Iguana

Београдски паримејник у време Стефана Првовенчаног

Inicijali ukrašeni prepletima04. октобар 2017.

Београдски паримејник је књига ране српске средњовековне писмености, репрезентативна не само по свом формату него и по облицима слова и богатом украсу. Данас се чува у Народној библиотеци Србије као рукопис из прве четвртине 13. века, преноси РТС. Иако постоји у свом крњем облику, са четрдесет посто од некадашње целине, и постојећих 108 листова сведоче о некадашњем, а и садашњем, монументалном изгледу и лепоти.

Почетком 20. века уследили су бурни историјски догађаји, налик онима из претходних времена, када су уметнички предмети и старе драгоцености нестајали у збеговима, паљењима и хитним премештајима.
Заједно са осталим вредним документима из Београда, у вихору Првог светског рата евакуисане су и српске рукописне књиге које су припадале старој Народној библиотеци на Косанчићевом венцу. Међу њима је био и Београдски паримејник. Дуго је сматрано да је попут многих рукописа страдао у вихору рата.

Међутим, академици Дејан Медаковић и Димитрије Богдановић су 1969. године, захваљујући помоћи Кристијана ван ден Берка, професора славистике на Универзитету у Бохуму у Немачкој, и одлукама тадашње југословенске владе, верификовали десет српских средњовековних рукописа и једну молдавску повељу, који су се до тада налазили у приватном поседу. Тако је избегнута њихова умало кобна судбина и после више од пола века враћени су тамо где припадају.

Beogradski parimejnik 13.vekШта нам открива та драгоцена књига?

Паримија на грчком језику означава поучну причу, пословицу или приповедање. У богослужбеном контексту то су изабрани одломци из Старог и Новог завета.

Од 14. века, када се уводи пун текст из Светог писма, Паримејник као посебна књига на богослужењима готово да нестаје, а паримије су придодате минејима и триодима. Данас у цркви имамо читање паримеја углавном на вечерњим богослужењима.

Повољан сплет околности, проналазак Београдског паримејника и његово враћање у матицу, као и вишегодишња истраживања археографа Биљане Јовановић Стипчевић и сарадника из Народне библиотеке Србије и професора Универзитета у Београду променила су слику о улози и значају те књиге и важности проучавања тог кодекса у историји словенског, донекле и грчког паримејног текста.

У низу истраживања које је Биљана Јовановић Стипчевић спроводила од седамдесетих па све до деведесетих година двадесетог века, можемо запазити неколико токова, од којих су два главна. С једне стране, она је вредно сакупљала описивала и систематизовала рукописну грађу, припремајући се тако за једно критичко издање рукописа, а с друге стране, проучавајући структуру грчког и словенског текста, она је шире разматрала проблем Паримејника, посматрајући га као феномен, ризницу која садржи у себи хришћанску филозофију и теологију и као један од важних исходишта уметничког средњовековног израза, пре свега књижевног и религиозног обликовања религиозне мисли.

Публиковано научно критичко издање доноси интегралан текст, какав је сачуван у рукопису, поштујући двостубачност текста, распоред према редовима, интерпункцију, као и многе решене скраћенице, лексичка, морфолошка и ортографска питања. Озбиљан приказ те студије објављен је у угледном славистичком часопису „Византинославикˮ.

Критичко издање је награђено наградом Вукове задужбине за науку и уметност 2006. године.

Inicijali sa motivima životinjaОсим Београдског паримејника, постоје и Српски паримејник из друге четвртине 13. века (који се налази у Русији), Хиландарски из истог доба, Дечански с почетка 14. века, као и Паримејник из Црколеза с краја 14. века. Они чине целину сачуваних српских паримејника.

За разлику од 12. века, када се ‒ налазећи се измећу Угарске и Византије ‒ борила за независност, у 13. веку Србија је већ постала независна држава са великим међународним угледом. Године 1217. из Рима је добијена краљевска титула за Стефана Првовенчаног; године 1219. Свети Сава је отишао у Никеју, где се изборио за аутокефалност цркве. Ти догађаји су били од пресудног значаја за даљи развој српске државе. Сматра се да је Београдски паримејник настао у околини српске средњовековне престонице Рас, у време краља Стефана Првовенчаног.

Поред Мирослављевог јеванђеља и Вукановог јеванђеља, Београдски паримејник заслужује важно место у тријади најстаријих сачуваних књига писаних ћирилицом. На преосталим листовима, којих је укупно 108, препознајемо сачуваних пет заставица и осамдесет иницијала. Линеарне арабеске карактеристичне су за већину. Представе паса и птица, људских фигура и хибридних звери из маште ‒ кентаура, змајева и грифона ‒ обогаћене су сплетовима биљних и геометријских форми. Немају директне везе са текстом уз који стоје, али њихове скривене поруке наслућују се у оквирима античког, хришћанског и источњачког схватања света оног времена.

Паримејник је писан уставним писмом на пергаменту. Украси и слова су изведени углавном мрким, ређе црвеним мастилом. У недостатку података о наручиоцу и писарима, намеће се претпоставка да је био намењен двору, епископској или можда катедралној цркви.