ОКТОБАРСКИ „ДАНИ КУЛТУРЕ СРБА“
    „Никад октобар није тако често долазио као ове године; мало, мало и ево ти га опет. Бар три пута пре рока...“ М. Павић (Предео сликан чајем).
    Усредсређени на планиране задатке у овом периоду у октобарској причи  некако у дослуху са природом, пребогатом јесењем колориту боја и  звука који се нуди, испуњавамо оно што смо обећали, зацртали.
    Јесења октобарска шареноликост је пред нама. Ове године први пут на овим просторима, уприличили смо заслужено свестрано представљање наших истакнутих уметника у оквиру манифестације „Дана културе Срба у Републици Македонији“. Део њиховог уметничког трага и стваралачког печата биће предстваљен широј културној јавности три дана (6,7. и 8. октобра) у простору здања Македонске опере и балета (МОБ), и 9. октобра у Народном позоришту у Битољу.
    „Спона“ у сарадњи са Амбасадом Р. Србије, 6. октобра заказује свечано отварање манифестације у фоајеу МОБ-а,  уз наступ Гудачког квартета (Б. Пејић, М. Димитријевић, А. Марковић, Љ. Кировски) и посебан доживљај са бардом  српског глумишта Миланом Гутовићем („Обично вече“). Ликовна изложба угледних српских сликара из Македоније (Т.Балаћ, М. Масин, В. Урошевић, М. Вујисић, М. Трујкановић, С. Вигњевић, Д. Анђелковић, Ј. Мијалковић, Б. Јакшић),  „пратиће“ манифестацију до краја. Седмог октобра се представљају фолклорни ансамбли „Споне“ - „Извор“ из Скопља, „Чајка“ из Тетова и „Срма“ из Битоља, уз рецитал песника који творе на српском језику (Г. Стојковска, М. Зафировска, С. Арсић, Б. Тодоровић Георгијевска). На малој сцени МОБ-а 8. октобра биће изведена монодрама „Лина од камена тврђа“ Весне Станковић из Београда, а  сутрадан, представом „Метар и по Цезара“, у Битољу биће затворени „Дани културе Срба у Р. Македонији“.
     Манифестација за културно празновање и снажење давно умрежених и нераскидивим нитима утканих уметничких српско-македонских веза, на жалост, одржавају се у клими смутног и тмурног ишчекивања одлуке Владе Р. Македоније о евентуалном признавању једнострано проглашене независности јужне српске покрајине Косово и Метохија. Иако такви наговештаји спекулације и погађања многе остављају затечене, збуњене, на посленике из света културе сигурно је да неће пресудно утицати, независно на несумњиве ожиљке таквих политичких потеза.
     У таквој клими историјских апсурда нових покушаја кројења граница на  Балкану, огледа се и ова јесен, у данима обележавања и дужног подсећања на 90.годишњицу пробоја Солунског фронта којим је означена завршница Првог светског рата.
     Овог месеца се у „Слову“ сећамо наше велике песникиње Десанке Максимовић  и октобарске Бајке. То је само још један у низу црних датума наше новије историје, тако болног подсећања, на сва страдања и искушења кроз која је пролазио наш српски род.
     Реалност је сурова, не бежимо од ње, не извијајмо чињенице. То ипак не значи да смо „Слово“ обојили само трагичним цртама прошлости. Ни у ком случају, јер раздрагана октобарска шареноликост поново је доступна најмлађима на средњим странама, у њиховом додатку – „Словце“. Зато, малишани, прст на чело, прибор у руке, па „на посао“, на испуњење ваших нових задатака.
     За наше читаоце старијег узраста настављамо Наш лексикон, нудимо и нову, православну причу, затим разговор с Јовицом Мијалковићем...срдачан поздрав с новим „Словом“.

