simpo

Радмила Лазић: Живимо у кавезу

07. август 2017.

07.08 Rada-Lazic-250714-4847 620x0Испоставља се да увек живимо у неком кавезу; државе, друштва, вере, нације, рода, средине, околности, породице... Најкомплексније, и најболније, јесте у кавезу породице, истиче Радмила Лазић за Вечерње Новости

ПОСЛЕ књига песама које су је сврстале у ред наших водећих песникиња, Радмила Лазић се читаоцима сада представља збирком кратких прича, коју је под именом "Угризи живот" објавила у "Лагуни".
Врсна песникиња је, по оцени Љиљане Шоп, нашла привлачну, ефектну и ефикасну форму за дубоко и проницљиво промишљање свакодневице.

- За писца је добро да повремено промени књижевни род, да се окуша и у другим жанровима, или макар да промени само форму, која може носити особености више књижевних врста. Микропроза је захвалан жанр јер уједињује кондензованост песничког израза и тематску разноврсност којом се може више захватати из живота - открива, за "Новости", Радмила Лазић шта је пресудило да призори и осећања описани у новој књизи не постану песме, већ прозни записи. - Како поезија тежи "уздизању стварности" и трагању за вишим смислом, проза добро дође да се сусретнете са пресним сликама стварности. Па уместо да контемплирате и поетизујете, ви само преписујете живот.

* У којим приликама су настајале ове кратке приче?

- У свакодневним неприликама, у којима живи и већина грађана Србије. Између нове класе богатуна, тајкуна, и естрадног смећа. На местима невеселе стварности која се не види кроз затамњена стакла џипова, нити из "бе-ем-веа" са ротирајућим светлима. Настајала је у неусловима, у градском превозу, на улици, у родитељском дому, очи у очи са просјацима, избеглицама, са болешћу ближњих, али и у суочењу са собом, са сопственим анђелима и демонима.

* Да ли књига нуди и неку врсту свођења животних рачуна?

- Оно што обично зовемо "свођење рачуна", код песника се не односи само на пуко временско сублимирање одређених тачака сопствене егзистенције. Песници своде рачуне "на дневној бази". Јер трагање за лепотом и истином, за смислом живота, то од њега захтева на целоживотном путу.

* И овде се бавите темом самоће. У чему је, како кажете на једном месту, њена величанственост, а у чему проклетство?

- Од самоће је можда прикладнија реч осамљивање, које је неопходан услов сваког стварања. Ти тренуци нису увек пријатни, али ако вам се посрећи, ви дохватате немогуће. Но, није само остварена креација "златни грумен" за којим сте чезнули, и сам тај процес истраживања и писања је величанствено узбудљив, јер доноси неочекивана решења и сазнања. Проклетство, ако се то тако може назвати, лежи у томе што почесто самоизопштавање из живота, и од људи, иако нужно, може постати опасно, поготово ако постане уточиште, односно замена за неживот.

* Наилазимо и на упечатљиве уличне сцене, описе градских љубавника, клошара, на скице из превоза... Шта вас привлачи урбаним мотивима?

- Живим у урбаном миљеу, иако често чезнем за руралним пределима, тако да је то неминовно. Сусрет са стварносним сликама мегаполиса нуди обиље материјала, појава, ситуација, тренутака... за чиме ћете посегнути, шта одабрати, одређује наш унутрашњи слух који може бити емпатичан, тврд, критичан, иронијски настројен итд. Проза тражи дозу "високе пробуђености" за стварност, што код писања поезије није нужно. Поезија више живи од интроспекције, а проза од перцепције.

* Један део књиге посвећен је женама, њиховим судбинама и бремену. Са којим проблемима се сусреће савремена жена?

- То је велика тема. Недовољно друштвено и књижевно проблематизована. Женска ситуација у друштву је прилично табуизирана, а у књижевности клишеизирана, нарочито од мушких аутора. Женски свет је недовољно познат, и недовољно признат, као аутентичан и различит од мушког света. Он је и углавном затомљен у стереотипе, и сведен на кухињу и кревет. Женско поље деловања и постојања је вишеструко, њене животне улоге су многоструке, и различите. А на свима мора непрестано да се доказује. Јер је стално на испиту. За разлику од мушкарца који је самим својим рођењем доказан као врховно начело према коме се тако треба и односити. Било која врста доказивања самим тим њему је олакшана.

* Какво је време у коме живимо, ако кажете да је живот непрестано и узалудно копрцање да изађемо из разних кавеза?

- Испоставља се да увек живимо у неком кавезу; државе, друштва, вере, нације, рода, средине, околности, породице... Најкомплексније, и најболније, јесте у кавезу породице. Улоге у њој нису равноправно распоређене и заснивају се на праву јачега, остали углавном трпе. Том прокламованом "основном ћелијом друштва" нико се континуирано, и превентивно, не бави. Када се пролије крв, сва кривица се сваљује на центре за социјални рад. А онда се узме крпа и крв отре, до следећег проливања крви.

* Успева ли квалитетна књижевност да се данас пробије до шире публике?

- Успева, ако јој се посрећи да добије неку од виђенијих књижевних награда. Јер њоме се не бави ни маркетинг ни пи--арови, они су усмерени на оно што се већ продаје, што доноси лову, на лака штива за домаћице, неупућене и лаковерне. Кажу, такво је тржиште. Не, то је културна политика, која се зове популизам.

* Припремљена је Стратегија културе за следећих десет година. Шта је, по вама, главна бољка наше културе?

- Не верујем много у прогласе, декрете и стратегије. Духовна сфера је административно несводива. А налази се у књигама, на сликама, у музици, на филму... Али изгледа да увек треба неко да арбитрира. Каква арбитража таква и култура. Срећом, отме се много тога мимо арбитара, и то ми се чини најбољим. Погледајте саморганизоване младе сликаре, композиторе и музичаре који самостално наступају широм света без државних донација.

Што се тиче актуелног министра, не могу рећи да се не труди. Хвала му, ако је његова заслуга, за концерт Београдске филхармоније на отвореном. Али шта му је требао онај скуп, организован као труст мушких мозгова, иза затворених врата. Коме је он био намењен? Осим самопромовисању сопствене идеје (и жеље) да у затвореном кругу разговара са виђеним светским писцима. Екстравагантно, али могло се то обавити и у неком сепареу, о сопственом трошку.

ПОЕЗИЈА НЕ ТРАЖИ СПЛАВОВЕ

КАКВА је ситуација са поезијом? Песника има, а има ли читалаца? - Има и поезије, а и те како има и читалаца поезије. Срећом, поезија не тражи масе, стадионе и хале, сплавове. Она рачуна на одабране, на "огромну мањину" сензибилнијих.

ДЕВОЈКА СА ОЖИЉКОМ

УШЛА је у аутобус. Имала је ожиљак на лицу од краја десне усне преко образа до испод слепоочнице. Лепушкаста девојка. Ожиљак дискретан. Па ипак, када би приметила да је неко гледа, окретала је другу страну лица.

Помислила сам, да сам њезин момак, љубио бих је по том ожиљку. Најпре по њему. Увек по њему. Да другима не окреће другу страну лица. Него ону љубљену.