Рушили Берлински зид, срушили књижевну мудрост

800x600 gatalica13. мајj 2019.

То да књижевност треба да буде паметна наоко звучи као таутологија која се не доказује. Читава историја литературе учи нас да се на речи лепе мисли као маховина на старо дрво. Tако је било од „Гилгамеша“ до недавно.

Али, онда је томе - парадоксално, некако с падом Берлинског зида - дошао крај. Како то само звучи невероватно.

Године 1989. отклоњена је претња која је застрашивала читав глобус. Нестало је друштво које је било персонификација одсуства слобода, а онда, уместо да процевета све што има атрибуте паметног, критичког и мислећег, све то руши се заједно са земљама социјализма.

Шта се заправо десило?

Најједноставније, она „слободна половина човечанства" више није имала коректив у оној „неслободној половини" те се, као све људско, опустила.

У околностима где се демократија додуше не изиграва, али се травестира, наравно да није добро да се много мисли или критикује.

Забранити целу књижевност ником не пада на памет, али пустити да у њој одумре мисао као њен најплеменитији део - то делује као сасвим пожељан политичко-социјални ангажман.

Књижевност по том моделу треба да престане да буде „паметна", јер нико нема „користи" од завлачења у „кулу од слоноваче" и писања о стварима које се не тичу „сваког човека".

На овај начин стигло се до неке, хајде да се не каже глупе књижевности, али свакако ограничене литературе која само приповеда, а кад пожели да буде имало паметна, то мора добро да сакрије!

Читалац који је чак старомодно навикнут на читање паметне књижевности, чудом се данас чуди како је некад паметна књижевност уопште могла бити написана.

Да би се данас неко одлучио на читање „Златног руна" или чак далеко краћег „Новог Јерусалима" Борслава Пекића, треба прво да успори ритам који избија из његовог дневног подсетника, потом да урони у књигу са концентрацијом коју готово више нико нема, и да уза се има пратећу литературу и бар један речник страних речи!

Данас зато такве књиге није могуће ни писати.

Шта да ради оно мало савремених српских писаца који још желе (незнано зашто) да буду паметни?

Они морају да заиграју ризичну игру са својим читаоцима и у тој игри, сасвим неочекивано, треба да покажу далеко више реторичке окретности и мануелне вештине у комуникацији с читаоцем него њихови славни претходници.

Тајна је у следећем.

Више није могуће елементе мисли убацивати у великим блоковима како су то чинили књижевници 20. века.

Не, данашњи читалац се клони мисли, те оне морају да му се сервирају уз авантуру или невероватно занимљива љубавна прикљученија - речју уз неки снажни књижевни анестетик који ће учинити да попусти његова пажња, те да онда прими и неку мисао, а да га то не повреди. Али...

Али, такав начин прављења књиге мора да споји ватру и воду: авантуру и мисао, а док пише дело писац непрестано лебди између самообмана и самопонижења. Резултат је зато неизвестан, па ипак није га немогуће достићи.

Само, да ли су ти писци и те књиге нешто постигли? Свет је већ увелико обузет најкраћим твитер-исказима. Па сад ви, паметни писци, будите још вештији па и у тај напрстак улијте сву мудрост света. Или ћете можда дићи руке од свега.

Караван тако иде даље, а паметни писци могу само да лају.

Александар Гаталица (РТС)