↑

Милутин Станчић

ГОДИШЊИЦЕ:
ОКТОБАРСКА БАЈКА ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ (1898–1993)

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

(КРВАВА БАЈКА)

     Овом приликом нећемо се задржавати на познатим и често понављаним биографским подацима Десанке Максимовић, песника, приповедача и романсијера – српског песника века.
     – Цело њено песничко дело је велика похвала детињству, младости, љубави и сопственом народу, његовим истинама и аманетима, његовим наравима и инатима, његовој историји и његовом светом српском тлу – истиче песник Милован Витезовић, поводом 110 година од рођења велике песникиње.
За седам деценија непрекидног и ретко плодног рада оставила је уметнички вредно и разнолико књижевно дело.
     Познатије збирке песама – почев од прве ПЕСМЕ (1924), даље наведимо само неке: ПЕСНИК И ЗАВИЧАЈ, ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ, НЕМАМ ВИШЕ ВРЕМЕНА, па до оне завршне ЗОВИНА СВИРАЛА (1992) – трајни су белези богате српске поезије.
     Десанка Максимовић није само песник љубави и живота, слободе и родољубља, већ је и познати дечји и омладински песник, писац бајки за децу, родољубивих песама...
     Добитник је многих југословенских признања и награда за књижевност (нпр. Змајеве, Вукове, Његошеве, Струшких вечери поезије, Октобарске награде града Крагујевца), а од 1959. је и члан Српске акадменије науке и уметности.

* * * * * * * * * * * *

    Почива у завичајној Бранковини, близу Ваљева, града где јој је и подигнут велелепни споменик.

* * * * * * * * * * * *

    Желим да оживим сећања на песникињу која је мом завичајном граду Крагујевцу, у недрима питоме Шумадије, „подигла“ у Шумарицама споменик на брдашцету – велико сломљено крило рањене птице, које својом избораном белином времена сведочи о покошеној младости невиних голобрадих ђака – дечака и њихових професора, које заједно одоше у смрт.

     БЕЗУМЉЕ ОКУПАТОРА
     Због генерација које не знају или не памте тај рат, али и оних који су га подзаборавили, присетимо се тих тешких година Другог светског рата, посебно времена фашистиче окупације, терора и почетка неизбежне слободарске борбе бунтовне Србије.
     Ово се може најбоље видети из лично потписане наредбе немачког генерала Бемеа 10. октобра 1941. године, у којој захтева брзо и безобзирно гушење устанка у Србији, са тачно одређеним наређењима:
     – Буде ли губитака међу немачким војницима и „фолксдојчерима“, територијално надлежни команданти наредиће стрељање противника према следећим стопама:
     a) За сваког убијеног немачког војника или „фолксдојчера“ (мушкарца, жену или дете) 100 заробљеника или талаца;
     б) За сваког рањеног немачког војника или „фолксдојчера“ 50 заробљеника или талаца.
!* Примедба: фолксдојчер – Немац рођен изван Немачке и живи у некој другој држави; припадник немачке мањине у Југославији у време Другог светског рата, насељени највише у Војводини.

    КАДА БАЈКА НИЈЕ ВИШЕ БАЈКА

Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани,  
и сви умрли у истом дану.   

    Немци су од 20. до 23. октобра 1941. године у окупираном Крагујевцу извршили један од највећих злочина за који Европа дотле није ни чула. Немилосрдно су по групама митраљеским рафалима стрељали преко седам хиљада невиних људи, а међу њима и већи број ђака изведених из школских клупа, заједно са њиховим професорима...
     У спомен на овај назаборавни догађај, сваке године 21. октобра одржава се ЈАВНИ ЧАС У ШУМАРИЦАМА – месту злочина, уз ходочашће и учешће уметника, ђака, и грађана из многих крајева не само Србије, већ и оне некадашње Југославије.
     Зеленим обронцима изнад расутих камених хумки, и овог октобра оживеће Десанкини стихови записа о деци и убијеној младости:

Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.

     Балда – тужбалица КРВАВА БАЈКА је снажан песнички запис непребола, сведочанство о страхотама рата...она је ожиљак истине који вечито остаје...
     ДА СЕ НИКАДА, НИГДЕ И НИКОМЕ ВИШЕ НЕ ПОНОВИ ОКТОБАРСКА БАЈКА КРАГУЈЕВЦА.

