Косово поље - заборављени путоказ Стефана Лазаревића

 

02. јул 2014.

02.07.2014 gazimestan bojovicНа Косову се све сазна. Само се треба крочити. Доћи. Прислонити уво за земљу посуту костима. Крвљу натопљену. Кашће ти се само све оно што не знаш. Што си заборавио да научиш, о чему ниси никад и никога питао...А рећи ће и натпис на косовском каменом стубу ту поред Спомен обележја на Газиместану.

Говори, и говриће. Говорио је у свим данима нашег бивстввоања, ни кад нисмо ни знали да је ту. Постављен.

Колико ли је нас туда прошло и дошло, а да није видело, ни чуло, да је запис о Косовском боју 1389. године, саставио син и наследник кнеза Лазара, Стефан. Удуби ли се човек у те речи?

02.07.2014 NIKOLICVliturgijaСагледава ли ту похвалну песму, увиди ли своју недостојност и положај себе самог као поједница Србина, са Косова, или пролазника на Косову!? Натпис је уклесан у каменом стубу, одолева ветровима, стихијама, нашем добу, нашим наравима, поделама, ћоковинама...Текст је упућен путнику намернику...

Обележавање овогодишњег Видовдана литургијским сабрањем у Грачаници, и парастосом на Газиместану, потврдило је још једну слику о нама самима. Нашим наравима. Стању духа...Потврди Ракићевих песничких речи...

Очито утихнуће, из године у годину мањи број присутних намерника ходочасника на Косовом пољу... Опор укус слике за време узвицима прекиданог говора председника Србије Томислава Николића на Спомен обележју Косовским јунацима. Бачена петарда. Николић се обратио митрополиту Амфилохију principijelno obilic milosречима: "Опростите за неслогу. Све су ово наша деца."

А ни свесни нисмо шта смо и ко смо данас, јуче, довека... какав је то подвиг начинио Свети кнез Лазар. Можда нам најбоље говоре и речи Кондака Лазару и Мученицима косовским до дана данашњег: Као изврсног изабраника побожности и непостидног мученика за истину, славно и по дугу хвали те стадо твоје, богомудри. Пошто имаш смелост код Христа Бога, нама који те славимо смирење испроси, да ти кличемо:

Радуј се, Свети Лазаре, свеславни! И Нека хвале Бога, поља и ливаде и зелене горе, долине убаве, валовите реке и пећине мрачне, што невином крвљу поливене бише, светом крвљу мноштва српских мученика, вредних домаћина и храбрих војника, младића и деце и девица чедних. Нека хвале Бога и немуште твари, Господа што светом целим господари.

Милутин Станчић

Натпис на косовском стубу

Ове речи написане бише на мраморном стубу на Косову (На газиместану).

Човече који српском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово,
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног као стег,
видећеш како посред поља управно стојим.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
и размотри речи које ти преносим,
и из тога ћеш разумети због ког узрока
и како и зашто ја стојим овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
Овде негда бејаше велики самодржац,
чудо земаљско и рига српски,
звани Лазар, кнез велики,
побожности непоколебими стуб,
доброразумља пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и миловање ништих,
скрбних миловање и утешитељ,
који воли све што хоће Христос,
коме иде сам по својој вољи
и са свима својим безбројним мноштвом,
колико је под руком његовом.
Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви, ваистину, у речи и у делу
који се блистају као звезде светле,
као земља цветовима шареним,
одевени златом и камењем драгим украшени,
многи коњи изабрани и златоседлани,
сведивни и красни коњаници њихови.
Свеплеменитих и славних
као какав добри пастир и заштитник,
мудро приводи духовне јагањце
да у Христу добро скончају
и приме мучења венац
и вишње славе учесници буду.
И тако сложно велико безбројно мноштво
скупа с добрим и великим господином,
добром душом и вером најтврђом,
као на красну дворану и многомирисану храну
на непријатеља се устремише
и праву змију згазише
и умртвише дивљу звер и великог противника
и неситога ада свејадца,
велим Амурата и сина његова,
аспидин и гујин пород,
штене лавово и василсково,
па са њима и не мало других.
О чудеса Божијих судбина,
ухваћен би храбри страдалац
безаконим агаренским рукама
и крај страдању добро сам прима
и мученик Христов постаје
велики кнез Лазар.
Не посече га нико други, о љубими,
до сама рука тога убице, сина Амуратова,
И све ово речено сврши се
лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,
а час је био шести или седми,
не знам, Бог зна.

Стефан Лазаревић (1377-1427)