Поклони радост

Професоре Малески - интереси су једна а чињенице друга ствар

03.08.2017 Dragan-Milosavljevic03. август 2017.

То да је професор Денко Малески један од највећих интелектуалаца у земљи и врхунски стручњак за дипломатију, мислим, нико нормалан не може да спори. У времена кад је ова држава добијала независност, играо је велику улогу у стварању нове дипломатске визије, а чињеница да је годинама обнашао дужности министра спољних послова и амбасадора у УН сама по себи говори о каквом је ауторитету реч.

Његови текстови у медијима су редовна посластица на менију политичких и друштвених дегустатора, јер у тим, пословично кратким редовима, увек има нешто посебно, паметно, деликатно, нешто што их супериорно издваја од иначе суморне колумнистичке стварности у последњих неколико година. И баш зато, кажем, треба много пазити кад професор држи свој колумнистички час. Читати његове поруке између редова, препознавати поуке које он у добродушној великодушности читаоцима нуди. Ево рецимо, у задњем тексту, објављеном тачно на Илиндан, другог августа, испод наслова „Нови интереси произведуваат нови балкански политики“ професор парафраззира своје одговоре на питања новинара из српске редакција Радија Слободна Европа, о великим осцилацијама у српско-македонским односима.

Од заједничких седница двеју Влада, до, како потенцира Малески, великог беса српских државних руководилаца због односа македонских власти према косовском питању. Па, објашањава поштовани учитељ, он је рекао том новинару из Србије да две државе сасвим нормално имају два различита интереса, а примарна лојалност македонских власти мора пре свега бити према македонским грађанима, а самим тим и према другој по величини етничкој заједници у земљи, а то ја наравно, албанска мањина.

„Мир и просперитет у нашој држави зависе од добрих међуетничких односа, а из тога произлази да ће ставови Албанаца у Македонији увек бити део наше домаће и спољне политике“ каже Малески. Све је то тачно и морамо се сложити да ствари једноставно тако стоје. Али, након ових речи, искусни дипломата додаје нешто што осетљивим ушима, навикунутим на његове танане и деликатне мисли, напросто мора прозвучати у најмању руку некоректно.

„У неком смислу, ради се о судару интереса који произлазе из две различите политичке филозофије: Једна о раздвајању (српска) и друга о обједињавању (македонска).

Примарни интерес Србије је да консолидује етничке деобе које су произашле из балканских ратова: У Босни, стварањем Републике Српке, а у нашем делу Балкана остваривањем идеје о српско-албанској сепарацији, на као што каже Београд, све што је српско и све што је албанско.

Примаран интерес Македоније јесте македонско-албанска интеграција на основу свега што је заједничко, уз западне демократске вредности у темељима њеног полиичког уређења. Ту је наравно и чланство Македоније у НАТО, што је жеља великог дела македонске заједнице и целе алабанске заједнице у земљи“.

Након овог пасуса професор додаје још пар реченица о жељи сваке државе да контролише своје суседе, да Србија жели видети Македонију као део своје властите балканске визије, али да интереси јесноставно то не дозвољавају, како би завршио свима добро познатом максимом Винстона Черчила: „Државе немају вечних пријатеља, него само вечних интереса“.

Нема сумње да је та поента тачна. Међутим проблем са текстом професора Малеског свакако није због речи о вечним интересима држава или тренутних интереса њихових власти. Не, никако. Међутим из његових (горе цитираних) речи о српским државним интересима читалац би лако могао да извуче закључак да је Србија главни потстрекач идеја о сепарацијама народа, односно нација, јер ето, поддржава Републику Српску у БиХ, а у „нашем делу Балкана“(!!!) намеће идеју о „подели на све што је српско и све што је албанско“.

Било би тужно да није наивно. Професор сасвим сигурно зна како је и због чега настала Република Српска. а исто тако мора да зна да је Србија, и поред сасвим природне и рекао бих, логичне, поддршке коју даје Републици Српској, ипак јасан противник сепарације тог ентитета, односно његовог издвајања из БиХ. То је, дакако, сасвим другачије чињенично стање од оног у констатацији професора. Али тек други део овог пасуса је управо фасцинантан по питању извртања чињеница. Прво, идеја о подели на све српско и све албанско није званична политика Србије, него гласно размишљање једног министра у влади, мишљење које може али не мора да буде прихваћено као став читавог естаблишмента.

Друго, нигде се не спомиње „наш део Балкана“, него конкретно прича је о подели Косова и Метохије. Значи државе која је, по српским схватањима, на насилан начин отета, односно претставља незаконито отцепљен део српске територије. И опет, тај предлог је у неком смислу, потврда да један део српских власти схвата чињенично стање на терену и предлаже сепарацију већински српских општина од албанских. Опет, на Косову и Метохију. Значи, ево још једном понављам да не би било забуне, незванично размишљање дела српске елите, јесте да из земље која је незаконски, помоћу страних сила, отсечена од матице, макар мали део, насељен српским живљем, врати држави Србији. Али то је Косово а не „наш део Балкана“ јер тако се имплицира да Србија ево, жели да подели цео овај териториј Балкана, ваљда и Македонију у њему, на српски и албански, што нема никаквог смисла нити какве било поткрепе у јавности.

Није страшно ово што је написао познати интелектуалац Малески. Можда ни сам није добро размислио каде је састваљао ово „предавање“, можда му се омакло некако, али бојим се да није први пут и још више, да није само из његовог пера. Исто тако, плашим се да разне инсинуације, мале подвале и извртања чињеница у иначе филигрански обликованим колумнама, не доносе ништа добро никоме. Без разлике какви су и чији су ИНТЕРЕСИ у питању.

Драган Милосављевић