Ђорђе Кандић

↑

ГОДИШЊИЦЕ

Девет деценија од пробоја Солунског фронта и окончања Првог светског рата
СУРОВЕ ПОУКЕ ИСТОРИЈЕ

    У години значајног јубилеја српског народа, 90. годишњици историјски пресудног пробоја Солунског фронта, септембра 1918. године, у низу пригодних свечаности, комеморативних скупова и обележавања у матици, као и Грчкој, уприличена су подсећања на завршне војне операције у периоду којим је одлучен и окончан Први светски рат и на некадашњим бојним поприштима у Македонији.       
     На Српском војничком гробљу у Битољу, где почивају посмртни остаци више од 1320 погинулих војника из Првог светског рата, 20. септембра 2008. године одржани су комеморативни скупови поводом значајног историјског јубилеја.
     Дужну пошту погинулим ратницима одали су представници Савеза ратних потомака Србије од 1912. до 1920. године, и битољске асоцијације Српско- македонског пријатељства „Срма“.  О историјским факторима који су одлучили исход Првог светског рата говорио је председник Савеза потомака ратника Србије, пензионисани пуковник Љубомир Марковић. Протојереј Српске православне цркве Хаџи Слободан Николић из Ужица, служио је парастос палим ратницима.   
     После обиласка гробља у Битољу и полагања венаца на војничком гробљу у селу Скочивир, организована је до сада најмасовнија посета спомен-капели са костурницом где почивају посмртни остаци више од 4400 српских ратника на Кајмакчалану, на самој граници са Грчком. На  том некада стратешки значајном планинском врху планине  Ниџа, (2521 м), одата је пошта палим јунацима и служено опело. У дирљивој атмосфери, замишљених погледа, потомци ратника слушали су историјске поруке, поуке бројки свих страдања предака, који су оставили своје животе далеко од родног краја, уградивши их у темеље слободе отаџбине. Но, касније су вољом светских господара рата и мира, историјски „преправљани“ и кориговани ти ратни успеси, кројењем нових граница по брдовитом Балкану, све до данашњих дана.
     Пресудне операције Солунског фронта
     Артиљеријском припремом савезничких снага 14. септембра тачно пре девет деценија, почеле су велике, стратешки добро осмишљене и припремљене операције пробоја Солунског фронта. Дан касније, 15. септембра 1918. године, српска и француска војска кренуле су у напад који је за свега две недеље довео до капитулације Бугарске, а потом и до краха Аустроугарске. У победоносном походу, враћањем у отаџбину Србију, српска војска је ослободила Београд 1. новембра исте године.
   Слобода је сванула после великих страдања. Србија је била на прагу уништења у јесен 1915. године. Остала је, практично, без војске, владе и краља. Но, успела је да се подигне из понора и пепела. Како је ових дана у подсећањима на јубилеј записано, задивила је већи део слободарског света. Нападима Немаца, Аустријанаца и Бугара, српска војска у повлачењу, ипак није уништена и капитулирала. Повлачењем преко Црне Горе и Албаније, дочепала се мора. Део преживелих  српских војника „сва три позива“, после  политичких ишчекивања савезника, спашен је сигурне смрти. Но, на том путу голготе и страдања умрло је или убијено на десетине хиљада људи, не само војника, већ и жена и деце у збегу, прибитих уз своју војску...
     Наводи се да је у пробоју Солунског фронта, само те 1918. године, погинуо 681 Србин, 182 су нестала, а више од две хиљаде војника је рањено.Записано је да је српски  губитак становништва у Првом светском рату био вишеструко већи. Од страховитих последица рата, невиђених злочина Аустријанаца и Бугара,  голготе у повлачењу преко Албаније и болести, страдало је око 1,300.000 људи, или трећина српске популације. Последице неминовно сежу и до данашњих дана, јер огроман национални губитак ни до данас није надокнађен.

* * * * * * * * *

    Свечана академија у Битољу           
     У оквиру обележавања 90.годишњице пробоја Солунског фронта, 25. септембра делегације амбасада Србије и Француске, Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова 1912 – 1918. и српских асоцијација из Македоније,  положиле су венце на српском и француском војничком гробљу у Битољу, где почивају погинули војници у Првом светском рату. После комеморативних скупова, на Српском војничком гробљу служен је парастос погинулим ратницима.
     У организацији Националног савета Срба у Македонији, у Битољу је исте вечери одржана Свечана академија на којој су учествовали прваци Македонске опере и балета, истакнуте солисткиње Милка Ефтимова и Славица Петровска Галић, уз клавирску пратњу Јасминке Чакар, вилончела Божидара Пејића и маестра Николе Атанасова на флаути, првак Београдске опере Оливер Њего, уз клавирску прању Николе Рацкова (који је био и модератор програма), као и првак Народног позоришта из Београда Лепомир Ивковић, (у рециталу извео делове представе „Солунци говоре“).

