Srecni Praznici

По која реч о делу заборављеног Српства

08.09.2016 car-dusan08. септембар 2016.

Пре 25 година, Македонија је на реферндуму изгласала независност и тако постала трећа република која је изашла из Југославије. Једина је која је то учинила мирним путем у тим хаотичним деведесетим. Поштујући право да се свако изјашњава како хоће, ипак осетих потребу да бар мало допринесем у извлачењу из заборава Српство у тим јужним крајевима, у ономе што данас твори Македонију.

Спира Гопчевић је једном приликом рекао да су Косово и Метохија и Македонија два драгуља у круни Немањића. Где се сад они налазе? То је посебна прича која тера на размишљање. Спира је био у праву. По Македонији има прегршт задужбина Немањићких, па чак се може рећи да су у рангу са косовским светињама. Лесново, Матејча, Трескавац, Марков Манастир, Манастир Светог Ђорђа у Нагоричану и многи други манастири сведоче о томе.....Ту је и царско Скопље где је Душан столовао у којем и дан данас постоји Душанов камени мост преко Вардара, а ту је и Кале у којем се Душан крунисао за цара. Ту је и Прилеп Марка Краљевића у народу познатијем као Маркови Кули.

Када је српска војска те јесени 1912. године скршила отпор Турака код Куманова, наступала је ка Прилепу. Тада су официри јуришали у првом реду при чему су своје војнике храбрили речима:"Јуриш браћо, ено куле Марка Краљевића". Све је то тамошњи народ запамтио и опевао је личности из српске историје у својим кралским песмама. Највише је опеван Краљевић Марко, "силен Душан", "млад Урошић", Милош Обилић, па чак и "равна Шумадија" и Карађорђева буна. Било је људи из тих крајева који су дошли као добровољци да помогну браћи из Шумадије у борби за слободу. Тако је Вуча Жикић из Маврова дао значајан допринос да се утврди Делиград. Погинуо је баш код Делиграда. Ту је и Цинцар Марко Костић из Доње Белице крај Струге који је војевао храбро у Подрињу и на Мишару.

Поред песама и предања, Српство у тим крајевима се огледало и у личном имену Србин. То име је било веома распрострањено по Македонији, поготово по западном делу. Жеља за слободом поробљених Срба по Македонији дошла је до изражаја за време српско- турских ратова и Берлинског конгреса. Тада је избио Кумановски устанак. Пуцњеви из српских топова који су се чули из далека, сада су се приближавали. Народ је ишчекивао слободу. Варница се појавила и пламен је кренуо кад су се појачали зулуми Турака и Шиптара. Један од устаничких вођа био је и Вељан Цветковић из села Стрновце код Куманова, познатији као Вељан Капетан. Устанак се тек распламсао кад је српска војска избила на обалу Пчиње. Тада је национално узбуђење дошло до врхунца и тада су се дигла сва села од Куманова до Кратова.

Међутим, долази Берлински конгрес. Сељаци пишу очајнички молбе кнезу Милану да их не оставља јер не могу више издржати Турке и Бугаре (који су тих година се бацили на посао тврдећи да је Македонија бугарска земља), а за ове друге су говорили да им језик не разумеју, а својатају их. Позивали су се на силне задужбине Немањића, на предање да су Немањићи пореклом из Немањице (по њима село носи такво име) на Овчем Пољу и да говоре најчистији српски језик и то онако како су нам стари причали. Нажалост, сви знамо решења Берлинког конгреса. Турска војска је угушила устанак и сељаци су скупо платили своје србовање. Међутим, онај звук српских топова који се приближавао никако није могао да изађе из ушију наших сународника у Македонији.

Након пропасти устанка, људи су се одметали на Козјак и Ђерман ишчекујући Србију. Ишли су ти мученици, над којима је турски јарам био најтежи, у планине да уживају у слободи за којом су још од Маричке битке чезнули. Демирхисарски устанак је избио убрзо. Један од вођа је био Мицко Крстић који је постао легенда још за живота убивши Џемаил агу који му је малтретриао оца. Непоколебљив дух Мицков и велика љубав према Србији давала му је снаге да издржи и тешке ране које су му Бугари нанели у тамници. Издржао је и скоро 20 година у затвору. Када је једном приликом била амнестија за Бугаре, њега су прозвали "Булгар - милет". Он се на то, окренуо и у букагијама се кренуо враћати у тамницу. Турци су били запрепашћени тим поступком и питали су га шта ради. Мицко им је одговорио да он није Бугарин и да зато није слободан. После ће наша дипломатија интервенисати и Мицко ће дочекати да га прозову као "Срб - милет". Нажалост, Мицко није дочекао слободу. Убили су га свега три године пре доласка српске војске. Међутим, Бугари почињу терор. Тешки масакри су вршени. Злате из Слатине је жив раскомадан јер није хтео да се одрекне српског имена. Остао је упамћен по томе што је данима пре погибије знао да ће Бугари доћи по његову главу и тражио је зато да му се чита парастос и запали свећа за покој душе!

Потом, масакр је извршен у Кокошињу. Читање о том масакру, односно начин на који је извршен леди крв у жилама. Све је то довело до појаве четника - народних бранилаца и бораца за слободу. Многи четници су славно ушли у историју. Анђелко Алексић, заповедник прве организоване чете, је сам себе преклао наочиглед запрепашћених Турака када је цела чета изгинула. Ту је и војвода Јован Стојковић Бабунски у чију част је спевана она чувена "Спрем'те се, спрем'те четници" поводом победе над бугарским војводом Стеваном Димитровим. Четници војводе Бабунског ће бити први који су се побили са аустроугарском војском у Београду те прве ратне ноћи 28. јула 1914. године.

Четници ће на Челопеку 1905. године до ногу потући турску војску. Тада је стари и ослепели Вељан Капетан, када је чуо за победу на Челопеку, умро играјући од среће. Ту су и бројни други борци и војводе:Василије Трбић, Јован Долгач, Јован Станојковић Довезенски, Доксим Михајловић и многи други.

Поречани су били веома истрајни у својој борби. Толико су били жестоки и велики родољуби да је Порече добило име Мала Шумадија. Чуо сам да су до скора носили шајкачу, а мождa чак има нека старина која и даље носи шајкачу. Говорило се за њих да су били велики монархисти јер има анегдота да Поречани никад не иду на рендген јер ће видети краља у срцу! Скупо ће то платити на Бадњи дан 1916. када Бугари буду поклали 103 Поречана због свог србовања.

Има још много да се пише о нашој историји у Македонији, о патњама наших сународника који су много дали за слободу. Међутим, та пуста српска политика... Посебна прича је о томе зашто је наша ствар доле у таквом стању у каквом је сад, ко је за то крив и који су све чиниоци томе допринели. Само ћу казати да је на тај исти дан, 8. септембра, када је Македонија прогласила независност, неколико векова раније Душан постао владар Србије и то исти онај владар који ће Скопље учинити царским и који ће тежиште културног и привредног живота управо премештати ка данашњој Македонији. Због тога је са Косовом и Метохијом, Македонија била завредила назив драгуља круне Немањића. Био је ово мали подсетник на изгубљен део нашег рода, наше историје, али уједно и опомена на наш заборав и немар јер по сведочењу наших путника, ти Срби се осећају доле заборављено и запуштено...

Александар Манда Мандић