Iguana

Признавање – значај културне адаптивности

Aleksa Ciganovic18. октобар 2017.

Србија је несумњиво обележена борбом за признавање које се суштински односи на препознавање њеног искључиво тренутног политичког, социјалног и културног својства, независно од варијабли њеног целокупног претходног историјског искуства.

У духу Фукујаминих кругова поверења (F. Fukuyama, 1995) и Хонетове борбе народа за признањем (A. Honneth, 1995), овај феномен би представљао однос међународне заједнице према некој политичкој заједници на основу њене спремности да избором културног и институционалног модела оствари свој интерес кроз међународно право и платформе ради даљег тока свог историјског развоја.

Пракса признавања се може пратити од Берлинског конгреса и за Србију би се лако могло пронаћи небројено одговарајућих примера из њеног кључног XIX века – препознавање десетерачке епске поезије од немачког историчара Ранкеа довело је до пажње и признања устаничког покрета за ослобођење, а успостављање више институција и доношења више правних института међу којима и 1844. године Решења о заштити развалина одређених старих градова и замкова као споменика древности, које је дошло као последица дозрелости цивилизоване свести (према Полу Фошију) и грађанског односа према наслеђу, несумњиво је довело и до пуне међународне државотворне акредитације 1878. године.

Еволуциони пут признавања европских народа пре и након Другог светског рата постао је сложен и прикривен због неугодног наслеђа колонизације чији је предводнички субјект била Европа - кривице, репарације и хладноратовске интриге као и потреба за хитном политичком еволуцијом од завршетка хладног рата до данас. До европског касног колонијалног периода средином шездесетих година, међународно право више је представљало право на стигматизацију - одржавањем осећаја колонијалне супериорности, латентног расизма или доминације на основу свакоме заслужене тековине из Првог или Другог светског рата.

Подешавање наративног идентитета народа у циљу признавања, истина, и даље се одвијало рестриктивним и дискриминаторним гестовима препознавања, али не више према еугеничким претпоставкама већ културолошким и технолошким. Пракса признавања се уочава као резултат постепене еволуције западне, европско-америчке правне културе која представља њену примарну компоненту опште културе. Базирано на основној подели између цивилизованих и нецивилизованих нација све до шесдесетих година XX века, признавање је представљало инструмент усаглашавања, стабилизације и мерни стандард политичког субјекта – а тај стандард није био ништа друго него западноевропско-амерички репрезентациони наратив.

Асимилација социјалистичке Југославије у западне политичке и културне токове кроз њено послератно међународно искуство, очигледно је представљало огледно поље културолошке а потом и правне технологије у пракси признавања. Није чудно присуство, на пример, интелектуалних и уметничких активиста европских интернационалних покрета у високим иностраним политичким пословима (Марко Ристић, Константин Поповић), социјалног стандарда адаптираног у урбанистичке ликоравни наших градова, авангарног филма и музике којима се разликовала од остатка суседства, пријемом студената из земаља Трећег света или углавном неуспешних али редовних југословенских евровизијских аранжмана. Овакви потези усмереног прилагођавања у данашњим теоријама друштва називају се минималне политичке/културне интервенције.

Након деколонизације земаља Трећег света од средине шездесетих година XX века, препознавање равноправног културног положаја одвијало се међународним платформама какав је био и Покрет несврстаности. Нема сумње да су на таквој платформи, у којој је федеративна Југославија била не само интензивно укључена већ је представљала и водећи чинилац њене функционалне политичке идентификације, провераване способности укључивања дотадашњих колонизованих или псеудо-цивилизованих народа у круг међународног права – а као предводници таквог покрета, Југославији су тако више проверавани капацитети за међународно признавање него што је могла очекивати привредну корист у друштву таквих земаља.

NesvrstabnuiНа пример, када је уочи 1. септембра 1961. године завршена стамбена зграда на углу Рузвелтове и Цвијићеве улице, намењена становању страних новинара извештача са Прве конференције несврстаних земаља у Београду, није било сумње у задати циљ њеног архитектонског концепта. Пројектована у духу мондијалног, савременог интернационализма, са белим хоризонталним венцима који одељују спратове и белим завршним венцем који затвара сенила равног крова и пергола, она није имала само циљану представу интернационализма државе која очекује тачно такву перцепцију од њених привремених станара, већ и са очекивањем да као таква, обави васпитавајући утицај на грађане који ће у њој живети или крај ње пролазити. Зграда је данас неугледна, оронуле фасаде, представљајући илустрацију дубоко промишљених мотива и лукративних стратешких потеза тадашње културне политике.

