Iguana

Културна баштина Србије дословно виси о концу

12.09.2017 sanu12. септембар 2017.

Културна добра су необновљив ресурс - својим нестајањем, она нестају заувек, упозоравају академици Српске академија наука и уметности, који ускоро крећу у борбу против пропадања српске културне баштине, преноси Б92

Главни начин очувања, али и промовисања српске баштине је њена дигитализација, која би требало да крене из једне чворне институције у оквиру САНУ - Аудио визуелног архива.

У тренутку када у пуној мери буде оспособљен за рад, Аудио-визуелни архив и Центар за дигитализацију САНУ биће једна од референтних институција у којима би се у дигиталном облику чувало српско културно, уметничко и научно наслеђе. Такође, била би то институција која би континуирано обављла идентификацију релевантног и често непознатог српског наслеђа и кроз процес дигитализације обезбедила да она буде доступна и трајно сачувано.

Својим вишеструком функцијом Аудио-визуелни архив и Центар за дигитализацију САНУ би у будућности могао да постане кровна институција Србије када је реч о дигитализацији националне баштине са јасном културном и стратешком мисијом.

Копредседник Одбора за креирање ове јединице у оквиру Академије је дописни члан САНУ Александар Костић.

„То треба да буде осмишљен статешки пројекат који је трајан и који је постављен као перманентна делатност“, објашњава он.

"С друге стране, свесни смо да тај задатак је далеко од једноставног. Није ствар само у простору и опреми - постајемо свесни да ово постаје постављање темеља једне стратешки важне институције. Њен значај дугорочно гледано нас обавезује да овом послу приступимо са крајњим опрезом и озбиљношћу. Аудио-визуелни архив неће почети великим замахом. Почеће малим корацима у којима ћемо да баждаримо стандарде, постављамо правни оквир и освајамо простор. У тим малим корацима освојени простор треба да буде трајно освојен. Јер кад се крене са широким замахом и огромним ентузијазмом, после неког времена то почне да копни“.

Седиште новог архива биће простор у Улици Вука Караџића у Београду, који би требало да се адаптира за ту намену. Влада је из буџета обезведила средства од два пута по милион евра и плус око пола милиона за целокупну обраду на три године. То су средства за прву фазу која подразумева грађевинске радове и набавку опреме.

Како каже други копредседник Одбора Радослав Зеленовић, најтежи корак у првој од три фазе извођења овог задатка, је већ завршен. Реч је о тендеру за извођаче радова, на ком је победио конзорцијум пет фирми. Радови у простору почеће 15. септембра.

„Треба адаптирати два спрата – једну малу дворану, која има седишта као биоскопска сала и у тој дворани ће се дешавати разне активности“, објашњава Зеленовић. „У њој ће се налазити уређаји за дигитализацију грађе, а на другом нивоу простор у ком ће сви заинтересовани моћи да приступе дигитализованој грађи“.

Очекује се да ће први садржаји бити дигитализовани у првој половини следеће године, а за почетак, биће прикупљени сви аудио и визуелни записи академика од оснивања САНУ, радиће се комплетна дигитализација „Новина сербских“, преписка Вука Караџића, а биће заштићена и невероватна колекција од 850 негатива Ристе Марјановића, човека који је најзначајнији фотограф у нашој историји.

Како академици кажу, циљ је да се потом помогне другим институцијама широм Србије, али и приватним збиркама да дигитализују своје материјале који су од културног значаја.

Јасно је, дакле, да је реч о крупном подухвату.

„У овоме учествују и представници Српске православне цркве, представници Универзитета, Матице српске, Архива, дакле све институције, а тај процес се сигурно неће одвијати само у том простору у Вука Караџића“, објашњава председник САНУ Владимир С. Костић.

Он објашњава да су о дигитализацији у САНУ почели да размишљају онда када нас је директор Архива обавестио да су документи који су апсолутно нулте културне вредности почели да мењају боју.

„Ако дозволимо да таква грађа добије боју нестајања, онда не заслужујемо да се зовемо модерним народом ни државом“, каже Костић.

„Стање у ком се деценијама налази Архив САНУ, посебно архив у Сремским Карловцима, у којим се налазе културна добра од заиста немерљивог значаја, је такво да колико год вам то звучало брутално с моје стране, осећам се готово као злочинац. Нова зграда је била планирана раније, јер су услови у којима се чува та грађа апсолутно неадекватни и заснивају се само на ентузијазму људи који ту раде, са некаквим парцијалним импровизацијама, али кад се све сабере, добре три-четири деценије ми исијавамо неодговорност када је реч нарочито о писаним документима историје, дипломатије, науке“.

„Кад видите белешке једног Јована Цвијића, које су пожутеле или књиге из којих је нека страница поцепана, када се суочите да не можете ни да нађете све књиге од пре 40 или 50 година, онда ако је човек пристојан, мора да осети срамоту. Ја се помало осећам и кривим и осрамоћеним. Оно што смо досад урадили није довољно“, каже Костић и додаје да овај пројекат то треба да преокрене.

На питање да ли постоји евиденција о томе шта је од важне грађе у Архиву и другим институцијама неповратно изгубљено, Костић каже да не постоји, али да је нови пројекат прилика да се крене у акцију и да се евидентира стварно стање.

„Почињемо с надом да ћемо бити тек један од центара који ће се у будућности бавити дигитализацијом и научне и културне и уметничке баштине. Изабрали смо да будемо пионири, него што нам то као конзервативној установи припада. Али хоћемо да илуструјемо да ово није кућа у којој се дрема. Ово је кућа у којој се делује“.