28. јануар 2016.

Иде девојка у школу. На леђима руксак, у њему књиге, у левој руци цигарета. Како јој се неко приближи од пролазника, брзо вади мобилни (то чини попут бритких потеза каубоја који су умели муњевитом брзином да чупају своје сребрнасте колтове из кожних футрола) и почиње да шпарта прстима по минијатурној тастатури не дижући поглед са ње. Први утисак је да јој мобилни телефон дође као некакво одбрамбено оруђе-оружје, док из друге руке не испушта цигарету, оцењује књижевник Недељко Терзић у Вечерњим новостима.

Седе две девојке на наслону клупе у градском парку, прекопута школе. Обе у руци имају по мобилни телефон и са пуно заноса и тоталне одсутности, веома брзо прстима куцкају по словима и то чине као врхунски професионалци, као некадашњи дактилографи који су се борили за вишу професионалну класу. Једна од њих устаје и убрзаним корацима креће уском стазом према школи. И друга девојка креће за њом, трудећи се да је стигне, али и даље куцкајући прстима по малим словима.

Две другарице на великом школском одмору, једна покрај друге, окренуте леђима, не скидају погледе са своји мобилних телефона. Не реагују ни на галаму која јечи ходником, не примећују ни гуркање, нити сасвим нормалну гужву која влада у оваквим приликама. Не уочавају ни да је све то наједном престало. Тек, појављује се њихов професор са благонаклоним речима:

- Само после вас!

И показује им на отворена врата учионице.

- Смарач! Кулирај га. Блеја, брате! То је све што су успеле да кажу једна другој док су тромо и незаинтересовано ишле према својим клупама.

Немилосрдна статистика је поразна - пет девојака је за два сата успело међусобно да изговори укупно, само пет речи. Оне, не примећују да су ћутале, оне заправо, и не примећују једну поред ове друге.

Једноставно, глас колективног живота, комуникације и дара божјег да се споразумевају као људска бића изгубио је свој смисао.

А ово су управо времена за што више међусобног дијалога, за што мање неспоразума и неразумевања, закључује Недељко Терзић.