Након избора у БиХ и Црној Гори и извесних у Србији, остаје отворено питање када ће се они одржати у Републици Северној Македонији (РСМ) – да ли пре или после промене Устава, у редовном или ванредном термину? У свим овим земљама влада велика неизвесност да ли ће бити формирана стабилна влада која ће их водити у европску породицу, што је заједнички стратешки циљ свих држава западног Балкана.
Према речима председника Европског савета Шарла Мишела, њихов пријем у ЕУ очекује се до 2030. године. Међутим, и тај рок може измаћи из руку, имајући у виду Макронов став, а што се Скопља тиче, и понашање Софије која је блокирала европски пут Скопља.
Захтев Бугарске да РСМ поново промени Устав (први пут је то урађено на захтев Грчке) како би у њега унела бугарски народ као конститутивни елемент наишао је на подршку Француске и Немачке. Тако Скопље сада да се не би нашло у међународној изолацији мора пронаћи механизме за помирење става власти и опозиције. Овај притисак на државу приближио је, донекле, ставове две највеће партије – СДСМ и ВМРО-ДПМНЕ – које су сагласне с тим да до промене Устава мора доћи, али се не слажу у томе када треба извршити промену највишег државног акта. Власт инсистира на промени до новембра, како и тражи Европа, док опозиција захтева одржавање избора, па тек онда приступање промени Устава.
О сложеној политичкој атмосфери у РСМ коју је узбуркало питање промене Устава за „Политику” говоре бивши македонски вицепремијер Ивица Боцевски и политички аналитичар Петар Арсовски.
„Македонија је постала Северна Македонија, али је државни апарат изгубио легитимитет у очима својих грађана”, наводи Боцевски и додаје да су потребне гаранције да више нико неће малтретирати Македонију својим шовинизмом, комплексима и заблудама, као и да нико неће поново водити своје одавно изгубљене ратове преко европских интеграција.
„Свакоме на Балкану је било јасно да преименовање државе није схваћено као некакав европски и прогресивни компромис, већ као капитулација Македоније и нека форма признања да је македонска нација вештачка творевина. Потврда је одмах стигла из Софије. У октобру 2019. године бугарско Собрање је усвојило декларацију где се дефинише бугарска позиција око македонске и албанске европске интеграције, а бугарска влада је усвојила оквирну позицију где се она детаљније разрађује. Оба документа споре постојање македонског језика, али су још стравичнији ставови да Бугарска ’неће дозволити да интеграцију Македоније у ЕУ прати европска легитимизација идеологије коју спонзорише држава на антибугарској основи’, као и захтев за систематско уклањање квалификатора ’бугарски фашистички окупатор’ из свих текстова на споменицима и спомен-плочама. Додатна ’со на живу рану’ за Македонце било је то што Бугарска тражи од Албаније да призна постојање ’аутохтоне бугарске мањине’, што опет подразумева брисање македонске нације са мапе Европе”, објашњава Боцевски.
Он наглашава да је успех грчког шовинизма пробудио дух бугарског шовинизма према Македонији. Преспански споразум је, каже, указао на пут и на кључни инструмент за реализацију остваривања мрачних намера – блокада европских интеграција Македоније. Нажалост, како закључује, македонска влада није научила лекције.
„Македонско Собрање је једногласно усвојило резолуцију где одбацује сва бугарска спорења македонског идентитета, државности, језика, културе и историје, али влада Ковачевског је тајно преговарала са Бугарима и опет се догодио ’заевистички заокрет’. Влада је погазила резолуцију и обавезала се на преговарачки оквир са ЕУ, који садржи све тачке бугарске декларације. Јасне су намере бугарских званичника, али и интелектуалаца, да је промена македонског Устава само почетак процеса (неки од њих кажу и да је то ’задњи клинац у ковчег македонизма’)”, закључује Боцевски.
Аналитичар Арсовски каже да није тајна да ће владајућа коалиција покушати да спроведе уставне промене на било који начин, укључујући и договоре са свим партијама, посланицима и другим политичким моћницима, сматра Арсовски.
„Уставне промене очигледно су веома важне за владајућу коалицију, као и за међународну заједницу, и мислим да ће се због тога овај притисак продужити, као и да ће механизми за спровођење тих промена постајати све ’креативнији’”, наводи Арсовски, који додаје да се, имајући у виду кратак рок пре одржавања следећих избора, може очекивати све јачи притисак, и то без пуно обзира на политичку цену.
„Како су сада карте постављене, уколико владајућа коалиција успе да донесе уставне промене (начин неће бити много важан), политичку цену ће платити опозиција, која ће изгледати немоћна. И обратно: уколико опозиција опстоји на свом тврдом ставу и не изгуби посланике упркос јаком притиску, онда ће она бити победник, а владајућа коалиција ће платити политичку цену за ове политичке маневре”, закључио је Арсовски.
Политика