↑

М.С. - Ж.Б.Н..

ШАРЕНИЦА:

МАРКОВЕ КУЛЕ

    Потичем из једног лепог града, познатог по много чему. Почевши од несвакидашњег менталитета, масовне производње дувана, па скандала најразличитије врсте, фестивала пива, Театарског фестивала Војдан Чернодрински...али познатог и по вековном опстајању на територији на којој се и данас простире. Само један поглед на град и већ вам у очи пада прекрсно здање, названо по славној личности Марко Крале – храбри представник лозе Мрњавчевића. Личност која подједнако везује и Србе и Македонце. Наши Прилепчани ово брдо називају Маркукуле. И њиме се, не ретко, поносе.
     Налази се на северозападном делу града, стојећи као велики џин који штити град од великих најезда. Исто као што је и Марко то чинио, како потврђују народне песме. Тако и сагледавамо нераскидиву везу Марка Краљевића са народом који живи у непосредној близини кула. Зато је и брдо названо по њему.
     Простор који захватају куле јесте део раноантичке заједнице, познат као – Керамија. Остала је сеоско насеље до краја антике, не достигавши ранг града и(ли) епископије.
   У римском периоду, ова мала насеобина простирала се на југозападном подручју, о чему сведоче пронађени мермерни украси једне ранохришћанске базилике. Зидни бедем потиче из XIII до XIV века и налази се у добром стању. Широк је око један метар, изграђен је од кречњачког материјала, нешто слабији, а потпире се на велике кречњачке стене. Ти остаци се и данас могу видети из даљине. Акропола је била подељена на више малих просторија са унутрашњим преградним зидовима. Ту се налазио и дворац краља Вукашина. По неким историјским изворима, ова тврђава је до друге половине XIII века, па и касније, била чувана од свега 40 војника. Горњи град је лоциран на највишим тачкама Маркових кула. Тамо је била смештена војска и команда града. Доњи град је обухватао два одбрамбена појаса, који су захватали средњи део и равницу на брду. Ту је била смештена цивилна управа, а даље и слуге.
     У самом подножју Маркових кула налази се (и данас) насеље Варош. Сваке се године о Митровдану (свети великомученик, Димитриј) одржава вашар. Ту постоји и лепа црква посвећена овом великомученику. Поред ове цркве, ту су и недодирнути од времена цркве Св. Николе, али и манастир С. Архангела Михајла – на чијим се носећим стубовима на самом улазу цркве, са леве и десне стране, налазе насликани ликови ктитора Вукашина и Марка.
    Поред људских дела, ту су и изданци природе. Прелепо брдашце је испуњено стенама са најразличитијим облицима. Претпоставља се да је њихова старост око 700 000 милиона година. Природне структуре стена потичу још из времена консолидације магме која је, хладећи се, лучила сфероидне и паралелопипедне блокове.
     Многе од стена имају наличје корњаче, слона, печурке...Чудесни је изглед стена у вечерњим часовима, тада се маховина пресијава на месечини. То прави ово место још мистичније. Да је простор под небом мистичан, потврђују и бројни кадрови филмова Милча Манчевског.
Један од најзанимљивијих периода кроз који је прошла ова стена, јесте време владавине великог феудалца Вукашина Мрњавчевића. Он је 1365. крунисан за краља, а годину касније самостално се проглашава за властелина. Његов син, Марко, наследио га је 1371. године. То је период када Прилеп постаје престоница и краљевски град.
     Развој средњовековног Прилепа трајао је дуго. Време владавине Вукашина и Марка представља последњу етапу истог. Али, иако последња, она је круна пуног друштвеног, економског, политичког и историјског развоја града Прилепа. На жалост, после смрти Марка, област су запоселе Османлије, па је тако живот у њој изумро. Житељи су склониште потражили у ближој околини. Тако се у подножју Кула развила насеобина са разређеном структуром, подељена у неколико махала. Свака махала је имала је своју цркву и гробље.
     Маркове куле су заштићене као споменик природе. И данас гордо стоје изнад Прилепа и подсећају на векове што су се надвисли изнад његовог грба.

