Александра Новаков: Наставници са фесом уместо шешира

aleksandra-novakov03. јануар 2018.

Захваљујући својим школама у Османском царству, Срби су били национално свеснији и као такви одолевали притисцима исламизације

Награду Архива Србије из Задужбине Ђурђа Јеленића добила је историчарка Александра Новаков за књигу „Стубови српске просвете – српске средње школе у Османском царству 1878–1912”, у издању Завода за уџбенике.

„Краљевина Србија је оснивала српске средње школе како би се српски народ у Царству образовао, али и сачувао своју припадност, веру и језик. За наставнике су бирани стручњаци, чији задатак није био само да ученицима пренесу знање, већ и да формирају њихову националну свест”, каже у интервјуу Политици др Александра Новаков, стручни сарадник Лексикографског одељења Матице српске.

Поред просвећивања, српске школе имале су за циљ и организацију четничких акција, отпор против грчке и бугарске пропаганде, припрему српског народа за ослобођење од турске власти?

Наставници су били дужни и да се супротстављају бугарској и грчкој пропаганди, а велика је била заслуга и ученика и наставника у помоћи четничкој акцији. Дању су радили у школи, а ноћу водили и спроводили српске чете, бринули се о њиховој исхрани, организовали преноћишта. Многи ученици су током распуста били у четничким одредима. Захваљујући добро организованој акцији српске државе и просветних делатника српску војску је велики део народа Старе Србије и Македоније дочекао као ослободиоце, а не као завојеваче.

На који начин је Српска богословија у Призрену представљала брану од исламизовања и изграђивања националног духа и свести?

Седамдесетих година 19. века у Старој Србији и Македонији готово да није било школованих свештеника и учитеља. Оснивањем Богословије 1871. османски Срби су добили школоване учитеље и свештенике, а српска држава добила је својеврсни конзулат, који је помогао у спровођењу националног плана. Срби су били национално свеснији, и као такви одолевали су притисцима исламизације. Од тада није било ниједног групног исламизирања, а спречавана су и појединачна. Наставници Богословије су помуслимањене Српкиње тајно враћали родитељима или их пребацивали у Србију.

Како је био организован ученички живот у Српској гимназији у Цариграду?

Ученици су пореклом били из Цариграда, али и из Косовског, Битољског и Солунског вилајета. Били су стипендисти Краљевине Србије, живели су у интернату, имали су обезбеђено одело и храну. Будило их је школско звоно, зими у 5, а лети у 4.30 часова. На часовима су били од 8.15 до 12 и од 14 до 16 часова. Имали су часове музике или певања. У 21 час била је заједничка молитва. Свечано су прослављали Дан Светог Саве као вид српске саборности, али и друге православне празнике. Имали су и екскурзије.

Због чега је Бранислав Нушић, вицеконзул у Солуну, имао замерке на рад Српске гимназије у Солуну?

Нушић је мислио да ова школа није на нивоу осталих, те је предочио министру Ђорђу Симићу да дозвола за рад школе треба да се пренесе на проту који је био и председник Српске црквене општине; да се за директора школе постави реномирани професор и доведу наставници који својим квалификацијама могу да парирају наставницима других школа. Tако је и било. Школа је пренета на име проте Николе Ђурђевића, председника Српске општине у Солуну, па се могла сматрати као народна, а не приватна. За директора је 1897. постављен Василије Димић, дотадашњи професор Прве београдске гимназије, а стигли су и угледни наставници: Богдан Јанковић, Драгомир Обрадовић, Михаило Вукчевић. Од тада гимназија постаје елитна.

У Српској гимназији у Скопљу било је и интерних несугласица, али и проблема наставника са властима?

Почетком 20. века у Скопљу су постојале три важне српске институције: Конзулат Краљевине Србије, Скопска митрополија и Српска мушка гимназија. Званично и пред турским властима Митрополија је била задужена за рад школе, но, прави власник и финансијер била је Краљевина Србија која је преко свог конзулата управљала школом. Међу личностима тих институција долазило је до неслагања у вези с просветним питањима, али и вођењем четничке акције. Проблем је кулминирао доласком Луке Лазаревића, бившег министра, за директора гимназије. Он није дозвољавао да се Српски конзулат меша у рад школе. Већи део наставника подржавао је Лазаревића, а цео сукоб добио је нежељене размере и српска влада је из све три институције удаљила оне који су доприносили неразумевању.

Иначе, Скопље је специфична средина, супротстављене пропаганде балканских народа су стално биле близу кулминације. Туче српских и бугарских ученика су биле свакодневица, као и лош однос са грчком заједницом, посебно спор око Цркве Св. Спаса. На односе с турским властима се посебно водило рачуна, да не кажем да је бакшиш био најбољи српски савезник. И поред тога често се дешавало да се наставницима забрањује рад...

Како је то конкретно изгледало?

Првог директора школе Симу Поповића оптужиле су турске власти да је био виновник Барјачке афере 1896, када је нађен натпис, написан бугарским писмом, са претњом султану ако не изврши тражене реформе. Након Младотурске револуције, 1910, просветни инспектор је директору школе саопштио да све наставнике српске поданике треба да замени османским поданицима. На срећу, Скопска гимназија је имала 16 турских поданика, па је школа могла да настави с радом. Након опсежне дипломатске акције, и српски наставници су враћени на посао.

Бугари су и запалили Српску гимназију у Скопљу?

Бугарска пропаганда није се мирила с тим да Скопље постаје центар српске акције и зато су јавно претили да ће запалити нову, велелепну зграду Српске гимназије. Пожар је подметнут ноћу када су деца спавала. Срећом, нико није страдао.

Турским властима је чак сметало што поједини професори носе шешире, а не фесове, јер то вређа турска осећања...

Косовски валија наредио је да сви наставници поданици Османског царства носе фес, уместо шешира. Наставници су у почетку то поштовали, али је касније на интервенцију руског конзула у Скопљу, валија ипак одобрио да сви наставници могу да носе шешире.

Ко су били предавачи у овим школама?

Међу наставницима је било потоњих чланова Српске краљевске академије: Боривоје Стевановић, Владимир К. Петковић, Глигорије Елезовић, Ђорђе Пејановић, Јован Радонић, Ристо Ковачић и Станоје Станојевић. Било је седам доктора наука. Издвојила бих и књижевнике Петра Кочића и Григорија Божовића.