simpo

Срби и Македонија

03. мај 2017.

03.05 bokan(”Вечно” изнад ”актуелног”, али са њим у неотуђивој вези).

У временима када су се тек формирале националне државе и њихове границе на Балкану, у дугом трајању ослобађања поробљених православних хришћана од Турака, оно што се данас зове Македонија - за нас је била Јужна Србија.
Не зато што бисмо хтели нешто да ”отмемо” од Македонаца (они нису тада ни постојали, без икакве увреде по њих), већ зато што је то била више ”територија” него земља.

И за ту поробљену турску провинцију су се борили Грци, Бугари и Срби. С тим што су је Срби у Првом балканском рату (1912) ОСЛОБОДИЛИ ОД ТУРАКА, а затим у Другом балканском рату (1913) и преузели, опет оружјем, од Бугара (тада је Грчка, захваљујући нама, добила Солун и околину, а ми дефинитивно заузели српске средњовековне области, са градовима Скопљем, Битољем, Прилепом, Велесом...).

Тако стоје ствари у оној историји коју није дописивала идеолошка рука након Другог светског рата и, још једном, након распада велике Југославије 1991. године.

Није ми намера да тражим рестаурацију нечег што је данас немогуће, нити да зазивам правду за наше јунаке, ослободиоце Скопља и Куманова (јер смо ту шансу прокоцкали још 1918-те, а запечатили своју и јужносрпску судбину 1945-те).
То је сад само носталгично и трагично подсећање на тему ”шта је било пре него што смо од готовог направили вересију” и на крви својих изгинулих хероја саградили несрпску и антисрпску Краљевину Југославију - уместо Србије.

14102192 1121624217928518 4761373076733722934 nФото: Црква Св. Спаса у Скопљу

Разградили смо сопствене подвиге (из оба Балканска и Првог светског рата) и њихове последице поклонили својим непријатељима (како бившим, тако и будућим).

Добили смо нове територије (које ће, касније, извојевати своју самосталност), а изгубили Отаџбину!

Тако се догодило и ту више нема исправки, ни кајања. Такнуто-макнуто.
Данас нам ”српска Македонија” делује исто тако фантомски немогуће и далеко, отприлике као и ”српски Дубровник”.
А није било тако, пре само једног века.

Цвијић

Највећи балканолог свих времена, Јован Цвијић, пише (у трећем тому својих ”Сабраних дела”, из 1991. на страни 153), дословно:

”СЕВЕРНА ГРАНИЦА Македоније у нашој земљи је ЈУЖНО од градова Прилепа и Велеса...”

Задужбине наших краљева и деспота, силног српског цара и његових оклопника остале су да робују новом политичком стању ствари, са другим чуварима и (државним) власницима, несклоним помињању њиховог правог порекла и политички непожељних ктитора.
Онај ”златни век када су наши зографи умели да превазиђу сијенске мајсторе” је отишао у заборав, заједно са комплетном српском историјом ове некада наше, а сада македонске области.

roberФото. Скопље - данас, аутор: Роберт Атанасовски

”Фреске, манастири и куле” српских задужбина у Јужној Србији сада су подједнако далеко од наше пажње, бриге и сећања као и срамно разрушена и од свих напуштена војничка гробља славних српских армија из три велика рата у Македонији.

Скопље је, ништа мање већ царска престоница српско-византијског императора, Душана Силног, а немањићка историја ових крајева се наставља и у време Мрњавчевића и других обласних српских господара онога што се данас назива ”Македонијом”.

Од Скопља на све стране се шире подсећања на српску прошлост ових крајева, данас без Срба и сећања на наше постојање и улогу у њиховом постојању.
Бугари су премазали црвеном масном бојом, изгребали и оскрнавили све што су могли од средњовековног српског наслеђа у македонским манастирима током Првог и Другог светског рата, у њиховој острашћеној, фанатичној бици против Срба, коју су, на таласу њихове мржње, (привидно) добили - Македонци.

t g mostФото: Душанов Мост - Скопље, Офелија Димковска

Док се двоје свађају, трећи побеђује (без икакве своје заслуге: ”ни лук јео, ни лук мирисао”, али на трон засео)...

