Schlarafia

Лиле Дирјан

31.12.2017 Lile31. децембар 2017. 

На дан кад је талијански парламент припремао одлуку о рехабилитацији пјесника Овидија и о поништењу казне којом је пјесника прије равно двије хиљаде година Октавијан Аугуст прогнао на Црно море, стигла је вијест да је с овога свијета отишла Лиљана Дирјан.

Пјесникиња, која није вољела да је зову ни пјесникињом ни поетесом, себе је сматрала женским поетом. А чекао сам да ту чудну одлуку талијанског парламента чујем, па да је јавим Лиљани. Да је мало разгалим. Њу, која се годину и по мучи с тумор маркерима и водом у утроби. Њу, која ми је прије петнаест година, чим су изишле, донијела у Загреб македонске ‘Преозбразби’ Овидија Насона, препев од латински Љубинка Басотова.

Лиљана је за мене била кавал. Онај сјетни звук, што те дира у оно жедно мјесто у лубини, оно што га имаш, негдје с лијеве или с десне стране под ребром, знаш да га имаш, не јавља ти се често, али ти се јави кавал кад засвири. Оно свирало које си замишљао да је настало од античкога аулоса, кад су му се двије цијеви раздвојиле, па се отада дозивају преко усамљеничких пастирских уста у планини. А кад то свирало кавал засвири, цијело ти се тијело и све у њему вргне у бурурет, па ти се плаче од радости и што јеси и што ниси. Па чујеш и аулос и један клик птице из дјетињства, а до сада ниси сазнао које је то птице клик, неке из мрчаве голијске или неке књижне кавал тице. Па ти усплахиреноме руке оду на слушалице, ставе их на уши и онда у њих пустиш Александру Поповску, у чији глас су се преселили глас Нине Спирове и глас Васке Илиеве, па ти Поповска тим гласом назалним нађе оно мјесто у лубини пјесмом ‘Учи ме, мајко, карај ме’, док је прати кавал мома Бајса Арифовска. Па кад извије оно мјесто ‘Лиљана ситен босилок’, зајецаш, а кад дода оно ‘Лиљана една на мајка’, ти се у кап укапиш.

Лиљана је за нас била Љиљана. Ено, у Сарајевским свескама, у импресуму стално стоји Љиљана Дирјан. И по часописима југославенским изван Македоније и на књигама стоји Љиљана. Ми нисмо обраћали пажњу на то што у изворном изговору њеног имена нема љ, нисмо, ми смо наше љ стављали тамо гдје га нема. То нисмо чинили код Лилиjaне Рончети, ни код Лилијане Мисони, али код Лиљане јесмо Дирјан. А Лиљани је име лил плус јана, у пјесми га јасно пјева чаробна Поповска. У Македонији су Лиљану звали Лиле. А то лиле, то је за мене била још једна кавал калварија. Моја мајка Зејна је имала узречицу лиле мој, нешто као ‘благош мене’, ‘лале мој’. Кад би Вера Чејковска или Јовица Ивановски или Бети Шелева Лиљану зовнули Лиле, ја сам чуо и моју Зејну. Па сам, кад год сам био у њихову друштву, и чекао и чезнуо да они лилну Лиљану.

Лиле је била и моја лила уочи Петровудне. Кад сам јој, једном у стану Биљане Јовановић на Новом Београду, причао о лилама санџачким, које су носила дјеца и муслиманска и православна, и чија је сјајоба од ноћи чинила дан, погледала ме оним гледом који се опире описивању, па ми рекла: ‘Те гушкам, мој сакан брат Синан.’

Лиле је била најосјетљивије биће. Била је онај сат сунчани на којем, о сатима које мјери, не би могло стајати оно сваки рањава, посљедњи убија, њу је сваки убијао, а сваки и оживљавао. Упознали смо се на Струшким вечерима поезије, прије тридесет и девет година. То су биле најбоље вечери поезије у мом животу: уз Лиле сам упознао и Бориса А. Новака, па Веру Чејковску и Катицу Ћулавкову, Јордана Плевнеша и Илију Чашуле. А Лиле се тада заљубила у Богомила Гјузела. Колико ли је само сродних душа нашло једна другу тога августа док је руља новинара гањала Рафаела Албертија око хотела Дрим.

