи) углавном српским живљем из многих крајева ондашње Краљевине, од Лике до Власине; као и поколења Срба који су у то доба радили у Македонији као државни службеници, или стручњаци различитога профила, али и као занатлије, трговци, банкари и послодавци. Припадници овога дела српског становништва настањени су у свим областима данашње Македоније, а најбројнији су, пак, у централном и јужном Повардарју, у кумановској регији и у Скопљу.
↑
Потомци српских кадрова
Трећој групи припадају потомци Срба који су као универзитетски, технолошки, медицински, војни и др. кадар (тада Македонији неопходан) непосредно после Другога светског рата упућивани на службовање у Народној Републици Македонији; затим Срби који су се у другој половини XX века већим делом доселили из суседних србијанских, косовских и метохијских предела, као и један број новопридошлих Срба индустријских радника, службеника, официра ЈНА, студената, научника, уметника и спортиста из дијалекатски различитих српских области који су у Македонији често заснивали своје породице (у већини случајева у мешовитим браковима), те су и после распада СФРЈ остали у Републици Македонији. Срби из овога дела нашег етноса претежно живе и раде у Скопљу и скопским предграђима, а у мањем броју, свакако, и у осталим македонским градским центрима.
Посебну српску етничку заједницу у Македонији чине потомци Галипољских Срба „исељених из долине Велике Мораве негде у XVI или XVII веку, који су у околини Галипоља у Турској провели неколико столећа да би у XX веку, после балканских ратова, оптирали за Србију. Након дуге одисеје у првом светском рату и после њега они су коначно 1922. насељени у Пехчеву, у Македонији”. Када је Павле Ивић 1950. и 1951. године истраживао њихов идиом, већина наших Галипољаца није била напустила свој матерњи говор донесен из Тракије; старији су добрано чували свој дијалекатски тип и чистије су говорили, а млађи су се у општењу са родитељима служили искључиво галипољским идиомом. Међутим, у говору свих припадника насељеничких породица осећао се и тада непосредан утицај локалнога македонског идиома. У потоњим деценијама XX столећа Галипољци су, пак, потпуно напустили говор својих предака, чак су га и у међусобној комуникацији (унутар своје етничке групе или породице) заменили малешевским, или стандардним македонским идиомом (наречјем).
У свим споменутим регијама и срединама у Републици Македонији, изузев у појединим селима у скопскоцрногорској и кумановској области, Срби сачињавају мањину становништва. Њихове куће су и у селима, и у градовима прилично измешане са македонским. У већем броју случајева Срби са комшијама Македонцима готово редовно успостављају суседске и пријатељске односе, па не изостају ни мешовити бракови; штавише, у тамошњим друштвеним приликама то је веома честа појава. И Македонци и Срби уче у истим школама (па чак и у истим одељењима, и то на македонском наставном језику) и на истим факултетима, заједно су и на радним местима. У таквим социолингвистичким условима јавља се јак утицај македонскога језика, управо неког његовог месног идиома, или његовога стандардног система, на матерњи говор и Срба старинаца и српских насељеника у данашњој Македонији.
↑
Питања истраживачима српскога језика
У директном контакту с македонским језичким варијететима нашли су се, дакле, многи српски језички системи, поједини дијалекти и стандардна норма, одређени социолекти, функционални стилови и идиолекти при чему је наступио процес језичке интеграције у којему се, пак, стандардна македонска норма све чешће, а нарочито у специфичним говорним ситуацијама, намеће Србима као први, или чак као једини комуникацијски код. Тако је само старији, нешколован, или мало школован, српски живаљ у северним деловима данашње Македоније још увек истински носилац аутохтоних српских дијалекатских типова.
Пред истраживачима српкога језика у Републици Македонији постављају се неколика основна питања. Прво: да ли су се и у коликој су се мери српски језички системи очували у македонској средини? Друго: да ли се и који се тип билингвизма развијао у појединим српским етничким заједницама и социјалним групама? Наиме, „није свеједно да ли ће носиоци билингвизма бити људи који су поред свог матерњег језика научили и један други не напуштајући сопствени, или људи који су матерњи језик оставили и заменили другим, накнадно наученим; за оно прво довољно је просто суседство са нешто економских веза, а за ово друго потребна је национална асимилација или крвно мешање“. Треће: у којој су мери и у којим су социјалним срединама Срби напуштали свој матерњи језик и усвајали македонски. Четврто: да ли су систематски развијале двојезичност и колико су у другој половини XX века државне власти (македонске, србијанске и југословенске) и српске (националне) научне установе помогле тамошњим Србима у неговању двојезичности?
↑
Станислав Станковић
Приштина |
|
|
↑ |
„Св. Сава у манастиру“
Младен Денковски
VIII разред ОШ „Вук Караџић“, Куманово |
Јулијана Илијевска
VIII разред ОШ „Вук Караџић“, Куманово
|
| |
Свети Сава
Трећа радост оцу своме,
а највећа српском роду,
Растко име што радост дарује,
на срећу што подсећа
и на спас свих Срба.
Волео је свим својим бићем
српски православни род,
помагао и сазидао му многе
школе, цркве и манастире.
