Главна нит која повезује ова два дела, и која нас вечерас окупља, јесте управо суштински, храбар и отворен сусрет хришћанства са савременим светом. Владика Давид нас подсећа да православље није скуп окамењених форми које треба чувати под стакленим звоном, већ живи, непрестани дијалог који засеца и продире у саму срж модерног човека, у његове крикове, усамљеност и трагање за смислом. Овај дијалог је могућ само кроз радикалну слободу личности, која одбија да буде угушена како хладноћом технолошког система, тако и лажним, неаутентичним традиционализмом.

Срж владикиног искуства и писања јесте наднационална, католичанска, саборна димензија православља (2). Но, да бисмо је сагледали у њеној пуној светоотачкој дубини и савременој аналитичкој оштрини, морамо се одрећи плитког, грађанског космополитизма. Наднационалност о којој овде говоримо није апстрактна глобалистичка магла која поништава разлике. Напротив, то је наднационалност изведена из саме тајне оваплоћења и евхаристије. У чаши живота ниједна се особеност не брише, већ се кроз благодатно преображење спасава од своје кобне самодовољности и смрти.

У књизи Изван граница аутор смело речима продире у смућену стварност савременог хришћанина, расветљавајући драму између личности и система. Владика нас суочава са огољеном истином:

„Систем се ставља увек насупрот различитости другог, жели да уништи различитост, да ишчезне ’ти’, и да остане само ’ја’”(3).

Систем – био он политички, друштвени или, авај, окоштали административно-црквени – увек жуди за униформношћу. Он тражи безобличну масу јер се њоме лакше управља; он велича нацију само када она постане идол који захтева слепо обожавање. Насупрот томе, православно хришћанство подсећа на неотуђиво, благодатно „ауторско право на живот” које припада свакој јединственој ипостаси (4). Спасење није индивидуалан чин нити психолошко самозадовољство. Човек се не спасава сам, већ кроз другог. Однос према ближњем једина је реална мера нашег односа са Богом: у њему задобијамо вечност или бирамо сопствену пропаст.

Владика Давид прецизно примећује да се Христос ретко освртао на спољашње непријатеље, већ је разоткривао лицемерје унутар сопствене средине и седео са маргинализованима:

„Он седи са непријатељима система, зато се и систем озверива против њега”(5).

Стога нас аутор упозорава: када неко унутар Цркве постане опседнут искључиво спољашњим непријатељима, он је већ несвесно закорачио у матрицу самог система. Ако се данас неко не слаже са одређеним црквеним ставовима, то никако не значи да је њен крвни непријатељ. Еклисијални простор (6) је простор слободе у Христу, у коме „нема Јеврејина ни Јелина”. Када теологија капитулира пред логиком система, она неизбежно запада у провинцијализам, а Црква престаје да буде „радионица спасења” и постаје кустос етнографског музеја.

Књига Уметност и откровење доноси чудесну естетску и догматску допуну овој мисли, отварајући пред нама широке хоризонте стваралаштва након Другог светског рата. Владика, који саму срж културе и књижевности дише и осећа, не посматра уметност као спољашњи, луксузни украс побожности. Насупрот томе, он актуелизује и дубоко образлаже став да између уметности и теологије не постоји ни подела ни расцеп, већ једино благодатно расуђивање.

За аутора, уметничко стваралаштво је егзистенцијални чин у коме се сустичу човеков крик за вечношћу и Божје снисхођење у творевину. Човек, наиме, кроз призму критичке гносеологије (7) није призвани пасивни посматрач који је престао да твори чекајући само физичку смрт; човек је призван да буде активни састваралац, сутворац овога света заједно са Богом.

Управо зато нас владика Давид у овом делу храбро и неочекивано води кроз савремени уметнички израз. Он проналази скривене нити истине тамо где их плитко око никада не би тражило. Он спаја и оприсутњује савремене песнике, режисере, теологе и теоретичаре уметности – од мрачне поетике Ијана Кертиса (Ian Curtis) (8) и отуђености код Бертолта Брехта (Bertolt Brecht) (9), преко филмских слика Тенгиза Абуладзеа (Tengiz Abuladze) (10) и несвакидашњег визуелног света Веса Андерсона (Wes Anderson) (11), па све до дубоког мистичног искуства преподобног Софронија (Сахарова) (12), Хрисостомоса Стамулиса (Χρυσόστομος Σταμούλης) (13) и Ернста Блоха (Ernst Bloch) (14).

Сва ова наизглед удаљена имена и појаве аутор посматра као велику светодуховску максиму Светог Порфирија Кавсокаливита:

„Ко хоће да постане хришћанин, прво треба да постане уметник”.

Суштински увид који нам владика овде доноси, а који чини кичму ове књиге, јесте да уметност не сме бити заробљена у лажни, окамењени традиционализам који механички копира старе форме, остајући слеп за трагедију садашњег тренутка.

Права уметност, баш као и хришћански подвиг, представља покушај превазилажења палих, унапред задатих координата нашег постојања. Она није овде да би нас успавала спољашњом естетском допадљивошћу, већ да би нас разбудила и суочила са дубинама бића. Уметнички акт је увек радикалан чин егзистенцијалне слободе, а слобода је једино истинско предворје и услов за љубав.

Када је теологија жива и аутентична, она не бежи од овог дијалога и не анатемише савремени свет са безбедне и самодовољне дистанце. Она не страхује од модерних културних феномена, већ у њима прецизно и са љубављу тражи логосе – оне скривене, често неартикулисане клице истине које из дубине људског очаја, усамљености и крика вапе за пуноћом откровења.

