Пуна Конференцијска сала „Јавне собе“, громогласни аплауз на крају, потписивање књига, дружење са читаоцима после промоције, потврда су успеха – Матић је у граду на Вардару представљен како му и доликује.

На промоцији, у организацији СПОНЕ, о аутору је изврсно говорила македонска професорка Елизабета Шелева.

Матић, пре свега, песник, рођен је у Загребу 1970, где је и одрастао, да би затим, након почетка грађанског рата у Југославији, тридесетак година провео у егзилу у западној Европи, најдуже у Холандији. Сада живи у Поречу, у Хрватској.

Осим актуелног романа „Ниоткуда с љубављу“, у књижевном опусу Матића посебно се издвајају збирке поезије "Други звук" и "Шифрирано, биографија - нове и одабране пјесме", као и есеји о музици "Тајне везе" и збирка текстова о српској култури "Хисторија и савременици".

Важну цртицу у професионалној биографији Матића има и "Лексикон ЈУ митологије", који је уредио и био коаутор, а тренутно је члан редакције загребачког часописа "Просвјета" и сарадник магазина ОКО РТС-а.

Говорећи о делу овог писца, професорка Шелева је истакла да „Матић припада данашњој актуелној „транснационалној књижевности“, која обухвата низ угледних имена. Матић је транснационални, и по свом породичном пореклу и по животном и стваралачком путу - мајка му је Италијанка, а сам је одрастао у Хрватској, 30 година је живео у иностранству, а данас блиско сарађује са медијима у Србији. По његовом мишљењу, блиске књижевне теме и широки културни хоризонти не стају у само један (књижевни) национални оквир.“

Из Матићевог романа извире канонска (или канонизована) усамљеност балканских и регионалних аутора – осуђених/бачених да постоје на маргинама великих (званих) светова књижевности и књижевних средина. Што се тиче те нелагоде или стигме, порекло јој се налази у стиховима песме Блажа Конеског где песник каже: „Така рикаше маката во мене, што сум роден во „смачкано племе“. То је елегија немогућег „бега од биографије“, порекла као проклетства.

Матићев роман сведочи и о амбивалентности према пореклу, као задатом, безупитном аксиому „бега од биографије“, као доживотном изазову. Стога се приповедач позива на луцидна одређења као што су "погрешно порекло", "пролетерска аристократија", „Некадашњи ЈА“...

„Не подносимо ни себе, а камоли друге.“

Ово дело зрачи горким рукописом прогона и (не)припадања, зачињено бројним луцидним и самоироничним примедбама.

Матића одликује критички изоштрен поглед и слух, што не омогућава удобно љуљање, ма колико да је хваљена и „извикана“ колевка... – истиче професорка Елизабета Шелева.

СПОНИНА промоција Ђорђа Матића у Скопљу била је прво представљање овог надареног аутора у Македонији и његов први долазак у Скопље, град који је одувек волео, сањао, дивио му се, кроз музику групе Леб и сол, бројне писце и песнике које је читао.

Између осталог, на факултету је научио македонски, па му језик није стран. Труди се да говори на македонском, а одлично га разуме.

Својим читаоцима је обећао да ће ово дружење свакако бити настављено.

Време је да се то потврди.

* текст је објављен у Слову број 71, октобар 2026.