Поклони радост

Годишњица смрти Арчибалда Рајса - Његов дух још увек љутито позива: Чујте Срби!

08. август 2017.

08.08 rajsВелики пријатељ Срба, добровољац српске војске у Првом светском рату, професор Универзитета у Лозани и истакнут криминолог светске репутације, Швајцарац Арчибалд Рајс је умро на данашњи дан 1929 године у Београду.

Рајс је, не без разлога, себе сматрао "другом величанствених ратника Шумадије, Дунава, Мораве, Тимока и Вардара". О Србима је оставио политички тестамент под насловом "Чујте Срби", чије су поруке актуелне и данас, можда и више него те далеке 1928 године када их је тај велики човек послао српском роду.

Погледајмо само шта је Арчибалд Рајс написао о односу Србије и српских власти према „старим српским земљама“. Његова оправдана критика ситног странчарења због којег је Србија, показало се уверљиво, изгубила Македонију још увек одјекује долином Вардара и покушава да се врати на север. Али тамо горе, где се Дунав са Савом спаја, нема ко да чује:

"Ваши политичари - странчари су учинили да поново изгубите земљу старе српске културе - Македонију или како се то данас каже, Јужну Србију, коју сте повратили жртвовањем најбољих синова отаџбине. Када је српска војска ослободила ту колевку Србије, нашла је тамо земљу у којој је скоро сваки камен заиста био пун сећања на некадашњу српску величину, али је тамо затекла и становништво које је због претрпљеног дуговековног угњетавања постало национално безлично. То становништво је тражило само једно: да најзад слободно и у потпуној сигурности зарађује хлеб. Нација која би јој учинила то доброчинство за десет година би га асимиловала, па макар била и кинеска. На сву срећу ослободила су га браћа….Шта су, међутим, урадили, ваши политичари? Послали су у Јужну Србију све оно најгоре међу чиновницима, безобразнике и лопове. Поврх свега, они нису ни покушали да од Македонаца начине Србе или Југословене, како се сада каже, већ су од њих хтели да створе присталице политичких странака….Македонци су људи као и други и сигурно су паметни као и људи из Старе Србије. Они су зато схватили игру ваших политичара, врло прљаву игру, па се у њима зачео велики презир према вама“.

Велики презир према вама, закључио је Рајс пре 90 година. Од тада је много времена прошло, ствари су се радикално изменили, прича о јужним Србима је отишла у заборав, а две суседне земље и два, ипак и даље блиска народа, покушавају да преживе неке нове историјске прекретнице. Али ако је историја школа живота наставимо још мало са њеним порукама у перо Арчибалда Рајса.

„Треба ли се онда чудити што људи из Јужне Србије нису научили да воле ту земљу која је била њихова и која је поново морала да буде њихова? Не треба, зар не? И заиста, већина Македонаца вас не воли и не може да вас воли. Били су, истина, близу тога 1918. године, пошто су искусили бугарску власт за време окупације. Ваши политичари су, међутим, све покварили. Пошто нису нашли код Срба оно што су желели, сада многи Македонци то траже на другом месту, бугарска пропаганда је вешто истурила паролу о аутономији Македоније, завела их том идејом, па би хтели да је остваре. Пошто је време учинило своје и донело заборав, неки и сада верују да им једино Бугарска може донети миран и спокојан живот за којим су жудели толике године. Због тога деловање бугарских комита не налази само наклоност код многих, већ и помоћ, што омогућава Протогерововим разбојницима да и сада успешно дејствују у тој земљи. Нису вам тако политичари-странчари само отуђили наклоност браће из Јужне Србије него су омогућили да се поново отвори македонско питање на међународном плану…. Ваши политичари поново опасно отворили македонско питање, па ћете, можда, захваљујући њима бити принуђени да се још једном борите за Јужну Србију, а Бог зна да ли бисте победоносно могли да издржите тај нови удар“.

Паметном доста. Тачно 88 година након његове смрти професор Рајс и даље живи кроз своја дела и своје поруке Србима. Поменимо на крају да је он први истраживао аустрисске злочине и управо његовом заслугом је пробијена информативна блокада Србије и омогућен продор истине о страдању Срба у Првом светском рату. Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцију у Паризу. После рата радио је у Министарству иностраних послова Краљевине СХС, у Одсеку за документацију ратних злочина и у Министарству полиције где је основао двогодишњу полицијску школу.
Сахрањен је на топчидерском гробљу, док је његово срце однесено у урни на Кајмакчалан, где почива заједно са погинулим српским војницима у пробоју Солунског фронта. На урни у спомен капели на Кајмакчалану, на највишем врху планине Ниџе 2.521 метар изнад мора пише:
„Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана
Златно срце спава,
Пријатељ Срба из најтежих дана,
Јунак Правде, Истине и Права,
Швајцарца Рајса, ком' нек је слава."

Обрадио: Д. Милосављевић