Газиместан

 

02. јул 2014.

02.07.2014 nikolic na gazimestanuТомислав Николић је положио венац на Газиместану, за Видовдан. Није било милион људи, председник Србије није слетео хеликоптером заједно са патријархом, уз низ државних званица, академика и Мирослава Шолевића.

Ако је долазак Милошевића на Газиместан пре четврт века одредио ток модерне националне историје и ако је тај скуп увео Србију у године расплета, Томин дискретан обилазак Споменика палим српским јунацима у Косовском боју на Газиместану деловао је као чин у том расплету. Истини за вољу, тај чин је био бучан. И показао је колико се тога променило у Србији и свету око ње за две и по деценије.

Док су Слобу 1989. године обезбеђивали Сента и Насер Орић, сада је Тому чувала полиција такозване лажне државе Косово, како би то сликовито описао Војислав Коштуница. Онај, који је пре 14 година срушио Слобу и постао ново божанство, уочи инаугурације у новог вожда, на истом том Косову, такође је извиждан.

Насер Орић је после газиместанског митинга, када су Милошевића сматрали новим Карађорђем, од вожда леве оријентације, добио пиштољ као поклон за верност.

Насер није био веран. Током рата у Босни, починио је низ злочина покрај Сребренице, али је срамном одлуком Хашког трибунала пуштен на слободу, где данас радо слуша српске фолк певаче.

Генерал Сента је у пензији, одбија многе светске медије за интервју и редовно одлази на гроб под липом, у Пожаревац.

Тома је у то доба, у дубини душе, подржавао Слобу. Данас се залаже за преговоре са Приштином и политику мира. Тома је постао председник Србије, а Вучић премијер и политичар са подршком којом је могао да се подичи само Милошевић у газиместанској епохи. Да којим чудом Милошевић сада са небеске Србије посматра овоземаљску, вероватно би се цинично насмејао – јер се читав политички и геополитички поредак заправо окренуо наопачке. Некадашњег војводу и борца за српске земље Томислава Николића млађи свет из десничарских организација, почастио је низом увреда – од Шиптара, до издајника.

Тома је показао завидну прибраност док је слушао звиждуке тих момака на свој рачун. Прекинули су његов говор, али се чини да их је Тома разумео, иако је вероватно у себи зажалио што није у то време био далеко одатле, у западним српским земљама – са патријархом, Кустурицом, Вучићем, Дачићем и свитом званица у ванвременској, ренесансној енклави Андрићграда.

Не треба, међутим, замерити превише ни тим момцима који су саботирали Томин видовдан. Живот на Косову је несношљив, будућност је неизвесна, а председник је вероватно у младима који су извикивали ватрене патриотске поруке и прозивали издајнике, препознао себе из млађих дана.

Ваљда је, попут вождова пре њега, научио лекцију о политичкој пролазности. Газиместан ствара и руши вождове. И само је он вечан.

Александар Апостоловки, Политика