Скопска Црна Гора, препуна задужбина српских краљева и владара, била је, у време Турака, пуна наших четника (наш највећи јунак са ове стране Вардара, Глигорије Ристић је постао баш преко ових тамних скопских гора - ”војвода Ђорђе Скопљанче”, тако добивши своје ратно име, које је онако прославио у комитским борбама од 1904. до 1911. године).

Ту је четовао и најмлађи српски војвода Петко Илић, од 1905. до 1912. - борећи се против ”младотурака” и Бугара наизменично, задивљујући својом храброшћу и младалачким изгледом: беше ”као јагње (кузун) наизглед, а јунак прави”.

У ланцу српских села (Кучевиште, Бањани, Побижје, Љубанац, Чучер...) живели су сељаци са извезеним двоглавим орловима са ”четири С” на својим народним ношњама, све док их бура историјских догађаја није претворила у ”македонску нацију”, одвојивши их од њиховог наслеђа, некадашњег националног имена и српских предака.

12 SVETINJAФото: Црква Св. Спаса 14. век Кучевиште - Активисти Споне

Тако је и са српским (а сада њиховим) Марковим манастиром крај истоимене реке, где је остало сачувано, у величанственим остацима некадашње лепоте - ”господство наше средњовековно”, по речима најбољег хроничара (уз професора и архитекту Александра Дерока, археолога Владимира Петковића и писца Григорија Божовића) ових крајева, Станислава Кракова, подједнако великог српског ратника и књижевника (који је у својој путописно-историјској књизи ”Кроз Јужну Србију” на изванредан начин описао место својих првих подвига, где је боравио још као београдски гимназијалац, добровољац из Балканских ратова).

И данас из припрате овог манастира гледа у све што се овде збивало млади и ведри Христов плавооки лик из XIV века, Добри Пастир и последњи чувар свог и нашег наслеђа у двадесетовековној Апокалипси што нас је, неспремне, задесила неописивом силином и разнела, дословно, у парампарчад...

У Старом Нагоричину пркосно стоји, још увек (последња од некадашњих тринаест тамошњих цркава), црква Светог Ђорђа, задужбина Светог Краља Милутина. По многима и најлепша (од многих) задужбина српског краља, оца Стефана Дечанског и деде цара Душана Силног.

У овој древној цркви су (у фрескама у нартексу) осликана сва мучења хришћанских ”сведока вере”, као подсећање на оно што се и нашим мученицима догађало у њиховој вишевековној духовној бици за Христов нови Завет и Његове високе идеале.
Краков помиње и двојицу великих византолога и историчара уметности тог периода, Шарла Дила (1859-1944) и Габријела Мијеа (1867-1953), као одушевљене рецензенте неупоредивог дара овдашњег старонагоричинског фрескосликара (Дил га сматра најбољим уметником читавог српског средњовековног сликарства, а Мије се, фасциниран, једнако диви његовој ”вештини композиције, свежини колорита и лепоти цртежа”).

Нашим краљевима, горе крај свода, су Бугари потпуно изгребали ликове, остављајући само њихове раскошне, пурпурне царске одежде (”у злату и драгом камењу са белим орловима”).

У рукама краља Милутина без лица остала је ова његова задужбина, да сведочи о томе ко је некада владао овим крајевима, борећи се са изгледа неизбежним поразом...

У Битољу, ”малом Цариграду”, заборавио се онај некада прослављани ”Шести новембар”, када је (по старом календару) ова старинска варош ослобођена 1912-те, жртвом и јунаштвом српских војника. Главна улица је некада носила име овог датума, као и највећа битољска кафана, али од тога, као и сећања на овај датум - више нема ни трага. Сви српски ратници су те давне године наше славе (када смо ослободили Стару и Јужну Србију) били окићени цвећем, што су им око врата и свуд по униформи поставиле и сплеле овдашње одушевљене варошанке након коначног истеривања Турака...

Уместо великог каменог полумесеца са брда изнад Битоља, српски војници су подигли огромни дрвени крст (због чега су ”оборили читаву шуму”).
И свака не-турска кућа је на кров подигла српску тробојку, док су имена тих 35.000 хришћанских становника Битоља била на ”-ић”.
Беше некад...

