simpo

Ђорђе Иванов дужан да повери мандат за формирање владе Македоније

14.05.2017 sveto14. мај 2017.

Парламентарна већина формира Владу, независно да ли је реч о парламентарној монархији или о парламентарној републици. Шеф државе, независно да ли је монарх или председник, на основу претходних разговора са лидерима парламентарних партија, дужан је мандат за састав Владе да повери оном лицу које је у ситуацији да формира владу самостално или у коалицији са другим легислативним партијама. Тако пише у свим уџбницима уставног права и парламентарног права, независно у које време и на ком јазику су написани.

Такав је случај и са формирањем Владе Републике Македоније, после доношења Устава Републике Македоније 1991. године. И не може да буде другачије, ако се и даље одржава парламентарни облик владавине, заснован на троугалној конфигурацији јавне власти (законодавна, извршна и судска). Ни једна од три власти није суверена, нити је подређена или надређена једна другој. Напротив међу њима постоји мрежа заустављања и балансирање, а изнад њих се узидже и Уставни суд који бди над њиховим уставним границама и надлежностима.

Експертска влада је изузетак од наведеног уставног стандарда. Она је формирана пре доношења Устава Републике Македоније, четири месеца после одржавања првих парламентарних избора у Републици Македонији. Као ,,свачија и ничија“ трајала је само 16 месеци, до 7. јула 1992. године. Неповерење је изгласано на захтев 26 посланика из редова четири посланичке групе и групе независних посланика. За неповерење гласали су гласали и посланици ВМРО-ДПМНЕ, иако је на челу те владе био Никола Кљусев, симпатизер ВМРО-ДПМНЕ (С.Ш. Уставно право, осмо издање, Култура, 2015).

Церемонијална улога шефа државе

Устав Републике Македоније садржи само две одредбе у вези са давањем мандата за састав Владе. Прва је техничког, а друга суштинског карактера. Првом одредбом само се констатује да ,,Председник Републике Македоније одређује мандатара за састав Владе Републике Македоније“ (чл. 84, ст. 1, ал. 1). Реч је о члану Устава у коме се само набрајају надлежности шефа државе. Тако се поступа и са надлежностима других државних органа (Собрање, Влада и Уставни суд).

Друга одредба одређује поступак и садржину доделе мандата. Према Уставу, ,,Председник Републике Македоније је дужан у року од десет дана од конституисања Собрања мандат за састав Владе да повери кандидату партије, односно партиија које имају већину у Собрању“ (чл. 90, ст. 1).

Реч је о императивној одредби која шефа државе обавезује да мандатот повери оном лицу иза којег стоји парламентарна већина, односно најмање 61 посланик. До сазнања о обезбеђеној парламентарној већини шеф државе долази после спроведених разговора са представницима свих политичких партија заступљених у парламенту.

За разлику од веће ,,елегантности“ других устава који предвиђају непосредан избор шефа државе, македонски устав је строжији када је у питању додела мандата. Устав говори о дужности, а не о праву председника. Тиме се снажније наглашава ригорозност парламентарног система у Републици Македонији и ,,неутралне власти“ председника као шефа државе.

Председник Републике је представник државе, а не грађана, иако се бира на непосредним изборима. Он је представник Републике Македоније као државе, а не представник грађана Републике Македоније. Представник грађана је искључиво Собрање Републике Македоније, као законодавни дом и као орган који бира и контролише Владу Републике Македоније.

Да не буде забуне и двоумљења. Непосредни избор председнику омогућује чвршће да стане на ноге када обавља своју модераторску (неутралну и моралну) власт, а не да води политику или да управља земљом. Његов непосредан избор ни у ком случају не може да промени карактер парламентарног система, нити пак, може да председнику даде већу власт од оне стриктно записане у Уставу.

Собрање је место за политичке дебате и политичких судара, место са којег се „управља преко дискусије“, где се креира политика, на предлог и са активном улогом Владе. Председник Републике се држи по страни од политичких судара, својим моралним ауторитетом делује интегративно и као модератор брине о нормалном функционисању уставног поретка.

Нема „личне власти“, ни непосредног управљања земљом. Не делује у име других власти, нити их ограничава, већ хармонизује њихове међусобне односе и брине о интегритету уставног поретка. Услов за његову моралну и неутралну власт је његова независност као личностии, посебно у односу на политичке партије које стају иза његовог избора (Г. Близнашки, Парламентарно право, Софија, 2015).

Утицај на функционисање институција шеф државе остварује преко две своје надлежности које имаају правну и моралну содржину. Прво, то је право на суспензивно вето на законе и друго, право да извештава Собрање о питањима из његове надлежности.

Преко права на вето, председник може привремено да заустави доношење сваког закона за који сматра да је неуставан или да руши уставни поредак земље (чл. 75, ст. 3). Примедбе може да изложи писмено, али може да затражи и јавни наступ у Собрању и високо да подигне глас против неразумних и пристрасних закона најразличитије врсте, укључујући и законе о језицима и државним симболима. Вето је моћно оружје у његовим рукама, које на жалост није искоришћено ни једном у периоду од 2009. до 2017. године (С.Ш. Научно тумачење Устава Републике Македоније, Култура, 2014).

И друго оружје може да буде снажно. Преко њега долази до изражаја „морална власт“ председника, његово право да изложи проблеме са којима се суочава у вршењу својих надлежности, али и да утиче на „дневни ред“ Собрања, односно да захтева нове приоритете у раду државних институција. Може у више наврата да користи скупштинску говорницу и са ње непосредно да се обраћа народним представницима и широј јавности (чл. 85, ст. 1). И то право ретко се користи, највише једном годишње. Изузетак је председник Киро Глигоров, који је јануара 1999. године, у случају „Тајван“ морао да се, са сузама у очима, обрати Собрању, болно реагујући због неправде нанете НР Кини од стране тадашње Владе, предвођење ВМРО-ДПМНЕ и ДА.

