Iguana

Из Америке до Кајмакчалана за почаст деди ратнику после једног века

17.09.2017 kaca17. октобар 2017.

Под редним бројем 1315 на маленом војничком гробљу код цркве у некадашњем селу Петалино подно Кајмакчалана, налази се гроб са обележјем ратника 7. пука Српске војске - Ђуре Каћурића, са заведеним датумом упокојења 17. фебруара 1918. године. Век после тога, пред његовом хумком храбром деди поклонила се и свећу му запалила његова унука Мирослава Б. Каћурић, која је за ту почаст стигла чак из Сан Диега у Калифернији, САД.

Према оскудној архивској документацији, споменик Ђури Каћурићу, „ковачу Седмог пука, из вароши Беград“, подигнут је на поменутом гробљу - „округ Битољски, рег Мориховски, општина Будимирска, село Петалино, код цркве...“

Обележје је пронађено захваљајући ангажману конзула Амбасаде Србије у Скопљу Љиљане Танасијевић. Гроб је пронађен зајваљујући једном времешнијем Мариовцу, пореклом из тог краја, али чобанима који на врлетним обронцима планине Ниџе напасају своја стада...

После сто година чекања откивена је истине о смрти ратника Ђуре. Часно је положио свој живот у крвавим окршајима битке за Кајмакчалан пред тријумфални пробој Солунског фронта и победоносни крај Великог рата. Читав век касније, прошлог месеца, у дану подсећања на 99. годишњицу пробоја Солунског фронта, пред пронађеним гробом поклонила му се унука Мирослава, „због те вести“ стигла са другог континента, чак из Сан Диега у Америци.

Djura kacuricНеким усудом, како вели у емотивној исповести, Мирослави се посрећило да „сазна ту и претужну, али и херојску судбину“ свог деде. Сва у грчу, потпуно неспремна да прими тако потресну вест, признаје да јој је требало пар дана да дође к себи од суза... Но, истовремено била је одлучна да ће отићи на његов гроб, чак иако живи у Сан Диегу, Калифорнија, САД.

- Отпочело је, сасвим неочекивано 16. јуна, позивом госпође Љиљане Танасијевић, козула Амбасаде Србије у Скопљу и вешћу да је у селу Петалино подно Кајмакчалана у Македонији, пронађен споменик мом деди Ђури! Вест ме је запрепстила, паралисала, просто зато што цео један век наша фамилија живи са једним јединим обавештењем из тадањих поратних година да је он умро у Церској бици 1914. године?! Међутим, госпођа Танасијевић отколонила је све сумње, када је сутрадан послала фотографију споменика, на коме се сасвим јасно види име презиме и занимање мог деде: Ђура Каћурић Ковач VII Пука, емотивно нам сведочи о свом открићу Мирослава Б. Каћурић.

Ту почетну неверицу, каже, заменило је гушење у сузама, када је у трену схатила да је њен деда Ђура прошао највећу и најгору ратну голготу српског народа и сва страдања војске све до крваве Кајмакчаланске битке.

- Боже, мој деда је часно положио свој живот за ослобођење своје отаџбине 17. Фебруара 1918, а да то, нико читав један век није знао. Неможе се ни замислити какав је то бол у срцу и души... Каква рана се отвори истог трена... Рана која не зараста... А, опет... истовремено и нека неописива радост због сазнања да има гроб, споменик, да се зна где је скончао и где му је остало место под сунцем!- поносна је унука ратника Ђуре.

17.09.2017 kaca1У интензивној преписци и размени докумената, фотографија и биографија, у договору за долазак у Македонију и одлазак на то далеко војничко гробље и трагање за дединим гробом, иако је све то заиста с почетка личило на „немогућу мисију", због беспућа, помоћ добрих људи је била пресудна.

- За мене се отворила легендарна Капија Слободе на Кајмакчалану. А, опет само захваљујући ангажовању конзула Танасијевић, Зорана Ђуровића, кустоса Српског војничког гробља палих у Првом светском рату у Битољу успела сам, каже Мирослава.

