Iguana

Чарлс Симић: Зашто пишем поезију

12.09.2017 struga12. септембар 2017.

Једног дана, већ пред крај живота, моја остарела мајка ме је изненада упитала да ли још увек пишем поезију. Када сам јој као из пушке одговорио потврдно, запрепашћено ме је погледала; морао сам да поновим то што сам рекао, на шта је она уздахнула и одмахнула главом, вероватно у себи мислећи – овом мом сину увек је недостајао неки шраф у глави.

Сада када је мени самом скоро осамдесет година, исто то питање често ми постављају особе с којима се дуго нисам видео или чуо. Неки међу њима се можда надају да сам се призвао памети и заувек одустао од будаласте младалачке страсти; видно су изненађени када им признам да се то још увек није догодило. Изгледа да мисле како у свему томе има нечег нездравог и чак шокантног, као да су управо сазнали да се забављам с неком средњошколком и да с њом идем на нудистичку плажу.

Друго питање које у интервјуима обично постављају песницима свих узраста јесте када и зашто су одлучили да постану песници. Претпоставља се да је постојао тренутак у коме је песник спознао да је судбински предодређен да посвети свој живот поезији; тај тренутак праћен је саопштењем породици да жели да постане песник, на шта мајка закука „О, боже, шта смо урадили да ово заслужимо?“, а отац извуче каиш и почне да јури песника по соби. Морам признати да сам често био у искушењу да, озбиљна лица, кажем људима да сам изабрао поезију да бих се дочепао свих оних огромних новчаних награда којима обасипају песнике, јер их сазнање да таква одлука у мом животу никад није постојала неизбежно разочара. Уместо неке херојске или поетичне приче, кажем им да сам био тек још један младић који је, без додатних песничких амбиција, песме писао да би импресионирао девојке. С обзиром да ми енглески није матерњи језик, често ме питају зашто своје песме нисам писао на српском и како сам дошао до одлуке да баталим матерњи језик. Мој одговор им опет делује испразно кад објасним да поезија, уколико желимо да је користимо као средство завођења, пре свега мора бити разумљива. Извесно је да ниједна америчка девојка не би пала на момка који јој усред ноћи, док на њеној веранди пијуцкају кока-колу, чита љубавне песме на српском језику.

Пре него што сам почео да пишем на енглеском, поезији сам био озбиљније изложен једино оне године кад сам, пред одлазак у Сједињене Државе, похађао школу у Паризу. Од нас се очекивало не само да читамо Ламартина, Игоа, Бодлера, Рембоа и Верлена, него и да одређене песме научимо напамет и рецитујемо их на часу. Због ограниченог познавања француског, мени је то била ноћна мора, а другим ученицима луда забава – ваљали су се по поду од смеха због мог погрешног изговарања неких од најлепших и оправдано познатих стихова француске књижевности. Годинама након тога нисам успевао да схватим значај онога што сам научио на тим часовима обавезног читања и рецитовања, али данас ми је јасно да се тада покренула моја љубав према поезији.

Право је чудо што још увек пишем поезију шездесет година након тих првих покушаја. Моје ране песме биле су срамно лоше, а ни многе касније нису биле ништа боље. У животу сам упознао велики број веома талентованих младих песника који су одустали од писања мада им је речено да су генијални. У мом случају нико никада није направио ту грешку, а ипак сам наставио да пишем. Жалим што сам уништио те ране песме јер се више не сећам на кога сам се угледао, а узора је било много. У разним периодима на мене су утицали Волт Витман, Емили Дикинсон, Волас Стивенс, Вилијам Карлос Вилијамс, Васко Попа, Збигњев Херберт, Пабло Неруда, Сесар Ваљехо и макар још неколико десетина подједнако познатих и не тако познатих песника које сам читао.

Тек сам недавно схватио да је још нешто из моје прошлости допринело упорности у писању песама: љубав према шаху. Када сам имао шест година, тој игри ме је за време Другог светског рата у Београду научио један професор астрономије у пензији. У наредних неколико година постао сам довољно добар да сам могао да победим не само све своје вршњаке већ и многе одрасле из своје околине. Због поновног играња изгубљених партија у глави доживео сам своје прве бесане ноћи. Због шаха сам постао опсесиван и упоран. Већ тада нисам могао да заборавим ниједан погрешан потез и ниједан понижавајућ пораз. Обожавао сам партије у којима је на обе стране остало тек неколико последњих фигура и у којима је сваки појединачни потез на шаховској табли могао бити пресудан. Чак и данас, кад је мој противник компјутерски програм (зовем га „бог“) који ме надмудри у девет од десет партија и према коме гајим страхопоштовање због његове супериорне интелигенције, далеко дуже размишљам о својим губицима него о ретким победама. Песме које пишем углавном су кратке, захтевају бескрајно поправљање и често ме подсећају на партије шаха. Да ли ће песма на крају бити добра зависи од тога јесу ли нека реч или слика на правом месту, а сваки завршетак мора бити попут елегантно изведеног шах-мата – у исто време неизбежан и неочекиван.

Волим да кажем да поезија штити појединца од генерализација које обично укалупљују стварност у један једини појмовни оквир. У том смислу она је антиутопијска. Њено главно убеђење је да до истине можемо доћи уз помоћ имагинације. Поезија не верује у апстракције већ поступа емпиријски, вођена конкретним детаљима. У нама оживи нека друга свест када се у лирској песми препознамо у речима неког незнанца. Младић седи за кухињским столом касно ноћу, једе парче пице и чита древног кинеског песника из књиге коју је раније у току дана позајмио из библиотеке; младић се заљуби у песму коју ће читати изнова и изнова док не остари и не оседи. Дивна песма је тајна која повезује две особе које се никада нису среле. Што се мене тиче, ниједна љубавна прича није јој ни до колена.

Наравно, лако је сад бити паметан. Кад је тај Чарлс Симић имао осамнаест година, друге су му се ствари врзмале по глави. Његови родитељи су се тек били растали, а он је био препуштен сам себи: преко дана је радио у канцеларији, а увече похађао предавања на факултету. Године су пролазиле. Он је наставио да пискара песме и да неке од њих објављује у књижевним часописима и књигама, али није очекивао да ће ишта од тога потрајати. Људи с којима је радио или се дружио углавном нису имали појма да је он песник. Помало је и сликао; било му је лакше да ту страст призна људима које није познавао. Био је сигуран једино у то да му песме нису биле онако добре као што је желео да буду – и био је решен да једног дана напише нешто што ће с поносом моћи да покаже и пријатељу и потпуном незнанцу.

Говор на додели награде Златни венац фестивала Струшке вечери поезије августа 2017.