Уметност је тако способна да у тренутку највећег крика означи нови почетак, који ће преобразити путеве нашег заједничког уништења у највишу тачку личне слободе и сусрета са живим Богом. То је, уједно, повратак искуству ране Цркве која је боравила у свету, али није била од овога света; која је користила језик царства у коме се налазила, али је свим својим бићем сведочила царство које долази.

Ова дела нас буде и опомињу да је једина истинска отаџбина хришћана – литургија, односно евхаристија, која нема и не трпи никакве земаљске међе. Она је предкушање будућег века у коме ће се свако колено поклонити пред јединим Господом, сведочећи оно чудесно јединство у различитости које ниједан земаљски систем никада неће моћи ни да понуди, нити да уништи.

На самом крају, дужност нам је и неописива радост да изразимо најдубљу благодарност аутору ових дела. Хвала Вам, Преосвећени Владико, што својим дугогодишњим, неуморним пастирским и интелектуалним радом не допуштате нашој теолошкој мисли да заспи у самодовољности.

Хвала Вам на егзистенцијалној храбрости да спајате оно што многи сматрају неспојивим, отварајући хоризонте Цркве тамо где се пресецају истинска култура и откровење живога Бога. Ваше књиге остају трајни путоказ и сведочанство да је пут слободе једини пут који води у заједницу вечнога живота. 

НАПОМЕНЕ И ФУСНОТЕ

(1) Обе студије објављене су под окриљем београдске издавачке куће Библос (2024). Издавач је препознатљив по покретању озбиљног дијалога на пољу савремене православне мисли, књижевности и теолошке филозофије.

(2) Термин католичанска (изведено из грчког καθολική) користи се у свом изворном, раном православном кључу који означава свеобухватну саборност, пуноћу и васељенскост Цркве, чиме се надилазе уске конфесионалне поделе.

(3) Епископ Давид (Нинов), Изван граница: Размишљања о личности и систему, Београд: Библос, 2024. Дослован и проверен цитат аутора из поглавља које деконструише деперсонализацију човека кроз административне и друштвене апарате.

(4) Реч ипостас (грч. ὑπόστασις) у патристичкој хришћанској догматици дефинише личност као реалну, конкретну, јединствену и непоновљиву егзистенцију која се истински остварује тек кроз љубавну заједницу са другим.

(5) Епископ Давид (Нинов), Изван граница, исто. Доследан приказ Христовог егзистенцијалног бунта против окошталих структура времена у којем је живео и његовог седења са маргинализованима.

(6) Појам еклисијални (од грчког ἐκκλησία – Црква као сабор) означава простор или димензију који суштински припадају самом бићу, унутрашњој структури и литургијском животу црквене заједнице.

(7) Гносеологија (филозофска теорија сазнања) у овом теолошком контексту представља критичку анализу начина на који човек комуницира и спознаје истину о свету и створитељу кроз делатну креативност, а не кроз пасивно посматрање.

(8) Ијан Кертис (Ian Curtis, 1956–1980) – енглески песник, музичар и фронтмен култне пост-панк групе Joy Division. Његова мрачна, меланхолична поетика и дубока егзистенцијална отуђеност у делима епископа Давида не посматрају се као пуки нихилизам, већ као сиров, неартикулисан крик модерног човека који из дубине палог света вапи за коначним смислом и искупљењем.

(9) Бертолт Брехт (Bertolt Brecht, 1898–1956) – епохални немачки драмски писац, песник и утемељивач „епског театра”. Његов уметнички поступак заснован на тзв. ефекту В-отуђења (Verfremdungseffekt) служи у владичиној анализи као метафора за огољавање лажних друштвених вредности и бунт против деперсонализованих, хладних система који човека своде на функцију.

(10) Тенгиз Абуладзе (Tengiz Abuladze, 1924–1994) – знаменити грузијски и совјетски филмски редитељ и сценариста. Његово крунско остварење, филм Покајање (Monanieba, 1984), у овој студији представља кључну визуелну и догматску парадигму за уметнички обрачун са репресивним, бездушним идеолошким апаратима који покушавају да униште људску ипостас.

(11) Вес Андерсон (Wes Anderson, рођен 1969) – савремени амерички филмски редитељ, препознатљив по јединственој, високо стилизованој визуелној естетици, ексцентричним ликовима и наглашеној симетрији кадрова. Владика у његовом несвакидашњем визуелном свету проналази нити уметничког преображавања свакодневне стварности, где естетика постаје лек против баналности постојања.

(12) Преподобни Софроније Сахаров (Старац Софроније, 1896–1993) – велики православни подвижник, аскета, мислилац и уметник (иконописац и сликар) 20. века, ученик Светог Силуана Атонског и оснивач манастира Светог Јована Крститеља у Есексу. Његово дубоко мистично и христолошко искуство представља у књизи врхунску синтезу где се подвиг и уметничко стваралаштво стапају у јединствен чин егзистенцијалне слободе.

(13) Хрисостомос Стамулис (Χρυσόστομος Σταμούλης, рођен 1964) – редовни професор Догматике и Естетске теологије на Теолошком факултету Аристотеловог универзитета у Солуну, композитор и диригент. Као дугогодишњи професор и пријатељ епископа Давида, Стамулис у теолошкој мисли фигурира као кључно име које укида вештачки расцеп између догмата и уметности, промовишући лепоту као еклисијалну и егзистенцијалну категорију. Начин писања у потпуности чува изворну академску транскрипцију грчког имена.

(14) Ернст Блох (Ernst Bloch, 1885–1977) – утицајни немачки марксистички филозоф и мислилац, утемељивач „филозофије утопије” и аутор капиталног дела Принцип нада (Das Prinzip Hoffnung). Његово учење о „још-не-бићу” и отвореној будућности користи се у дијалогу ради расветљавања човекове чежње за будућим веком и есхатолошком надом која покреће свако аутентично стваралаштво.