Допутовала је у Битољ из Београда 15. септембра. После свечаности - званичног обележавања 99. годишњице пробоја Солунског фронта, на Српском војничком гробљу у Битољу, „експедиција“ је кренула према планинским беспућима Ниџе. Ка Кајмакчалану и, некадашњем селу Петалино.

Ekipa1- И, коначно... тај тренутак. Када сам могла да загрлим споменик и пољубим његово уклесано име, који ће остати као најтужнији и истовремено најлепши тренутак у мом животу! Време је стало...постојали смо само мој драги деда Ђура и ја као једно у Светлости и вечној љубави. И ове фотографије сведоче о томе: као да га је сунце обасјало, када сам ставила руку на његов споменик. Читав један век самовања - завршио се! Дочекао је да му дођем пред хумку, упалим свећу и тамјаном окадим и вином прелијем гроб. Учинила сам то за све нас, његове потомке, али и за све његове саборце који су ту лежали. Нека им је свима покој души и нека у миру почивају, тешка срца изрекла је Мирослава, знајући да га никада више неће посетити.

Захвалност

У своје и име остале фамилије Каћурић, истиче велику захвалност конзулу Танасијевић, која посвећено ради на прикупљању вредних материјала за Монографију о гробовима и споменицима српских ратника расутим по планинским пределима Ниџе подно Кајмакчалана. Захвалност и кустосу Ђуровићу „за огромно залагање на проналажењу, чишћењу гробаља, гробова, споменика, уз помоћ вредне и предане сараднице Елене Свенчеве“. Не заборавља ни „дивног, драгог човека Томета Апостоловског који нас је возио горским планинским путевима и трагао заједно са нама да допремо до места где се налази мало гробље и гроб мог деде - што није било ни најмање лако!“

- А, у повратку сам помислила: да је било лако, не би ни било ходочашће достојно патњи мог деде и његових другова сабораца, који му тај споменик и подигоше. Слава им!

На ходочашћу стазама јунака

TraganjeУбрзо после повратка из Битоља, „сасвим непланирано и такође изненадно“, ходочашће Мирославе Б. Каћурић настављено је одласком на Крф, посетом острву Видосу и Маузолеју палим српским херојима, Плавој гробници, као и Меморијалној Српској Кући у граду Крфу.

- На крају... 30. септембра завршило се на реци Ахерон, која је по митологији, богове и хероје чинила бесмртним! То је за мене била порука мог деде, са којом ћу увек живети. Јер, хероји су бесмртни, поручила је Мирослава.

Откриће истине

Мирослава Каћурић Јосиповић открива да су њену баку Јелисавету, „у то ратно или поратно време“, обавестили да је њен супруг Ђура умро у Церској бици. И, то је, како вели, код свих у фамилији прихваћено као истина – заувек. Остала је болна рана што му се ни гроб незна и где му кости почивају. Бака је „добила“ бедну инвалиднину од које је отхранила и извела на животни пут четворо деце.

Ђура Каћурић рођен је у Тителу, (у то време у Аустроугарској) по народности његових родитеља као Русин. Дан када је „сведочанством“ озваничен пријем у српско држављанство, 16. новембар 1897. узео је за крсну славу његове фамилије – Св. Ђорђе – Ђурђиц. Документ му на тај дан уручен у Београду, каже Мирослава.

snimakЂура се у Београду као удовац, са двојицом малолетних синова – Добривојем и Владимиром, жени са Јелисаветом Радосављевић. У том браку добијају четири сина – први је умро као беба, затим се 1906. родио Мирославин отац Божидар, две године касније Александар и 1910. Миодраг.

Како по породичном предању сведочи Мирослава, убрзо је избио рат и Ђура 1912. одлази на зов отаџбине. Оставља жену са петоро нејачи и више га нико није ни чуо ни ведео. Јелисавета се више није удавала, „остала је удовица, мучича се сама као црв у кори да их прехрани и изведе на пут“. И, успела је, како вели, сви су стасали у пристојне, поштене и поштовање људе.

Зато сада отриће истине после 100 година чекања представља нешто драгоцено што се увек не може описати. Мирослави као једне од најстаријих у фамилији храброг претка деда Ђуре, посрећило се да коначно посети његов гроб и ода му почаст.
М.С.