Iguana

А где си ти био?

14.08.2018 mobil14. август 2018.

Зашто морам да се извиним својим родитељима?

Зато што смо им остављали децу преко лета, не размишљајући колику одговорност им товаримо на леђа. Додуше, они су мене такође сваког лета после краја школске године одводили или слали код мајчиних на село где сам са старијом браћом од тетке а понекад и сестрама од ујака проводио лета и учествовао у свим дневним пословима примереним мом узрасту. За то време су моји вршњаци ишли на купање и увече у биоскоп.

Додуше, данашња деца имају много више погодности, и могућности да им се организује дан, али су и несразмерно неоранизована у однсу нан нас у истом узрасту. Разбацане, остављаене и заборављене ствари су обележје ове генерације унука чији је најбољу друг гаџет.

Све једно, хоћу да се извиним својим родитељима.

Да им кажем да сада не бих тек тако олако остављао своју децу и одлазио не бринући да ли може нешто да им се деси. Заборављао сам при том, како су мени недостајали моји родитељи управо у тим вечерњим сатима када је требало ићи у кревет, и како је хватала носталгија за грло и навлачила сузе на очи.

Свакако хоћу да им се извиием.

Не тако што ћу упалити свеће на њиховим гробовима и однети свеже пољско цвеће у камене вазе, претходно избацивши старо, сасушено и смежурано. Рећи ћу им да се дубоко кајем што нисам више причао са њима, као што нисам причао ни са својом децом, онолико колико бих сада да причам са својим унуцима. А они ме често не разумеју. Ја знам да је ово њихово време. Дошло је пребрзо и признајем да га не разумем довољно. А жалим за оним временом без телевизора гаџета и савремене технике, која је можда донела напредак, али нас је и отуђила једне од других.

Зато хоћу да се извиним својим родитељима,

Можда помало и својој деци. Која су сматрала да их издајемо тиме што их остављамо без оног свог – а сад правац кревет! Која нису смела нешто што им је било дозвољено код куће и много више користила код мојих родитеља оно што им је, по правилу код нас било забрањено.

Не знам да ли ће прихватити ово закаснело извињење, али знам да никада нисам био у ситуацији да кажем свом оцу кад ми јави да ми је син пао на браду и зубима поцепао и пробио усну – А ГДЕ СИ ТИ БИО?

И зато морам да се извиним и свом сину коме сам јавио данас да је његов син а мој унук пао у мом одсуству и раскрварио усну, као што сам ја једне вечери јурцајући за неком децом у бањи Сребрничкој друге половине педесетих прошлог века, расцопао своју, и дан данас носим тај ожиљак…Или кад се он саплео и налетео на радијатор крајем седамдесетих, у нашем стану у блоку 45, у неке касне сате,па смо га водили у институт “Мајка и дете” на Новом Београду.

И зато ме је више заболело то његово – А ГДЕ СИ ТИ БИО? знајући да има право да ме то пита јер ми је поверио децу на чување а да при том није он њих оставио већ сам ја тражио да их пошаље. Хтео сам да будем добар деда, као што су то били моји родитељи.

Зато се, и пре свега, њима извињавам. Што нисам знао да ценим, шта су они за нас радили. Не тражећи, а прихватајући без погвора или било каквих услова.

“Опрости ми папе” певао је Оливер, а ми нисмо знали за шта суштински он њему опрашта уместо да се извињава. И није тешко то рећи. Можда мало нелагодно признати.

И зато хоћу да се извиним својим родитељима.

Надам се да није касно. Још увек сам нечији, родитељ.

Милан Пајевић (Недељник)