Ту је и наша нова Света Гора над реком Треском, у њеним неприступачним обалама њене клисуре (са манастирима у каменој пустињи, усред отровних змија и шкорпија).

Овде је свој ктиторски и обновитељски печат оставио наш патријарх блажене успомене, Варнава Росић, као заслужни епископ Битољски, Велешко-Дебарски и митрополит Скопски, управљајући духовним животом македонских православаца (тада Срба) пуних двадесет година)...

Бигорски манастир, задужбина Светог Јована Владимира Српског и Зетског (коме је ктитор, затим био и Свети Симеон Немања, као и многи други српски владари из рода Немањића и других властелинских породица), ”са најлепшим дрворезбареним иконостасом на Балканском полуострву” (рад непревазиђених дебарских мајстора) такође сведочи о српском постојању и трајању у некадашњој Јужној Србији.

Поклони бројних дародаваца нашег рода и имена (поменућемо само кнежеве Милоша Обреновића и Александра, Карађорђевог сина, који су, 1837. и 1850. поклонили манастиру Светог Јована Бигорског - велика црквена звона).

А на поду древног манастира (старог хиљаду година), на два места се налазе препознатљиви српски двоглави орлови...
У тетовској чаршији су сви дућани у међуратно доба имали на зидовима окачене слике Николе Пашића или Љубе Давидовића, тамо између безбројних чесама, башти и камених дворишта (у којима су бугарске куће биле офарбане у плаву боју свог црквеног ”егзархата”, турске - са решеткама на прозорима, а српске су имале црне и беле крстове на улазним вратима; ”македонске” нису забележене да су постојале).

Дугачка улица која је ишла средином вароши носила је име Вука Караџића (крај дворца с кулама Хаки-паше), сасвим још недавно, док декретом нове титоистичке власти није забрањено све српско, проглашено ”македонским”...
Док се пио сок од руже, деца тресла дудиње и све мирисало од ”лепих ката” у башчама, Тетово је спокојно живело између жала за Турском и свог новог (а старог) српског и јужнословенског идентитета, добивши од краљ-Александрове државе моћну електричну централу која је симболично наговештавала нека другачија, модерна времена...

Посебна је прича славни Кајмакчалан, планина (на граници садашње Републике Македоније са Грчком) славна као Косово за Србе, у којој је извршен најславнији продор српске војске у њеној новијој историји (предвођен, да се не заборави, јуначким барјактаром, црногорским Србином, капетаном Булатовићем у првом јуришу на бугарско-немачке трупе, петог септембра 1916-те).

На највишој кајмакчаланској коти (број 2525, на врху Пророк Илија) подигнута је црквица, српска спомен-капела, да обележи за заборавне потомке све оно што се догађало пре стотињак година. Ту се налазила и урна са срцем др Арчибалда Рајса, коју су полупали и оскрнавили Бугари у Другом светском рату, као и остаци костурнице српских војника, палих у овој страшној и величанственој бици...
Алекса Шантић (1920. године) нам се обраћа у својој песми посвећеној јунацима ове бесмртне битке:
”Путниче, стани! Овде леже они!

Гомиле ове прах краљева крију.
С капом у руци њима се поклони,
И редом тако изљуби их свију!...
Овде су вечни, што ватрама жртве
И билом срца пробудише мртве -
Србине, стани! Овде леже они!
Ово су наше лавре и олтари;
Њиховим светлим сјајем се озари,
И чело своје молитвом приклони!”...

А осматрачница српске Врховне команде са Кајмакчалана је, између два светска рата, пренесена у Београд и налази се, и дан-данас, преко пута Народне Скупштине, у некадашњем Дворском (сада Пионирском) парку...
И тако редом, од једног до другог краја ове необичне, етнички измешане области у којој су после свог пораза 1918-те, Бугари (преко своје организације ВМРО) инсистирали на томе да сви Бугари и што више национално млаких Срба почну да се изјашњавају као ”Македонци”, те да то буде ”привремена маска за прикривање имена Бугари, да би се што више потиснули Срби”. ”А када касније наиђе подесан историјски дан бугарска држава ће лако од имена Македонци вратити име Бугари, па место имена Македонија вратити име Бугарска. На то треба трошити снагу и обраћати пажњу”, говорили су поражени бугарски националисти, по аутентичном сведочењу Стевана Симића (1882-1962; родом из Кратова; дугогодишњег директора српских гумназија у Охриду, Велесу и Призрену и, својевремено, младог асистента за географију на Филозофском факултету у Скопљу)...

