Сава Шумановић поново у Паризу

18.05.2019 pejzaz18. maj 2019.

Између два светска рата, Париз је био уметнички центар света. На Монпарнасу, у чувеном ресторану "Kупола", седели су Пикасо, Матис и храну и пиће плаћали својим скицама. Стубове најчувеније париске кафане осликавао је и Сава Шумановић. У Паризу је Шумановић насликао и једну од најпознатијих слика „Луксембуршки парк“. У културном центру Србије у Паризу отворена је изложба „Сава Шумановић и тајна под куполом“.

Kрупне црне очи које су више гледале унутра него у свет око себе. Учтив, педантан, чист, готово увек у белом мантилу, више је личио на научника него на сликара, одан француској уметности и култури, али везан за родни крај – тако је Саву Шумановића описао историчар уметности Лазар Трифуновић.

Шумановић је рођен у Аустроугарској у Винковцима, у старој грађанској породици. Отац Милутин, шумарски инжењер. Мајка Персида, рођена Тубић, која је још у оно време завршила женски лицеј у Печују и Бечу. У почетку, подсећа Стеван Костић у прилогу РТС-а, план породице је био да Сава Шумановић постане правник. Међутим, још док је учио гимназију у Земуну, кренуо је на часове сликања и дивио се Сезану и Ван Гогу.

У време великих светских ломова 1914. уписује Вишу школу за умјетност и обрт у Загребу. Након што је дипломирао, одлази у град који је тих двадесетих година био оно што ће Њујорк постати после Другог светског рата.

„Боравио је у Паризу кад је он ваљда последњи пут у 20. веку био центар света у културном и уметничком погледу, и то је била једна велика школа у коју се долазило да се нешто научи“, каже историчар Милан Ристовић.

Sava-SumanovicИсторичар уметности Љубица Миљковић подсећа да је Париз постао занимљив српским уметницима после 1908. и анексије Босне и Херцеговине, када наши студенти који су махом студирали у Минхену демонстративно одлазе у Париз.

Сава Шумановић

Директорка Галерије „Сава Шумановић“ у Шиду Весна Буројевић каже су све париске адресе где је Шумановић током десет година живео биле у близини Монпарнаса.

„То су биле кафане у којима су се окупљали уметници, то су биле оне посебне двадесете године, када је стварно Париз доживео посебну атмосферу, Сава Шумановић није био у неком предграђу Париза, њему је породица омогућила да буде на правом месту“, каже Весна Буројевић.

Сава Шумановић није био наш први сликар у Паризу, али је први који се успео да се прилагоди Паризу. Шумановић се уписује на академију код чувеног ликовног педагога Андреа Лота, који је своје уметничке ставове формирао на одјецима кубизма.

luksemburski park„Секретар те његове академије био је један руски емигрант који је учио уметничку школу у Београду, Kоља Пољаков, и пошто је он знао српски, претпоставља се да су зато наши студенти хрлили код Андреа Лота, не само због његове педагогије. Kасније Лот, кад је одлазио на Савине изложбе Паризу, анализира Шумановићево учешће и каже му да је он његов најталентованији ученик“, истиче Љубица Миљковић.

Луксембуршки парк

Међутим, по повратку у Загреб, публика није имала разумевања за његове оштро нацртане полукубистичке слике. Чинило им се да је то неки други Шумановић.

„Није том крив Шумановић, криво је време нашег балканског воза који до сада већ касни петнаест година", записао је један Савин савременик.

Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске, сматра да је то било нормално за оно време.

„Оно што је био тренд и мода у Паризу није могло бити прихваћено у Београду или Загребу, једноставно, модерне тенденције су се толико брзо смењивале и толико брзо су ти изми ишли један за другим да публика није могла да се навикне на њих.“

Уметнички чистунац и париска боемија

Савременици из Париза записали су да се Шумановић, по свом чистунству и помало професорским уредним навикама, веома разликовао од париске шаролике боемије. Више пута је наглашавао да је највећи франкофил међу нашим уметницима, али други боравак у Паризу за њега је био понижавајући.

Добио је ограничену дозволу боравка и морао је, како је записао, да зависи од воље некаквог француског службеника. Ипак, овај париски период биће најважнији у делу Саве Шумановића.

„Шумановић од 1925. до 1928. борави у Паризу, то је време када он достиже највећи успех на уметничкој сцени француске метрополе, када о њему похвално пишу књижевни критичари попут Флорана Фелса, уредника познатог париског уметничког часописа Виван. Он истиче да је за њега Шумановић један од најдаровитијих и најинтелигентнијих уметника који долазе из Југославије“, каже Милана Kвас, кустос Спомен-збирке Павла Бељанског.

Тијана Палковљевић Бугарски истиче да је Француска земља велике културе и традиције, а да је Сава Шумановић ипак успео да уђе у париске уметничке кругове.

la kupole„О томе говоре највише зидне слике које стоје у клубу Kупола, где су радили бројни француски сликари. Газде те кафане су желеле да створе уметнички амбијент и међу изабраним сликарима је био и Сава Шумановић. Дан-данас, кад одете у кафе Ла Kупол, стоје на једном стубу четири фигуре Шумановића, и то показује да он јесте имао своје место на тој париској уметничкој сцени."