Храмове пресветле им даровао,
за спас своје вере све је учинио,
да би имао где његов напаћени род
да се помоли за душу ближњег свог.
Волео је књигу,
љубав је његова највећа била,
у ноћима дугим
размишљао је о делима добрим,
која би за своје људе учинио.
Лишио се благодети
слободног живота,
и у храмове светогорске
затворио душу и тело своје...
Монашко је рухо обуко
и пресрећан и прелеп у њему био.
А име Сава, још лепше,
његовом духу је пристајало...
Измири посвађану браћу своју,
учитељ постаде,
и сваком детету објасни
значај тих чудних
цртица и знакова у књигама.
Србијо, мајко!
Певај му песме славе,
песме захвалности и љубави,
највећем великану твоме.
Срби-браћо,
увек нек вам у ушима
одзвања његов пресветли глас,
и славите његово име,
Своју српску славу – Светог Саву
↑
Ивана Лазаревић, VI разред
ОШ „Светозар Марковић“, Старо Нагоричане |
А п р и л
Дршће бреза сва у сребру
држе сунце у свом крилу
Све што преста у септембру
то почиње у априлу.
Гладне пчеле кидисаше
пупољцима на вратанца
У пољу замирисаше
беле руже јагањаца.
Квочка шета крај путића
с ђерданом својих пилића.
Зелени се леја с луком
засејана мојом руком! ↑
Добрица Ерић |
|
 |
КЊИЖЕВНОСТ:
Лирски немири Иве Андрића (2)
Они што робују дању
Ни ноћу не налазе сна.
(Из песме Утеха снова,1916)
ПОЕТИКА ПРОЗЕ
Андрићева проза носи у себи сва обележја такозваног филозофског реализма. Ништа ново нисмо рекли ако поновимо да је велики мајстор речи и стила и да је његова проза сачувала кристалну јасноћу израза.
„За своја епска дела – приповетке и романе – Андрић је најчешће узимао теме из прошлости Босне, из времена када је била, најпре, под влашћу Турака, а затим, под аустријском окупацијом. У тим делима Андрић је сликао људе разних сталежа, националности и вера: бегове, фратре, војнике, хајдуке, несрећне девојке, трговце, богаташе, сиротињу... Општа карактеристика свих тих дела је да првенствено обрађују веома сложену психологију личности, које су најчешће сликане у њиховим непремостивим сукобима, у пуној људској трагичности”.
Навешћемо само нека познатија Андрићева дела, уз неколико пропратних података, чиме ћемо у битним цртама заокружити његово схватање уметности у овим балканским „смутним временима”.
То су, пре свега, романи: НА ДРИНИ ЋУПРИЈА, ТРАВНИЧКА ХРОНИКА и ГОСПОЂИЦА – објављени 1945. године. Неки критичари и теоретичари књижевности овде убрајају и ПРОКЛЕТУ АВЛИЈУ (1954) (остала је дилема: да ли је новела?), а после смрти објављен је недовршени роман ОМЕР–ПАША ЛАТАС.
Из приповедачке прозе поменућемо неколико познатих приповедака чији ликови живе и данас: ПУТ АЛИЈЕ ЂЕРЗЕЛЕЗА, МОСТ НА ЖЕПИ, АНИКИНА ВРЕМЕНА, ЋОРКАН И ШВАБИЦА, ПРИЧА О КМЕТУ СИМАНУ, БИФЕ „ТИТАНИК”...
У ЗНАКОВИМА ПОРЕД ПУТА Андрић говори о томе како је лепота само варка и замка, али је потребна уметнику да би своју мисао уобличио на најплоднији начин.
У средишту Андрићевог стварања увек је ЧОВЕК,
оно што он мисли и осећа, човек са својим
нагонима и мутним стањима свети, све оно што
га покреће и изнутра разара.
↑
АНДРИЋ – ТОЛСТОЈ – МАРКЕС
(Успутно поређење)
У јеку ратова и распада Југославије, у Лондону је маја 1994. године, објављено ново енглеско издање Андрићевог романа На Дрини ћуприја.
Тим поводом књижевни критичар Хјуго Барнакл у културном додатку листа „Индепендент он Сандеј” пише:
„Сол Белоу*1 је једном приликом рекао да Зулуи (н.з. народ у источном делу Јужне Африке) очито немају Толстоја*2. На примедбу како то запажање можда има расна уплетања, одвратио је да ни Бугари немају Толстоја... Али, ето, блиски суседи Бугара, босански Срби, имају свог Толстоја: то је покојни Иво Андрић”.
Оваква похвала Андрићевог стваралаштва иде дотле, што овај енглески критичар српског нобеловца ставља у исту раван са Толстојем (називајући га у приказу „стварним Толстојем”), па излажући даље развија поређење уметничких квалитета, ставивши Андрића високо изнад чувеног Маркеса*3.
„У основним цртама, као трагикомични циклус ситних, али значајних локалних збивања, 'Ћуприја' подсећа на Маркесових 'Сто година самоће'...”
