Iguana

Биљешке о Андрићу: Мирног хлеба смо жељни

ivo-andric10. новембар 2017.

Туристи који долазе на ћевапе покрај те улице обично прођу а да у њу и не завире. То је улица о којој је Андрић писао прије више од деведесет година:“Тамо где престају башчаршијски дућани и казанџијске радионице и где почиње густо српско насеље са старинским кућерцима, има једна улица, забачена и кривудава, која се некад звала Опркањ-сокак, а данас носи име Данила Илића.“

Цитиране реченице написане су 1926. године. Улица се данас опет зове Опркањ, Данило Илић је избрисан. На фирми једне кројачке радње, међутим, високо на зиду, остало је још увијек име Данила Илића, име које данас, још и много више него кад је Андрић писао текст У Улици Данила Илића, ријетком љубопитљивом туристу не казује ништа.

Прошао сам љетос улицом заставши накратко пред кућом на броју 3. Прозор је био отворен, а завјеса полуразмакнута. Виде се старински кауч и комода на којој је упаљен телевизор. Насред екрана, с горње стране, виси трокутић миљеа. Личи на онај шпиц косе посред чела неких жена који Енглези зову widow’s peak. Не знам ко данас живи ту. У вријеме кад је Андрић писао свој текст тамо је још живјела Стоја Илић, мајка Данилова.

Не знам зашто, али пришао сам прозору и завирио унутра. Нека стара жена је рибала под. Протрнуо сам. Стоја Илић радила је као праља. Као да је осјетила поглед на себи, жена је подигла главу и загледала се у мене, а ја сам устукнуо. Чуо сам звона и сјетио се Андрића.

“Док сам то мислио, зазвонише звона са друге стране Миљацке; прво једно мало, па за њима друго, већа, тамна и распевана гласа. У исто време се јави мујезин са џамије, с једне, с друге, с треће. Па још нека звона из даљине. Било је подне. Затитра љетни ваздух и све се испуни као неким струјањем од земље пут небеса. За том струјом подигох и ја очи пут неба, и са молитвеним звуком пође и моја мисао, тешка од земаљског једа. Отрже се сама, дотле непозната и речима неизрецива молитва пут неба:
– Господе, који си над световима и владаш и знаш, погледај, молимо те, и на ову брдовиту земљу Босну, и на нас који смо из њена тла никли и њен хлеб једемо. Дај нам оно за што те дан и ноћ, свак на свој начин, молимо: усади нам мир у срце и слогу у градове. Не дај да нас туђин више злим задужује. Доста нам је крви и ратничке ватре. Мирног хлеба смо жељни.
Погледај нас, Господе, и услишај не ради нас злих и несложних, него ради овог великог праведника и мученика, сарајевског учитеља, Данила Илића.“

Данило Илић био је Андрићев старији школски друг. Цитирани In memoriam Андрић је објавио у часопису Југословенска њива једанаест година након Илићевог погубљења. У то доба Андрић је иза себе имао тек двије лирске књижице, Пут Алије Ђерзелеза и једну књигу прича. Тридесетак година касније, након што је већ објављен највећи дио његовог опуса, излази Писмо из 1920. године, а у њему много познатији фрагмент о гласовима сарајевске ноћи.

“Ко у Сарајеву проводи ноћ будан у кревету, тај може да чује гласове сарајевске ноћи. Тешко и сигурно избија сат на католичкој катедрали: два после поноћи. Прође више од једног минута (тачно седамдесет и пет секунди, бројао сам) и тек тада се јави нешто слабијим али продорним звуком сат са православне цркве, и он искуцава своја два сата после поноћи. Мало за њим искуца промуклим, далеким гласом сахат-кула код Бегове џамије, и то искуца једанаест сати, аветињских турских сати, по чудном рачунању далеких, туђих крајева света! Јевреји немају свога сата који искуцава, али бог једини зна колико је сада сати код њих, колико по сефардском а колико по ешкенаском рачунању. Тако и ноћу, док све спава, у бројању пустих сати глувог доба бди разлика која дели ове поспале људе који се будни радују и жалосте, госте и посте према четири разна, међу собом завађена календара, и све своје жеље и молитве шаљу једном небу на четири разна црквена језика.“

13-kul-u-knjizevnosti-2Занимљиво је упоредно читати о гласовима сарајевског поднева и гласовима сарајевске ноћи. Ако занемаримо да је у првом случају ријеч о исповједном тексту у којем је ауторско ја недвосмислено Андрићево, док се у другом ради о писму приписаном протагонисту приповијетке Максу Левенфелду те ако пренебрегнемо годину у коју је фиктивно писмо датирано, а став из писма припишемо самом Андрићу у времену писања или објављивања приче, односно за вријеме или непосредно након Другог свјетског рата, шта можемо закључити? Најприје то да молитва није услишена! Чак је и Господ (с великим почетним словом), због тога постао бог (с малим). Није било мира у срцима ни слоге у градовима; није утихла ратничка ватра нити се престала лити крв; остали смо жељни мирног хлеба. Туђин нас је опет, зле и несложне, злом задужио. Зато је оно исто што је у подне призивало струјање од земље пут небеса, у два сати послије поноћи постало симбол специфичне босанске мржње. Складно титрање љетног ваздуха прерасло је у гласове завађених календара.

Откуд да Андрић 1926. године пише о Данилу Илићу? Није те године падала јубиларна годишњица Сарајевског атентата, ни Илићеве смрти, нити Илићеве накнадне сахране у Сарајеву, у гробницу Видовданских хероја. Тајна је, мислим, у оном дијелу гдје Андрић каже: “Док пролазим том улицом и гледам угао куће у којој му и данас живи мајка, ја настојим да у сећању оживим тог старијег школског друга“. Недуго прије, уз сами крај 1925. године, петнаестог децембра, Андрићу је умрла мајка. Као и Стоја Илић, Катарина Андрић је прала и надничила по туђим кућама да би отхранила сина. Гледајући угао куће у улици Опркањ на броју 3, Андрић се, мислим, морао сјећати угла куће у улици Басамаци на броју 21 гдје је живио с мајком у вријеме док су и он и Илић похађали Прву гимназију. У вријеме кад је објављен запис У Улици Данила Илића, Андрић је у писму Зденки Марковић писао: “Ових дана сам много мислио о пок. мами, јер јој управо сада подижемо споменик.“ На надгробној плочи уклесан је једноставан натпис: “Катарина Андрић, рођена Пејић, 19. ВИИ 1872–15. XИИ 1925. Својој доброј мајци њезин Иван“.

Катарина Андрић сахрањена је на старом кошевском гробљу, недалеко од гробнице Видовданских хероја у којој, уз остале, почивају Гаврило Принцип и Данило Илић. Прије неколико година споменик Андрићевој мајци је обновљен, након што је био готово потпуно пропао. Трајао је осамдесетак година, као људско биће. Реконструисан је према фотографији из књиге Мирослава Караулца Рани Андрић. Сада је нов, бијел и сјајан, а обликом старински, налик реплици мостарског Старог моста подигнутој некако у исто вријеме, моста који је трајао много дуже од људског бића, много дуже од осамдесетак година, а којег је напокон срушила неслога у градовима.

Мухарем Баздуљ (Искра)