Поклони радост

Скендербег би требало да се Албанцима врати као бумеранг

skenderbeg128. децембар 2016.

На сајту СПОНА, од дана 21. децембар 2016., објављује се допис Светислава Величковића – члан Одбора за људска права у Бујановац, Србија – под насловом СКЕНДЕРБЕГ УМЕСТО КАРАЂОРЂА, где између осталог каже и ово: „са бујановачких улица нестају табле са именима Срба (која се замењују именима Албанаца,-КБ)...

Ове године изгласана је промена назива централног градског трга, који је носио име вожда Карађорђа Петровића. У будуће ће се звати Трг Скендербега, а у плану је да се на њему подигне и споменик овог албанског јунака“. Говорећи и о некаквој „албанској мајоризацији“ у тој области, па и о некаквој „мултиетничности“, он оптужије власти Србије за њихову немарност и антинационални став.

Напомињем Светиславу Величковићу и, не само Одбору за људска права, већ свим Србима (ма где били, посебно онима у Србији, у Бујановцу!), и посебно српским властима следеће:

1.- Скендербег ни по чему није био Албанац. Напротив, он је по националном поријеклу био Србин, што нам доказује историја породице којој је припадао (У тој породици нико није знао албански језик, док је сâм Скендербег државну администацију водио на српском језику!), сведоче нам то и његови савременици (византијски историчар Спандугино!), а доказали су нам то и савремени страни историчари, као што је швајцарски академик, проф. др Oliver Schmitt, актуелно професор Университета у Бечу. И не само што није био Албанац, већ се и није борио за албански народ. Скендербег се борио за хришћанство, а против муслиманства уопште и посебно против муслиманства ових Албанаца, који су га после националног препорода присвојили и прогласили за свог националног хероја, пошто истакнутије личности са данашњих територија Албаније нису имали.

Наглашавамо и ово: прогласили су га за свог националног хероја пошто су им га као таквог наметнули Србин Јероним де Рада и Влах Наим Фрашери својим поемама на албанском језику о његовим херојствима у борби против муслиманизма (= турског окупатора!), како би Албанце регрутовали у борби против тог окупатора.

Ми не можемо Албанце спречити да присвајају туђе личности и да тако, туђим перјем ките себе и своју историју. Али можемо и треба да гласно истакнемо да се не слажемо са њиховом фалсификованом националном историјом.

Тако Скендербегу бисмо могли да подигнемо споменик и сред Београда, кад не би имао истакнути верски карактер, који смо превазишли, јер нас преокупирају национални, па и друштвени проблеми. А пошто ови Албанци његову личност хоће да употребе за своје антијугословенске (антисрпске, антимакедонске и антицрногорске) политичке циљеве, треба да инсистирамо на томе да Албанци и цео свет схвате истину о Скендербегу, па и да им га овим Албанцима вратимо као бумеранг.

2.- У вези претендирања за некакву „албанску мајоризацију“ треба да нам је јасно да је она фиктивна, јер један добар део тих „Албанаца“ нису Албанци: они су српски муслимани који, или су се албанизирали, или се изјављују за Албанце из више разлога, у првом реду због терора, притиска који се врши над нима од Албанаца.

3.- Албанци Југославије, значи и они Бујановца, не само што нису народ, већ нису ни национална мањина. Они су албанска дијапора, што су признали и сами албански историчари: видите њихово дело HISTORIA E SHQIPËRISË, Тирана 1959, издање њиховог Историјског института.

Следстено, као дијаспора, по међународном закону о дијаспорама, они имају право да се интегрирају и слију са месним становништвом и ништа више, сем – ако им се то не свиђа – да се врате оклен су дошли, односно да траже склониште у некој другој земљи, где ће им дозволити да узму власт у своје руке и да вију албанску заставу.

Као дијаспора Албанци нигде, ни у једном делу екс-Југославије, као ни по осталим земљама света, не чине мултиетничност, што значи да немају право ни да учествују у органима власти као Албанци. Као Југословени (држављани Србије, Македоније и Црне Горе – имају право!).Следствено, не само што им не припадају права народа, већ ни права националне мањине. Поготово немају право да на било који начин албанизирају југословенске (српско-црногорске и македонске) територије.

А пошто су се кроз сву своју историју држали (Па се и држе!) непријатељски према месном становништву, стигли су као савезници окупатора и отворено су сарађивали са окупаторима земље, југословенске власти, посебно оне Србије, Македоније и Црне Горе, имају пуно право да им одузну држављанство и да их прогласе за персона нон грата, бар оне који су се сврстали под застовом албанског екстремног национализма, па нам манифестирају и њихов анти-српски, анти-македонски и анти-црногорски шовинизам и расизам.

Албански екстремни национализам је у очитој агресији, чиме је поремећен мир на Балкану, па се прети и Европи, и свету. Зато сви треба да се мобилизирају, не само Србо-Црногорци и Македонци, већ и припадници других нација. Треба да се преко научне истине освесте ови Албанци на што имају и на што немају право. Предузимањем законских мера против њих, они на то треба и да се присиле. Нека се почне са примењивањем законских мера према њиховим екстремистима, па ћете видети како ће се њихов значајни део клети у свеца и у кеца да нису Албанци, већ муслиманизирани Срби. Па и они који су Албанци, уразумеће се одмах и маниће се оних циљева које су поставили себи актуелно.

Албанској дијаспори треба најхитније одузети сва она национална права, која им се актуелно признају, а која им по међународним законима не припадају. У њиховом третману треба применити међународни закон о дијаспори.

Проф. Др Каплан Буровић,
академик