Све примедбе правног и политичког карактера, шеф државе може да изложи пред надлежне институције, преко права на вето и права на обраћање у Собрању. Нема право то да чини поступком за доделу мандата за састав Владе. Програм и састав Владе су у искључивој надлежности Собрања, као законодавног дома и извора извршне власти. На крају може да затражи и од Уставног суда поништавање или укидање неуставних закона, као што може да затражи и забрану програма и платформи политичких партија када су оне усмерене против унитарног и територијалног интегритета македонске државе.

Досадашња пракса додељивања мандата

После доношења Устава Републике Македоније, у периоду од 1992. до 2017. године, додељивање мандата за састав Владе вршено је на основу два принципа. Мандат је додељиван по принципу највећег броја мандата које је једна партија освојила или по принципу парламентарне већине састављене од посланика више партија (партијске коалиције).

У 1992. години, после изгласавања неповерења Експертској влади, мандат за састав владе председник Киро Глигоров је доделио Љубчу Георгиевском, лидеру ВМРО-ДПМНЕ са 38 мандата. После неуспеха да обезбеди парламентарну већину, мандат је враћен шефу државе. Председник Глигоров није затражио претходну гаранцију од лидера ВМРО-ДПМНЕ да је обезбедио парламентарну већину. Претходно је знао да такву већину не може да обезбеди.

На исти начин је поступио и са мандатима Петру Гошеву и Бранку Црвенковском. Петар Гошев је добио мандат као лидер СКМ-ПДП, са освојеним 31 мандатом. И он је вратио мандат због његовог личног неслагања у вези са предложеним кандидатима за министре, иако је имао обезбеђену парламентарну већину. На крају мандат је добио Бранко Црвенковски који је успео да формира парламентарну већину са више од 70 посланика.

После парламентарних избора 1994. године, мандат за састав владе поново је добио Бранко Црвенковски, као предводник коалиције „Савез за Македонију“, са освојених 87 мандата. У владу је ушла и ПДП со 10 посланичких мандата. У овом периоду, ВМРО-ДПМНЕ и Демократската партија Гошева останали су без посланичких мандата. Ове партије су бојкотовале други круг избора, са образложењем за нерегуларност првог изборног круга. У таквим условима, Собрање је остало без парламентарне опозиције, све док Либерална партија Стојана Андова није напустила парламентарну већину 1996. године и када је отишла у опозицију.

После парламентарних избора 1998. године формирана је парламентарна већина од 69 мандата. Мандат за састав Владе, председник Глигоров је доделио Љубчу Георгиевском, иако му је био љути политички противник. Реч је о коалиционој влади, састављеној од министара ВМРО-ДПМНЕ, ДА и ДПА.

После парламентарних избора 2002. године, пета по реду влада избрана је 43 дана после завршетка парламентарних избора. Формирање ове влада је одложено због тешкоћа у вези са прихватањем ДУИ за коалиционог партнера из албанског политичког блока. Мандат је доделио председник Борис Трајковски, а мандатар је био Бранко Црвенковски, предводник коалиције „За Македонију заједно“ са 60 и ДУИ са 16 посланика. И у овом случају, председник Трајковски се није колебао при додељивању мандата, иако је политички припадао ВМРО-ДПМНЕ.

После парламентарних избора 2006. године, мандат је добио Никола Груевски, предводник коалиције „За бољу Македонију“ со 45 посланика. Тада је са великим мукама успео да формира парламентарну већину од 62 мандата, заједно са ДПА и НСДП Тита Петковског. Мандат му је дао председник Бранко Црвенковски. Исто се догодило и после превремених парламентарних избора 2008. године, када је коалиција предвођена Груевским имала неспорну парламентарну већину.

Мандат без препрека је додељиван и од стране председника Ђорђа Иванова, после превремених парламентарних избора 2011. и 2014. године. У оба случаја, поново је мандат добијао Никола Груевски, лидер ВМРО-ДПМНЕ. То је време када је постојала неспорна парламентарна већина, састављена од ВМРО-ДПМНЕ и ДУИ.

Проблеми су се јавили после парламентарних избора 2016. година. Прво, у јануару 2017. године председник Иванов је доделио мандат Николи Груевском, без претходног захтева гаранција о обезбеђеној парлментарној већини. А затим, после враћања мандата, одбија да додели мандат Зорану Заеву, иако је претходно добио гаранцију за обезбедеђење парламентарне већине од 67 мандата (СДСМ, ДУИ, БЕСА и Алијанса на Албанците). Отступио је од „неутралне власти“ и ушао у сукоб са парламентарном већином.

После „Вартоломејске ноћи“ 27. априла 2017. године, на помолу је умеренији став председника. Из његовог кабинета прострујала је вест да ће „председник дати мандат у сагласности са Уставом и установљеном праксом“. И први и други услов је испуњен, без дилема. Лидер СДСМ, овога пута, треба добије мандат и без оспоравања да приступи формирању тринаесте по реду Владе Републике Македоније.

Желим да верујем да ће Иванов, овога пута, прихватити моје сугестије, исто као што их је безрезервно прихватао када је писао докторски рад „Демократијата во поделените општества со посебен осврт врз Република Македонија“, („Демократија у подељеним друштвима са посебним освртом на Републику Македонију“) пре избора за доцента 1998. године за научну област – политичке теорије и политичка филозофија (Ђ.И. Демократија у подељеним друштвима, со посебним освртом на Републику Македонију, Правни факултет, Скопје, 1998).

Проф. др Светомир Шкарић