Исаија Србин био је јеромонах манастира Матејче код Куманова, високо образован писар и композитор двојезичних и грчких химни. У манастирском поменику уписан је са титулом "мајстор Исаија", која је у Византији означавала признатог професионалног музичара. Његове композиције представљају чак две трећине сачуване српске средњовековне музике.

Међу његовим најзначајнијим делима су "Полијелеј Сервикос" по другом гласу (на црквенословенском и грчком) и Трисвета песма (Трисагион) на грчком језику. Исаија Србин је био плодан аутор аколутија (последовања), антологија литургијских напева и поставки псалама.

Њему је посвећено и књижевно дело Димитрија Кантакузина "Посланица свештенику и доместику кир Исаији" из средине осме деценије 15. века, што додатно сведочи о његовом угледу.

Српско-византијска музичка традиција развијала се као једногласно вокално певање, уз пратњу исона (лежећег тона). Карактеришу је две врсте певања - псалмодично (засновано на тексту) и мелизматично (са богатим украсима у мелодији).