Џулијана Бумбароска   ↑

НАШ ЛЕКСИКОН

МОЖЕ - А НЕ МОРА УВЕК (2)

    Ко је данас ДИЛЕР?     
     У реченицама енглеско-српског језика за реч dealer као основно значење имамо стару познату реч ТРГОВАЦ, и нека друга значења:

     Од ове речи имамо изведене глаголе прилагођене српском језику: ДИЛЕРИСАТИ и ДИЛОВАТИ (више је у употреби), који разговорно значе: трговати, склопити споразум с неким; препродавати робу, девизе, кријумчарену робу и слично.
     У оваквим трговачким односима и „пословима“ неизбежна је реч ДИЛ (енгл. deal), чије основно значење је: договор, споразум (обично тајни) о неком послу;склопити посао, наравно без писменог уговора.
     У данашње време реч ТАЈКУН се користи за особе које су пословно успешне и на тај начин су постале богате и моћне. Међутим, порекло речи тајкун је у јапанском изразу „ТАИКУН“. Могуће је да је западњацима ово звучало као тајкун.
     Ова јапанска реч је проистекла из кинеског израза који означава монарха (владара). У јапанском језику израз ТАИКУН коришћен је као синоним за реч ШОГУН.
     Данас нема више „таикуна“ у Јапану, али тајкуна има и у Јапану једнако као и у другим земљама. У Јапану реч тајкун данас има помало сумњив призвук... (Из објашњења Цутому Санаде, првог секретара јапанске амбасаде у Београду,датог листу „Политика“.)
     Честа је погрешна употреба речи ТРЕНД , посебно код политичара.

    Уз тренд „иде“ и израз ИМИЏ (енгл., од латинске речи imago – слика), који обично значи: представа (особени изглед) коју јавне личности својим (пре свега) изгледом и понашањем стварају о себи код публике, или уопште код народа (имиџ певача, имиџ политичара...)

 ЛИЗИНГ + ИНФЛАЦИЈА = ЖИВОТ

Шта је ДЕВАЛВАЦИЈА?

Данас често помињана реч у финансијском речнику означава смањење званичне вредности  једне врсте новца, тј. одређене валуте.

    Данас се доста говори о кохабитацији у врховима власти и сукобима интереса унутар исте.

• Основно значење латинске речи кохабитација (cohabitatio) је: заједничко становање, живот удвоје.
• У политичком речнику кохабитација данас означава САРАДЊУ идеолошки различитих или противничких странака на разним нивоима власти. На пример: председник републике је из једне, а председник владе (премијер) из друге странке.

    ИМПИЧМЕНТ КАО БАУК
     У новије време то је често помињана реч, посебно у друштвено-политичком животу Сједињених Америчких Држава – где је постала неизбежни, претећи баук.
     У преводу значи:скривати, посумњати, оптужити, осрамотити.
     - ИМПИЧМЕНТ (енгл.impechment) означава, пре свега, кривични поступак за опозив високог државног службеника с имунитетом због злоупотребе положаја, при чему осуђени званичник МОЖЕ бити повучен са тог положаја.
     Тако је, на пример, доскорашњи амерички председник Бил Клинтон осетио сву силу импичмента на себи,свом угледу и даљој каријери.
     Још један пример из САД: 1974. године захтев за импичмент поднесен је против тадашњег председника Ричарда Никсона,који је сам поднео оставку и пре почетка званичног поступка.
     На крају да завршимо са често понављаном речи
     – ИНТЕГРАЦИЈА.    
     Основно значење ове латинске речи је: састављање, спајање, сједињавање...
     У теорији и пракси економике данас најчешће служи за означавање нових видова сједињавања (спајања) у привреди у националним, регионалним и међународним размерима. Означава разне процесе ширег зближавања и сарадње производних снага и привредних делатности уопште.
    Процеси интеграције у савременом свету такође обухватају политичке и војне односе и савезе, наоружање и разне системе одбране.