Овај приказ завршићемо једном Барнакловом тврдњом:
„На Дрини ћуприја је дивно и трајно дело”.
↑
ПРИСУТНОСТ И – КРАЈ ПУТА
Андрићева дела су преведена (и даље се преводе) на многе светске језике и он је један од најпревођенијих и најчитанијих српских писаца, па и са ранијих југословенских простора шире гледано. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1961. године. Целокупни новчани износ (који није мали), поклонио је за унапређење библиотека и куповину књига у Босни и Херцеговини. Своју имовину завештао је Задужбини у Београду која данас носи његово име.
Андрићево дело остаје као трајна својина и богатство светске литературе.
После краћег боловања Андрић је умро у Београду 13. марта 1975. године.
Кремиран је по сопственој жељи, а његова урна је у Алеји великана на Новом гробљу у Београду.
Овај кратки приказ Андрићеве поетике завршићемо занимљивом мисли Томаса Мана (1875–1955), једног од највећих немачких књижевника 20. века и добитника Нобелове награде 1929. године, који каже:
― УМЕТНОСТ НЕ ПРЕДСТАВЉА СНАГУ, ОНА ЈЕ САМО УТЕХА.
Крај
Приредио
Ђорђе Кандић
*1 СОЛ БЕЛОУ (1915-2005), северноамерички писац јеврејског порекла, добитник Нобелове награде 1976.године. ↑
*2 Гроф ЛАВ НИКОЛАЈЕВИЧ ТОЛСТОЈ (1828-1910), руски писац, један од највећих светских романсијера, творац Рата и мира, Ане Карењине... ↑
*3 ГАБРИЈЕЛ ГАРСИЈА МАРКЕС, рођен у Колумбији, живи у Мексику. Један од највећих и најчитанијих стваралаца Латинске Америке, добитник Нобелове награде 1982.године. Најпознатије дело роман Сто година самоће. ↑
|
 |
ПРЕДСТАВЉАМО ВАМ:
ПИШЕМ, ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ
„Тајна тринаестог знака “ - наслов је последњег романа Гордане Стојковске, књижевнице која последњих 20 година подједнако твори на српском и македонском језику. Као што свака жена носи поезију негде дубоко у души и Стојковска је збиркама поезије „Северно тапкање“ и „Између“ започела свој књижевни опус. Уследили су прозни радови „Сонкобија“, „Мостовања“, као и романи „Боја безвременог“ и „Последњи таласон“. Своја дугогодишња истраживања из области словенске митологије заокружила је објављивањем Речника јужнословенске митологије.
Рођена је у Грделици-Србија, одакле пре више од две деценије долази у Скопље. Члан је друштва писаца Македоније, Медитеранске академије писаца и више међународних асоцијација и редакција. Од књижевних награда које је до сада добила треба поменути Југословенску награду за дебитантску поетску књигу (Noctambulissmus), Ратковићево признање, Златну значку Културнопросветне заједнице Србије, Млада Струга… Њен допринос књижевности свакако су и преводи значајних дела словенских аутора са српског, македонског и бугарског језика. Романи „Псевдо“, Гојка Челеба, „Кућа мртвих мириса“ Виде Огњеновић и најновији Горана Петровића „Ситничарница“ објављени су и на македонском језику, захваљујући пре свега изузетном труду и верном преводилачком раду Гордане Стојковске. Поносна је, каже, на своје порекло и свој народ. Недавно је поезијом стала у одбрану Косова и Метохије.
„Ни данас, у ово тешко време неистина и бизарних стандарда западне демократије, ми се не можемо и не смемо одрећи свог идентитета, не ради прошлости, већ због будућности. На нама је да свако на свој начин, са сопственим умећем и способностима шири ту блиставу успомену на своје претке, на наше духовно и културно наслеђе које и данас извире у духовности наше савремене културе.
Пишите, говорите, сликајте, речи су оно чудо које сва врата отвара. У спомен наших великих предака, Јефимије и Милице, Лазара и Стефана, Обилића и Немањића, нико од нас не сме прећутати. Говорите, реците сваком случајном познанику, сваком новом пријатељу, сваком сумњичавом, или неупућеном незнанцу. Реците шта је то што људи без прошлости, без традиције и поштовања за сопствени род желе да нам одузму. Пренесите слику високих Дечана свету, нека види Успење, покажите светост Љубостиње, богоугодну светлост Грачанице поклоните туђим очима. И говорите, причајте о љубави, о поштовању, о узвишености, јер то је уметност
Долази из душе, опседа и заувек траје. Ми не смемо ћутати, нама хоће најнежније, најсуптилније, најдубље зрно из душе да угуше и зар заиста очекују да ћемо ћутати, да ћемо косовску децу у жицама оставити, да ћемо се својих фресака и икона одрећи. На Косову дамари наша куцавица и ми је се нећемо одрећи.
–Ово је само мали део приче, коју је Стојковска имала потребу да исприча у овом тренутку. Дужу верзију ћемо сигурно пронаћи у некој од њених наредних дела. Писац се само тако ослобађа својих мисли и осећања.
↑
Биљана Тодоровић-Георгијевска |
| |
|
| |
|
|
