Iguana

Црногорци из Враке на сталној Голготи - Поводом дела Благоја Златичанина –

08-Kaplan-Burovic18. април 2018.

Ових дана заврших читање на интернету дело Благоја Златичанина, припадник српско-црногорске националне мањине у Албанији, избегао отуда још 1990. у своју домају Црну Гору, значи пре 28 година. Дело је написано 2011. и објављено на интернету од портала www.maticacrnogorska.m.

Преко историје свог родног места Врака – Скадар – Албанија, и тамошњих догађаја, он нам приказује и историју српско-црногорске националне мањине у Албанији, скромно. Пише и за дочек и третирање које су овим несрећницима приредили у тадањој Југославији, а који носе на леђа да

н-данас, у домаји Црној Гори. Пише искрено и смело: ни по бабу ни по стричевима. Ево да вам га цитирам:

“Послије окупације Албаније од стране фашистичке Италије у априлу 1939. први који су устали у одбрану Албаније били су Црногорци из Скадра. Они су створили комунистичку групу у Скадру, а друга комунистичка група је била у Корчи (у којој су сви чланови били православци, осим Енвер Хоџе). На челу скадарске групе, у којој су били браћа Васо и Бранко Кадић, Војо Кушић, Јордан Мистовић, Иво Јованов (Врака), Војин Драговић, Петар Булатовић, био је Васил Сантић. Спајањем ове двије комунистичке групе створена је 8. новембра 1941. у Тирани, у кући Бојке Лазарове, Комунистичка партија Албаније.

Постављање Енвера Хоџе на чело Партије имао је за циљ да се у борбу за ослобођење укључи већинско муслиманско становништво. Наши људи показали су на дјелу колико су привржени Албанији. Ево примјера: први пали борац у Албанији 1942. у Скадру, био је Васо Кадић, а народни хероји у Албанији који су ушли у историју по јунаштву су: Војо Кушић, Васил Сантић, Бранко Кадић и Јордан Мистовић”.

Подвукосмо оно у одбрану Албаније, јер – док су се наши мањинци у Албанији борили у одбрану Албаније, припадници албанске дијаспоре код нас, не само њени обични припадници, већ и они који су се бусали у прса за комунизам и пролетерски интернационлизам, не само што се нису борили за одбрану Југославије, већ су и сарађивали са окупаторима, ставили се у њихову службу и борили се за њено распарчавање, да би њеним територијама створили своју Супер Ве-е-елику Албанију, било и под фашистичком заставом окупатора саме Албаније.

Диван став југословенске националне мањине у Албанији наспрам монструозног става албанске дијаспоре у Југославији!
Но, пођимо даље:

После рата, док се деци обичних чланова националних мањина уопште, и посебно југословенској, није дозволило да похађају ни средње школе, па ни који занат, деци оних, који су изашли из рата са заслугама за албански народ, дозволено је да похађају не само средње школе, већ и више, разуме се – од првог разреда основне школе на албанском језику, јер се други језик у Албанији дан-данас не може замислити.

Господин Златичанин, иако свакако препаћен у Албанији, иако више и није под њиховом чизмом, поштено признаје ово, па нам наводи и листу оних који су примили не само средње образовање, већ и више. Мален је њигов број. Како се оно каже, могу се пребројати на прсте руку. Али ипак постоје.

Питамо: Који је Албанац, било и Албаније, било и од оних који су нам се бусали у прса за комунизам и пролетерски интернационализам, који је то од њих признао бар да су се у Југославији школовали они који су били уз власти?! Како се сада зна, у Југославији су се школовала и деца албанских криминалаца, ратних злочинаца, албанских фашиста, који не само што се нису борили у одбрани Југославије, већ су били и крвави мач фашистичких окупатора Југославије. Или нису били такви фашисти Ходо и Цафо-бег Алибегај?! Или нису њихова деца завршила у Југославији не само средње школе, већ и факултете?!

