На крајњем југу Македоније, небу под облацима, на највишој коти врлетне планине Ниџе, заборављени – Кајмакчалан, где почивају кости српских јунака који су уградили животе у пробој Солунског фронта и најаву окончања Првог светског рата. Тамо сада, на жалост, ретко ко од потомака сврати, свећу да запали, молитву за покој душа јунака да изговори, кандило да ужеже...
Од 12. септембра до 3. октобра 1916. године вођене су жестоке, пресудне беспоштедне борбе између српске војске и бугарско–немачких снага. Операције су окончане разбијањем непријатеља, ослобађањем Битоља у оквиру пробоја Солунског фронта као увода у успешно решење Првог светског рата.

На том вису, где су Срби платили највишу цену моћних светских “крчмара”, на 2521. метру изнад мора, 18. септембра 1916. године, јунаци Дринске, Дунавске и дела Тимочке дивизије, од којих је више од 4.600 погинуло, заузели су Кајмакчалан. На тај дан, повремено, у жалосно запуштену спомен–капелицу долазе ретки потомци, планинари, по који војник – граничар, са ове или оне стране, сада македонско-грчке границе. Ретко ко запали свеће за покој душа славних предака. Још ређе неко окади, прелије кости вином, или љутом шљивовицом - “мученицом”... На том историјском вису деценијама свештеник опело није опојао.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Опомена за наук

На спомен-црквици изграђеној 1928. године (када је и прилазни пут, јужно од Битоља према планинским висовима, “отегнут” 65 километара, био у добром стању) сада су видљиви трагови суровог времена, заборава потомака, срама и “потписа” злих људи. Захваљујући залагањима амбасаде Србије и Црне Горе, у сарадњи с македонским властима, колико-толико пут, али и капела су релативно поправљени и сређени. Поправљена су врата на улазу у спомен–капелу, па сада ветар макар не наноси ледену влагу. Но, на поду храма остаје оштећени “мозаик” од топовских чаура, од којих је стари неимар, по налогу краља Александра Карађорђевића, уградио крст за покој душе “див јунака”, вечних чувара Кајмакчалана. Вандале који су и по храму копали, “видели” су само неми свеци са овлажених икона у олтару и на зидовима храма...

У црквици на Кајмакчалану, где по жељи Арчибалда Рајса, швајцарског хуманисте, ратног хроничара, новинара и надасве великог човека, који је и живот и вечну кућу подредио и одредио према - Србима, у белом мермерном “пехару” почивало је у урни његово срце... Одавно га тамо нема... све је блеђи траг историје.

На граници – заувек

У књизи утисака с неким давним датумима виде се и “прошарани” записи грчких намерника. То су најчешће грчки граничари, али и планинари, скијаши, који понекада сврате да се поклоне сенима православних јунака, који заувек остадоше на врху планинског гребена - на вечној стражи.
Ако је отаџбину, ма колика била и како данас изгледала, утемељену на племенитим слободарским идејама давног историјског доба, заиста “створио пепео мртвих”, онда и дуг потомока мора бити испуњен, зарад садашњих и будућих генерација.