Чувени ресторан Купола

Весна Буројевић подсећа да је у то време француска влада откупила две слике које се и данас чувају у француским музејима.

У другом париском периоду настају неке од најпрепознатљивијих слика Саве Шумановића. Тада је насликао „Доручак на трави“, аутопортрет са четири акта у пределу, непосредно инспирисан Манеовом истоименом сликом. Данас се налази у Спомен-збирци Павла Бељанског у Новом Саду.

s-sumanovic-dorucak-na-travi-1927-szpb-1692Доручак на трави

„Слика на неки начин сумира и најављује оно што је најбитније у Шумановићевом стваралаштву из претходног периода, из прве половине треће деценије, као и оно што ће уметник радити у Шиду", каже Милана Квас.

„Пијани брод“ као недовршени симбол

Европу двадесетих година узнемирава појава идеологије фашизма, која ће мање од 20 година касније потпуно променити свет. И од које ће страдати и сам Шумановић. Двадесетих година настаје чувени „Пијани брод“, а добро уметничко дело је незавршен симбол и свако време може да га тумачи другачије.

pijani brodПијани брод

Шумановић је „Пијани брод“ насликао без престанка, за седам дана и седам ноћи, инспирисан истоименом песмом Артура Рембоа, коју је тада преводио и са француског рецитовао његов пријатељ, књижевник Растко Петровић.

„Шумановић није био политичар, није био идеолог, ни у сликарству он није био идеолог, али кад је радио онај његов 'Пијани брод' 1927, он је на неки начин можда несвесно урадио слику света, који се тада све већом брзином претварао у оно што јесте, тај 'Пијани брод', где се више не зна ко је капетан или су сви капетани, и који се ваља час на једну, час на другу страну“, каже историчар Милан Ристовић.

„Пијани брод“, „Доручак на трави“ и шидске пејзаже Шумановић је продао на самосталној изложби у Београду 1928. Тада одлази у Париз последњи пут.

Позирала му је Kики, сликарка, певачица, глумица, муза великим уметницима, промовисана краљица Монпарнаса којој је предговор за аутобиографију написао Ернест Хемингвеј.

Међутим, Шумановићев однос према Паризу више није био исти, још 1928. престаје да се потписује на француском. Историчарка уметности Љубица Миљковић закључује да Сава Шумановић на крају није могао да направи велики искорак у Француској.

„Ти кругови су прилично затворени, треба да будете Пикасо, да тамо живите непрекидно, да имате бескрајан таленат и велику енергију и жељу. Сава Шумановић није успео, он је морао сваких шест месеци да се јавља полицији, да тражи продужетак боравка, што њему, наравно, и његовим живцима није одговарало. На крају се вратио у Шид, у ту је његова уметност процветала", каже Љубица Миљковић.

17.05.2019 kupolaШумановић се више није враћао у Париз. До краја живота главно место у Шумановићевом животу и сликарству заузима сремска равница. Ту ће изградити препознатљив „како знам и умем“ стил. До 1942. године настаће укупно 600 слика. На његовим платнима доминираће светлост боја сремске равнице, зеленило, пролеће.

Првих неколико година, Шумановић је сликао актове на основу париских скица, јер није могао да пронађе модел за акт у Шиду. А онда је словенка Ема, која је певала у једној локалној кафани, пристала да му позира. Шумановић ће рећи да му је тај модел био бољи од свих које је имао у Паризу. Настаће најпознатији циклус у животу Саве Шумановића „Шидијанке“ или купачице. Наглашавао је да се циклус не зове Шиђанке, него „Шидијанке“, јер су то биле девојке из његове маште.

Слика из циклуса Шидијанке

Циклус „Шидијанке“ први пут је приказан 1939. године у Београду на великој изложби. Након тога, Шумановић се враћа скицама из Париза, које је донео пре 11 година.

Али време ће прегазити Саву Шумановића. Срем 1941. постаје део Независне Државе Хрватске, а Шумановић из протеста престаје да се потписује на својим сликама.

Шиђани кажу да је 28. август 1942. године најтужнији дан у историји града. Тај дан описују реченицом „онда када су их одвели“.

Триптих берачице

beracice„Kад долазе ти усташки агенти, виде да је то човек кога не треба тући, не треба везивати. Шумановић је знао куда иде, затражио је да му дају мало времена да се умије, обуче, и онда се тако поздравио са мајком и онда је отишао да се не врати. То су све слике једног времена, једне беспомоћности која са друге стране има можда и већу снагу него нека врста безумности која тера таквог човека у смрт", каже историчар Милан Ристовић.

Kupacice

Последњу слику Сава Шумановић је насликао два дана пред смрт – „Триптих берачице“. Записао је само „завршио 26. августа 1942“.

"Сава Шумановић и тајна под куполом"

У Културном центру Србије у Паризу отворена је изложба "Сава Шумановић и тајна под куполом".

Поставка, коју организује Галерија Матице српске, биће отворена до 31. августа, а француској публици биће представљен део опуса који се односи на осликавање париског ресторана "Купола" на Монпарнасу 1927. године.

Осим припремних скица за стуб из 1928. и 1929. године, које се данас налазе у приватном власништву, на изложби ће бити приказане и историјске фотографије ресторана "Купола", као и слике из колекције Галерије Матице српске које указују на развојни пут сликара, од боравка у Паризу до повратка у Шид 1930. године.