Фантомске улице

 

01. јул 2014.

01.07.2014 sarajevo...у Сарајеву су улицама и мостовима што су носила имена по Младој Босни и младобосанцима промијењена имена. Занимљиво је видјети како.

Улица Младе Босне постала је Улица босанских газија. Газија је борац за ислам, а сама ријеч долази од арапског израза са значењем "наоружани напад с намјером освајања". Улица Данила Илића постала је (поново) Опркањ. (Овако пише Андрић у запису У Улици Данила Илића: "Тамо где престају башчаршијски дућани и казанџијске радионице и где почиње густо српско насеље са старинским кућерцима, има једна улица, забачена и кривудава, која се некад звала Опркањ-сокак, а данас носи име Данила Илића"). На сличан начин, враћањем имена из времена од прије Првог свјетског рата, још су неким младобосанским улицама промијењена имена. Недељка Чабриновића зове се На вароши, Владимира Гаћиновића носи име Велики Алифаковац, а Трифка Грабежа - Патке. Исти принцип је примијењен и на мостове, па је Жерајићев поново Царева ћуприја, Принципов - Латинска. Улица Боривоја Јевтића постала је Павла Лукача. Улица Иве Крањчевића постала је - Џамијска. 

И да, на крају, једној је младобосанској улици промијењено име, али је ипак, на неки начин, (п)остала – младобосанска. Улица Мустафе Голубића сада је Улица Тина Ујевића. Тин је у Никшићу прије осамдесетак година написао пјесму "Улица фантома". У њој стоји "Улицом, поред људи, лутају бројни фантоми:/ једни иду из града, други листом из гроба./ И тако, поред новог, траје и старо доба./ Тек што свих тих сабласти не виде наши трахоми.// Улицом, осим људи, мичу се бројне сјене./ (Стрепим да нисам обманут; тај пут, за сама мене.)/ И тако у мраку града владају успомене,/ и тако на сунцу јаве страхују тачне зјене.// Само се чудим како усудно сличе/ живи на мртве, а мртви опет на живе./ И кад се живот досадно и једнолично миче/ питам се који од њих крваво, људски живе". Док се идеологије мијењају, док се табле са именима улица пресвлаче, док се школски програми дневнополитички ажурирају, остаје једино поезија као парадигма памћења језика. Остаје, дакле, фантом поезије. Фантом поезије као фантом слободе.

Мухарем Баздуљ