Но, темељни облик признавања идентитета народа представља и чињеница да су бивши колонизовани народи постали подложни међународном праву, па макар им државе биле и крајње економски нестабилне, али истих права и обавеза са њиховим бившим колонијалним власницима. Са завршетком хладног рата коме се временски оквир узима у 1989. години, формулише се нови концепт међународног права по коме се спроводи признавање – усаглашавање кроз право да се буде различит и право другости. Нове транзиционе дражаве уживају једнакоправни статус са својим бившим колонизаторима и освајачима а стигматизирајуће класично међународно право које се носи са неаутономним народима нестало је заједно са новином - статусом различитости и другости.

Различитост а не више сличност по културном наслеђу одражава потребу за поновним спознањем и долази до изражаја са новом епизодом глобализације. Поред правног статуса културне једнакости у међународном праву појавио и правни статус разлике, те како тврди Алан Турен, народи као и државе, групе и мањине, данас желе да буду признати међународним правом као једнаки али различити. Из овога су се појавила нова гранична подручја међународног права, у виду признавања својства, а право на различитост је подржано економским вредновањем и конзументском етикецијом.

Међутим, правом на заштиту сопствене културе сећања и историјског памћења признавање се данас развило у тражење кључних речи цивилизацијске и културне појаве, а за неке народе је оно отворило могућност исправке историјских грешака кроз порицање признавања - рођено из презира према заједничкој улози или специфичном идентитету у претходном историјском тренутку (на пример, југословенство и сл), ранијим вредностима и везама, начину живота и схватању достојанства или начина на који је чуван сопствени физички интегритет током историје.

Значајну подршку признавању народа преко првобитне платформе једнакости, потом платформе разноврсности у садашњи правни принцип угрожености, спроведен је кроз подршку организације УНЕСКО и већег броја европских конвенција о мањинама.

Организација УНЕСКО је имала значајну улогу у балансирању деколонизованих или држава повређених окупацијама као и оних које су и даље остале подложне западној економској хегемонији, разапете између жеље за признавањем и поновног откривања својих културних идентитета и капацитета.

Са појавом разноврсности из Конвенције о биолошкој разноврсности, донетој 1992. године у Рио де Женеиру, дошло се до уверења да је неопходно заштитити културно наслеђе у његовој апсолутној целини - моћ привлачења међународне заједнице парадигмом признавања, остварена је идентитетом опасности од изумирања и уништења екосистема. Универзалном декларацијом о културним разноликостима која је усвојена на конференцији УНЕСКО-а 2001. године, са усвајањем новог појма културног екосистема, питања културе су повезана са природом и живим светом, те је културна разноликост постала једнако витална за човечанство колико и биодиверзитет екосистема у вези природног наслеђа.

Испоставило се да је приступ оваквом повезивању изазвао низ правних сукоба у погледу међународне трговине, царинских и прелевманских пракси у експлоатацији земаља Трећег света и племенских заједница над којима су уместо културних трансакција загосподариле неупоредиво снажније економске трансакције.

Могуће је изнаћи небројено културних пракси којима се показује како се прилагођава наративни идентитет народа међународном праву у циљу његовог признавања. Док је западна Европа убрзано преокренула перспективу права једнакости ка културној разноликости а потом и ка заштити од изумирања, чиме се дошло реконструкцијом класичног међународног права либерално прилагодљивим и апстрактнијим међународним правом, чини се да се Србија, према свим параметрима правне технологије који се тренутно примењују у њој, на њој и њен околни амбијент назван Западни Балкан, налази тек у фази протоеволутивног унутрашњег признавања по принципу пристојности у једнакости - као инструменту који се односи на тек нешто више од једнакости. Могло би се рећи да је разлог овоме или немешање државе у текућа питања културне продукције и њене јавне визуелизације или општа неспособност „одоздо“ да се ухвати корак са савременошћу.

Међутим, у сваком случају, полазишне концепцијске тачке предлога Стратегије културне политике до 2027. године Министарства културе и информисања Републике Србије, посебно она која се односи на контактне димензије отворености, могле би бити адекватни импулси за иницијацијске процесе препознавања и њеног будућег признања.

Алекса Цигановић, архитекта
Председник Друштва конзерватора Србије