11. март 2013.

Лоши ђаци строге учитељице

Одломци из Дневника Милована Данојлића у Печату

Да су Јевреји поштовали „реалност Јерусалима“ и завичајног поднебља, одавно би им се изгубио сваки траг на планети

Са недавно преминулим жичким владиком Хризостомом упознали су ме, једног лета, на црквеној слави Љишког храма. Брзорек и жустар, утврђен у знању, у вери и искуству, говорио је као да сваку реч одсеца оштром бритвом. Орасположио се тек кад смо открили да имамо заједничког пријатеља, сликара Вељка Михаиловића. Владика је својевремено у Хиландару обављао дужност библиотекара, а сликар је често ходочастио на Свету Гору, и тако су се зближили. У хиландарском калуђеру су се пробудиле живе симпатије према уметнику, кафанском човеку и елитном београдском боему. Хемија међуљудских односа је мистериозна и поливалентна. Светогорски испосник је, при повременим посетама Београду, знао да свом пријатељу донесе балон манастирског вина. „Вино весели срце човјеку“, усклик је из Псалма 104; благородној души све је на срећу и добит.

*

Епископ жички се благовремено побринуо за место вечног пребивалишта. Изабрао је ледину недалеко од Ужица, у чијој се близини, некад, налазио Рујански манастир. Турци су светилиште опљачкали и разрушили, а оно што је остало преплавила је вода вештачког језера Врутци. Владика је ту подигао цркву, са изгледом да се једног дана обнови и манастир. Монах-библиотекар се сетио – морао се сетити – монаха Теодосија који је, у 16. веку, у забити поробљене земље, одштампао Рујанско четворојеванђеље. Пре него самом себи, владика је одлучио да подигне спомен-обележје сабрату-књигољупцу, па је пријатељу сликару показао своју идејну скицу. Уметник се о њој изразио лоше, и владика се љутнуо:

„Па кад ти ово не ваља, хајде, предложи нешто боље…“

Вајар Драган Димитријевић је, према нацрту Вељка Михаиловића, израдио фигуру високог монаха који, под ведрим небом, повијен над штампарском пресом, слаже прве странице светог списа. Око њега су, онда као и данас, крш и блато и пустолина наше невеселе историје, чије поуке споро и са закашњењем усвајамо… Између 1450. и 1700. у Француској је штампано 70.000 књига; код нас, ваљда, седамдесетак. Свака од тих, у манастирској полутами сложених свезака, вредеће, на Страшном суду, колико и хиљаду оних отиснутих у миру, спокоју и слободи. Владика је, преко гроба, пружио руку далеком трудбенику и борцу за одржавање нашег напорног културног преживљавања.

Марија Тодорова, стручњак за историју Балкана на Универзитету Илиноси, осврће се и Times Literary Supplement од 4. јануара, на књигу Кристофера Кларка Месечари.

Ничег новог у леденој равнодушности Европе према нашој судбини...

Уз приказ проф. Тодорове TLS је објавио једну фотографију из архиве.Снимак је начињен на неком београдском тргу, у позадини се назире фирма обућарске радње Ћосић дан пошто је Аустрија објавила рат Србији. Документ је речит и подстицајан. Према слици би се могла написати мала приповест. Војна лица су добро расположена: професија обавезује. Несвесни онога што почиње, дечаци се промећу кроз гужву. Ни једне жене ни девојчице. Рат је мушки посао. У десном делу неке фаце су потуљене: међу њима вероватно има доушника, страних или наших, ко ће их разликовати... Сељак кој с тобаком о рамену чита новине бидно је забринут. Он зна да ће у ономе што наилази понети главни терет.

Сви имају покривене главе. Време гологлавости почеће по срвшетку рата, за преживеле. Двадесети век ће одбацити шешире, качкете и шајкаче, да олакша посао џелатима.

Лоши ђаци сурове учитељице – историје, глуви за њене опомене и поуке, незлобиви према непријатељима, издашни како у богатству тако и у сиромаштву, једино вишњем можемо захвалити што нас још има...

...Један немачки пастор описао је призор који га је године 1945. Задивио. Српски заробљеници по изласку из лагера, милују на улици немачку децу по глави. Они у малим немцима виде веснике слободе и мирнодопског живота, а помало и сопствену децу, од којих их је раставило четворогодишње ропство.

Протестантски свештеник је узбуђен. Зар је могућно да на свету постоји и овакав народ?

У време санкција и финансијске катастрофе, кад се у Београду за месечну плату могао купити килограм кафе, француски генерал Пјер Мари Галоа, наш осведочени пријатељ, пролазећи Калемегданом спушта у капу просјака новчаницу од 20 немачких марака. Тренутак касније, просјак потрчи за генералом вичући:

„Господине, погрешили сте! Ово су велике паре!“

Генерал је о овом сусрету оставио запис у својим мемоарима.

Два дирљива примера незлобивости, наивности и хришћанске душевности. Разуме се ми нисмо само такви, али смо и такви. Те врлине учвршћују самопоуздање под условом да поштујемо меру. Небеска је благодат што нисмо ситничави, што и у сиромаштву гледамо преко датог и видљивог, што на мржњу не узвраћамо мржњом, али би ту можда ваљало повући границу између широкогрудости и... лудости.

Милован Данојлић (Печат)