Преко тога, ови су се Албанци у Југославији школовали на свом језику од првог разреда основне школе до факултетске дипломе. Па и државним стипендијама. Финансирани од државе послати су за специјализирање и ван Југославије. По свршеном образовању именовани су и на положај амбасадора, па и министра. Албанац је у Југославији постављен и на положај преседника Југославије. Или није био Албанац Синан Хасани?!

И док су се Албанци Југославије слободно изјављивали за Албанце и носили своја албанска презимена, наши су у Албанији били принуђени да се изјаве за Албанце, па и да прихвате промену својих презимена, која су им свкако албанизирана. Ево нека од тих албанизираних презимена, која нам наводи аутор дела уз њихова права имена и презимена:

Станко Златичанин (албанизирано у Kerstoja); Констандин Ајковић (у Hajkoja); Олга Матановић ((Mino); Милан Златичанин (Taticaj); Бранко Брајовић (Stefo); Милан Брајовић (Ferezaj); Станко Брајовић (Jakoja); Слободан Крстовић (Nikollaj); Зорка Пеличић (Shelqaj); Ђоко Златичанин (Cekaj); Зако Матановић (Mixho); Иван Матановић (Doniku; Мира Поповић (Popaj).

У наставку пише: “Два рођена брата Шако (Раде) и Тошо Матановић послије 1967. године су насилно промијенили имена и презимена. Један се презивао Донику, а други Димнаку”.

Преко свега, док су се наши мањинци у Албанији, школовани и нешколовани, стављали у служби не само албанске привреде и надградње, само албанске просвете и културе, науке, Албанци Југославије су радили за своју националну надградњу, просвету, културу и науку, за што нашима у Албанији није се дозвољавало ни да помисле. Једно најобичније културно-просветно удружење наши нису имали, као што нису имали (И немају дан-данас !) ни буквара на свом језику. Да не говоримо о листовима, ревијама и часописима, књигама, као што су их имала (па их и имају!) дан-данас албански дијаспорци у Србији, Македонији и Црној Гори, да им на то завиде и сами грађани домовине Албаније.

Узалудно је правити ма какво упоређење, јер уопште ништа нема за упоређивање. Монструозан третман наше националне мањине у Албанији је само за стигматизирање не само клике на власти у Албанији, већ и најобичнијег Албанца, који не само што није протестирао против тога (и не протестира!), већ је и подржао, па и дан-данас подржава те власти. Отровани шовинизмом и расизмом према другим народима, Албанци не могу ни замислити припадника једног другог народа на својој територији било каквим националним правима, ни најелементарнијим, ни њиховим неалбанским презименом.

Природно је да су из тог пакла једва дочекали дан да емигрирају, а пошто су из те Албаније масовно емигрирали и сами аутентични Албанци.

За сваку похвалу је смелост аутора, који износи и монструозни дочек и третман, који им је учињен и чини им се и у матици Југославији од Титоиста. Они су побегли из кише и пали у град. Власти, уместо да саосећају са њима и помогну их да се среде и уживају благодети слободе под националним небом, заставом и националном влашћу, они су изложени разочаравању до те мере, да своју милу домају, од рођења сањану и прижељкивану, морају да назову, како видите у наслову књиге, Голготом, не разликујући је од албанске Голготе. На овај начин, ово дело Благоје Златичанина није само једна оптужба против званичне Албаније, већ и против званичне Црне Горе. Ипак ови Црногорци треба да су срећни што су се десили хришћани, јер оне муслиманске вере, као титоистички комунисти и атеисти што су, враћали су их Албанији, као што су то конкретно учинили и са сином од Енвероваца на живо одраног суперцрногорца.

Захваљујем аутору што ме удостојио позитивног помена у овом његовом делу, постављајући ме покрај најистакнутих личности наше националне мањине у Албанији.

Проф. Др Каплан БУРОВИЋ, академик