И би тако како су Бугари прижељкивали, само што су ти бугароидни Македонци временом постали миљеници међународне заједнице, а онда и њени дезоријентисани таоци и, тренутно, жртве.

Ипак, да не будемо сасвим пристрасни (као наши мрзитељи), треба да се сетимо мудрих речи Светог Владике Николаја Велимировића (који је вероватно најкреативнији део свог живота провео у Охриду као владика) о ”МАКЕДОНСКОЈ ДУШИ” тамошњих староседелаца, којима је ”ближе доба Светог Климента него садашњица са Лигом народа и телефонијом без жица” (како нам то сажето преприча Сташа Краков). И чудну запуштеност ове југословенске провинције између два рата, за разлику од оне северозападне, словеначке стране и њеног упадљиво привилегованог положаја у новој тројединој (СХС) заједници.

У губитку српског идентитета Вардарске Бановине активно су, својом пасивношћу, учествовале и београдски Двор, премијери и министри, готово опседнути еврофилском фасцинираношћу западним крајевима нове краљевине Јужних Словена и нескривеним презиром према некадашњим територијама под влашћу азијских муслимана...

За данашње Македонце су Срби из времена ослобођења њихове земље од Турака (од 1904. до почетка Великог рата) - окупатори, а све што их је подсећало на српску присутност је, у највећој мери, уништено, преименовано и кривотворено као ”бугарско” или ”македонско”.
Њихове власти су, не заборавимо, признале шиптарско ”Косово-Републику” (2008. године, и то истог дана кад је то учинила и црногорска влада), а јуна 1998. године су НАТО трупе распоређене у Македонији и Албанији (изводећи показну и претећи према нама усмерену вежбу ”Одлучни орао”), припремајући се за бомбардовања Србије већ следеће године.

Питање такозване ”Македонске православне цркве” је било разлог континуираног Титовог притиска на српске архијереје у нашем Синоду и Сабору, а посебно на патријархе Викентија (кога су због тога комунистичке власти и отровале, јула 1958. године) и Германа (коме је лично Маршал много пута отворено претио због непристајања да му се покори по овом спорном питању). О хапшењу, суђењу и робијању архиепископа Охридског и митрополита Скопског, Јована Вранишковског, јединог од читавог православног света признатог егзарха СПЦ у Македонији - и да не говоримо...

Ето, данас ти и такви Македонци имају пред собом нимало оптимистичан политички сценарио своје сасвим неизвесне будућности.
Својим амбицијама, грешкама и пристајањем на постепену дезинтеграцију свог крхког суверенитета (преко припадника албанске заједнице у Македонији, подржане од стране ЕУ и читавог западног света), грађани ”Бивше југословенске Републике Македоније” су добровољно изабрали оно што се назива ”кување жабе” (са постепеним, неосетним загревањем у врелом лонцу - све док се жртва на крају не скува и не угине, без икаквог озбиљнијег отпора).

И сада им се догађа оно што су почели да припремају сами себи још давних дана, у одлучној (показало се самоубилачкој) намери да се потпуно одвоје од свега српског у свом пореклу и историји.

Сваки узрок има своје неизбежне, закономерне последице.
И нема злочина без казне, као што смо се и сами толико пута уверили (на свом и туђим примерима).

P. S.
Нека им је сам Бог на помоћи, јер им се спрема ”вештичји казан” (као и нама пре 26 година), у режији оних који систематски на Балкану и по читавој источној Европи примењују колонијалистичку и освајачку максиму ”Завади па владај”. А они су, као што смо искусили, немилосрдни и незаинтересовани за оно ”што се стварно догађа”, решени да декомпонују и, затим, поново направе мапу Балкана по свом науму и у складу са својим интересима.

Драгослав Бокан