Теолошки огледи Видовдана

 

27. јун 2014.

bitka na kosovuГлобални тренд међу народима у Европи и САД је пренебрегавање вековних традиција народа. Тако и нама Србима под утицајем оваквог утицаја бива све теже и теже да схватимо избор Светога Кнеза Лазара да прихвати Царство Божије, а да одбаци земаљско царство које је привремено.

Тешко је тачно одредити од када почиње криза непрепознавања Косовског Завета у нашем народу. Неоспорно је међутим, да добар део те кризе јесте видљив још у времену СФР Југославије. Још уочљивији јесте постао њеним распадом, да би данас исто тако то становиште било видљивије на црквено социјолошком нивоу. То се најбоље видело у недавном неслагању у изјавама о данашњој Косовској кризи, умировљеног Епископа Захумско-херцеговачког Атанасија Јевтића и бившег Премијера Ивице Дачића.

Епископ је потенцирао да без неба и заједницом са небом нема нам опстанка ни на земаљском нивоу, док је први човек Владе у духу данашњице потенцирао да нам не треба никаква небеска Србија, већ само земаљска, историјска, која може да се одриче своје вековне традиције зарад бољег економског развитка, трговине, напретка...Да би свештеник Владимир Вукашиновић након овога изјавио да нам је потребна небоземна Србија, која је чврсто на земљи, али и на небу, јер и Христос је из две природе: човечанске и божанске, па би тако и Србија требало да буде небоземна, јер, када би се потенцирала само небеска или само земаљска Србија искварила би се вера у Христа. Можемо овде навести још неколико цитата повезаних са овом проблематиком, која се сваког новог Видовдана из различитих углова провлаче, али и ово је довољно како би се схватила криза Српскога народа у схватању Косовског Завета.

Евидентна је својеврсна пометња, а то опет произилази из тврдње на почетку текста да смо се удаљили од Косовског Завета, и због тога имамо ову пометњу, несагласје државних власти са једне стране, црквених власти и народне душе која без обзира на сва ропства која искусила дубоко у себи осећа Косовски Завет, а то је опет Завет заједнице са Богом, са Његовим Царством.

Свети Кнез је уз преиспитивање са својом војском изабрао Царство Божије, изабравши пре на тај начин погибију него да прихвати визију и веру Исламске турске царевине. Логика Царства Божијег је слободан пристанак на тежак начин живота, па чак и смрт, само да би у својој души човек задржао народну душу, јеванђеље и јеванђелске Божанске заповести. То је тај Косовски Завет, који је у суштини хришћански завет, јер сваки хришћанин на крштењу даје завет заједнице са Богом, вршење Његових заповести.

Ми Срби пак, имамо тај благослов од Светог Кнеза Лазара, али и многих других наших светитеља, на челу са Светим Савом који су на друштвеном нивоу оделотворили тај подвиг, поистоветивши свој народ са небеским, па зато нису прихватили земаљску логику прилагођавања са овим светом, и привременим добитцима, већ су у духу ранохришћанских мученика пострадали за Крст Часни и слободу златну. Наравно, овај свети чин може да се злоупотреби кроз манипулацију, под изговором да се страда и гине због вере, а да се у позадини крије неки земаљски интерес, и кроз ову манипулацију се исто тако човек (о)греши о Косовском Завету.

Велико је питање где смо данас као појединци и као народ у односу на Косовски Завет? Није нам намера да налазимо кривца за нашу несрећу, већ да укажемо, спасемо оно што се спасти може, да кренемо од мале угрожене браће на Космету да њима помогнемо колико можемо, међутим и свима којима је потребна помоћ. Ако бар не можемо да пострадамо за веру као што је Св. Кнез пострадао, онда можемо по мери својих моћи да принесемо покајање пред Богом и пред браћом, и на тај начин већ смо на путу Косовског Завета. Имамо и други избор, а то је да подвиг Св. Кнеза сагледавамо као обичан историјски догађај који нема неке посебне везе са нама данас, међутим у овом случају одричемо се себе самих, и свега онога што је у нашем народу чисто, светло и вечно. Јер мученичка Крв, и страдање за веру никада не застарева.

Сећање на Св. Кнеза уз литургијско сабрање у име Божије омогућава нам оживљавање наше душе, и то је пут којим треба да следимо. Нека би Бог дао да на правилан начин схватимо Косовски Завет и његову животну поруку, како би се на тај начин вратили Богу, себи самима и свему ономе у нама што је добро, чисто, светло и радосно. Амин.

Никола Станчић, теолог