Три мјесеца касније сам отишао у војску, у Љубљану. У војничком клубу је било столова и столица, а у једном је углу било нешто између клупе и стола: мало више од клупе, мало ниже од стола. Кад год бих добио писмо од Лиљане Дирјан, адреса Пролеће 16/32, шмугнуо бих у поткровље и легао попречно преко тога стола-клупе, и док су ми ноге и глава висили изнад пода, а крв ударала у лице, славио сам Лилино писмо. Па сам јој писао камо и како утекнем с њеним писмом. Прошло доста година, друштво код Биљане Јовановић, у Студентској 8 на Новом Београду, ту су и Лиле Дирјан и Богомил Гјузел, и Лиљана прича Биљани о томе како сам славио њена писма у касарни. А Биљана, рима од Лиљана, мангупски каже како јој се чини да је нешто слично чинио и Кафка, и како је то можда читала у његовим ‘Писмима Милени’. Ајде, Сине, сад нам лепо реци јеси ли малко глумио Кафку пред Дирјанком? А Дирјанка каже, аман мори, Биљано, ама таман да је то и правио Кафка у Прагу, ама је Синаново попреко легање у Љубљани лепше!

Дошла ми у кућу у Загреб, марта 2003. Прича Сањи: ‘Знаш, стигла ја у Београд, и решим да одем у Земун, да нађем Синана. Била недеља, ја обучем пепита костим и свилени шал, и некако нађем његову улицу и кућу и то поткровље његово. Он нема појма да ћу доћи. Куцам, он отвори и не може да верује. Уђем, седнем, он каже немам у кући ништа за јело, хајде идемо у ресторан ту близу, тај ресторан на железничкој станици Земун Нови град. Ручамо, после сат-два, каже, е сад идеш са мном на два сата на једно место. Узмемо такси, и знаш где ме одвео: на стадион ЈНА, да гледамо утакмицу Партизана и Динама из Винковаца! Еј, мори, сви около гледају у мене, у мој пепита костим. А после смо ишли до Биљане Јовановић. Она њега зове Сине, а он њу Стари!’

Прије четири године, други дан новембра. Гевгелија, сунце као у дјетињству. Идем да купим разгледницу Гевгелије, да пошаљем брату Хазбу, који је 1960. побјегао од куће да би градио аутопут Братство-јединство, дионица Нова Смоквица – Гевгелија. Једна трафика, друга, трећа, пошта – нема разгледнице. У пошти кажу, нема тога више, ко још пише разгледнице. Срам ме поједе, треба да се крене за Дојран, сви само мене чекају: Богомил Гјузел, Предраг Луцић, Јовица Ивановски, Мијо Поповић, Еди Матић, Бети Шелева, Роберт Алагјозовски. И Лиле. Очајан утрчавам у неку фотографску радњу: човјек каже, абе, ја ћу да ти направим разгледницу Гевгелије, бирај коју слику хоћеш. И направи ми четири, различите. Истрчавам као да сам освојио олимпијску медаљу. А Лиле каже: ‘Ама само полако, ама нема да журимо, сад напиши те разгледнице, па одшетај до онамо: видиш ону бисту од оне три у парку? То ти је Ристо Бајалски, знаш кад си ми у Земуну давно казао да је он најбољи новинар Политике. Он је овде рођен.’ Па се одвеземо сви на Дојран. Па нам Богомил, уз вино и дојранске ђаконије, показује одакле су све његови преци иза оних планина са грчке стране језера.

Лиле је била цијела од љубави за море, за Корчулу, за Хвар, за Ластово, за Зларин, за боје, за бадеме. Њене стрепње за сина Борјана који је имао јувенилну астму и захвалност корчуланском поднебљу што му ју је излијечила. Па њено кухарско умијеће, зачинско биље, рецепти. Њене мараме, и Тешка свила! Њена Матка, кањон Треске! А њено јерменство и македонство, њено далматинство и југославенство, мамма миа. Жена Кајмакчалан, жена Арарат. А њена причања јединствена, о Евгенији Демниевској, о Аци Секулићу, о Џонију Штулићу! И да њу такву уграби демон по имену Сутра, изјеша незаситни, без милости, на дан кад је Овидије на суманут начин рехабилитован!? А она је о једном од својих демона овако написала:

Си одам од тебе

Ми рече утрово
зелениот демон на немирот
остани прошушкав
со последните лисја
Јас листокапна

Одлазим од тебе

Рече ми јутрос
зелени демон немира
остани прошушках
посљедњим лишћем
Ја листокапна

Како превести ово листокапна? Може листопадна, али ту није све што је у ријечи листокапна. И македонски има листопадна, но га Лиле Дирјан није написала. Ја, с које лишће капа, то јест пада као што капи падају, а пада и као лишће, па онда и као лишће с којега би, да сáмо према земљи не капа, капале капи. Оставити листокапна. То је језик и израз Лиле Дирјан, тражен и нађен, а доживљен и дубок. Све су јој пјесме такве. Никакво пренемагање и лажуњање, мој зелени демон и ја жутих листова, ја листокапна. Наш листокап ће однијети нашег зеленога демона по имену Немир, па ће демон по имену Сутра, празнилац овога и пунилац онога свијета, посвргавати и све листокапе и све демоне нашега живовања, ионако умотаног у тугу.

Синан Гуџевић (Новости)