Грчки књижевник Менелаос Лудемис – у вези његовог романа

Macedonia Greece-Republic

14. фебруар 2013.

Пише: проф. Др Каплан БУРОВИЋ, академик

Грчком савременом књижевнику Менелаос Лудемис превели су на албански језик и објавили у Тирани 1981. роман ОБЛАЦИ СЕ ЗГУШЊАВАЈУ, са дугим предговором Албанца Луан Реџепи. Ових дана сам завршио читање овог романа. Из тог предговора сазнајем да је Менелаос Лудемис истакнути грчки савремени писац и да припада напредној књижевности, што се јасно види и са странице на страници овог његовог дела, које му није једино.

Он је и аутор дела ПЕСМЕ ЗА СЛОБОДУ – израз његове солидарности са Отпором грчког народа против итало-немачких окупатора, збирке приповедака СЈАЈ ЈУТРА и ОНИ КОЈИ СУ ДОНЕЛИ МАГЛУ, као и друга.

У овом роману пада одмах у очи скроз класни став аутора према проблемима живота, у једној области Грчке, где – сем Грка – живе и припадници националних мањиња и дијаспора, у првом реду Словено-Македонци, који се срећу и као главне личности романа.

Од топонима Водема, Вертекоп, Владово и других и посебно од имена личности и карактера тих личности романа, постаје нам јасно да се налазимо у једном амбијенту македонске националне мањине Грчке.

Свој став према националном проблему македонске националне мањине, аутор нам износи посредно, пишући: „Село Владово...Сада се оно назива Агра“ (стр. 45). И поред тога што су селу његови саплеменици променили, грцизирали име, он дуж читавог романа наставља да то село назива Владово. Сињификативно.

Изузимајући Турчина Шућури, који се појављује у два прва поглавља романа и губи се за стално, ово дело, како да кажем, почиње и завршава са Македонцима. Још у трећем поглављу јавља нам се Кристо Македонац, присни друг Менелаоса (главна личност романа, који је делимично аутобиографски), кога аутор описује, као и поменутог Турчина Шућурију и Циганина, посебним поштовањем, љубављу и симпатијом, пролетерском солидарношћу. Дело завршава старцем Златан, и овај Македонац.

Класна пролетерска солидарност јесте оно што провејава и блиста са странице на страници овог дела. У борби против угњетавања и експлоатације, Грк се уједињује и са Македонцем, и са Циганином. Штавише, он - иако хришћанин - уједињује се и са муслиманом, преко свега и са Турчином, чији су преци стигли ту, у његову домовину, као окупатори и злочинци.

Албански цицерон истиче у предговору да је Шућурија Турчин. Кад би у овом делу био и који Албанац, сигурно не би прећутао то, ма какаву улогу играо он у роману. А кад би играо и какву позитивну улогу, ударио би у све добоше, па би нам споменуо и четири или пет турска вилајета, који по њему припадају албанском народу, а који су тобоже од Великих Сила неправедно „отцепљени-откинути“ од територије његове Албаније и „поклоњени“ овом или оном балканском народу, суседу са Албанцима. Да се у овом делу говори управо за македонску националну мањину једног од тих пет вилајета, реч је о Солунском – грчком, нити нам то спомиње, јер ови Албанци и тај вилајет претендирају да је њихов. Он спомиње и име Криста, које грцизира у Кристаћ, али нигде и не спомиње његово презиме, надимак – МАКЕДОНАЦ. Шовинистички, антисловенски и антимакедонски став овог албанског цицерона је евидентан. Овако на једном туђем терену, на грчком терену. Кад држе овај став на једном туђем терену, онда се може разумети какав то став држе на свом, албанском терену.

Али ово нас не треба ни најмање да зачуди, док год будемо имали посла са претставницима најубуђалог буржуаског национализма, са шовинистима и ксенофобо настројеним људима.

Оно што нас интересира јесте чињеница што Луан Реџепи је брат албанског комунисте Перлата Реџепи, народни херој, који је убијен у борби против италијанских фашистичких окупатора Албаније, борећи се раме уз раме са југословенским комунистима Бранко Кадић и Јордан Мисја, припадиници југословенске националне мањине у Албанији.

Како видимо из овог примера, ствар радног народа Албаније нису издали само они, који су се пришуњали, прокријумчарили у редове комунистичке Партије рада Албаније и њене власти, већ и браћа, па и синови оних Албанаца, који су за ствар радног народа Албаније лили не само своју крв, већ су положили и своје животе.

Из ћелије овог монструозног затвора поздрављам мог суборца Менелаос Лудемис и изражавам жељу да и Албанци науче од њега какав став треба да држе према националним мањинама њихове земље, према њиховим националним проблемима. Ми, југословнски конструктивни грађани, синови радног народа, нити смо тражили и нити тражимо турске вилајете. Наш циљ је да се ујединимо, да под паролом братсва и јединства балканских народа ујединимо све наше снаге у борби Рада против Капитала, у борби против угњетавања и експлоатације, управо онако како нам то приказује наш друг од пера и суборац, Грк Менелаос Лудемис.

Добро би било да се ово дело преведе и на наш, српски језик, посебно на македонски, ако већ није преведено.

Затвор у Брељу,

Албанија, 30.XII.1981.