У Влади Косова и Метохије тај документ нису желели да коментаришу, док су извори РСЕ у Бриселу потврдили да је то један од последњих нацрта, који може подлећи мањим променама.

У нацрту се истиче да ће он бити предмет разматрања Уставног суда Косова, а поред осталог, предвиђа могућност финансијске подршке Заједници од стране Србије и „ефикасан директан канал комуникације заједнице косовских Срба са Владом Косова преко Министарства администрације локалне самоуправе”. Надлежности или овлашћења је питање због ког су косовске власти до сада одбијале да формирају Заједницу према споразуму из Брисела, уз образложење да би могла да угрози унутрашњу функционалност земље, попут Републике Српске у Босни и Херцеговини. Уставни суд Косова је 2015. године утврдио да неки од принципа за формирање Заједнице општина са српском већином нису у складу са Уставом.

Након вишегодишњих безупешних напора међународне заједнице да Приштина и Београд усагласе ставове око овог питања, ЕУ је крајем октобра саопштила да је двема странама предат „модерни нацрт статута” за формирање Заједнице, што су подржале САД, Немачка, Француска и Италија. Тада је премијер привремених приштинских институција Албин Курти први пут рекао да је статут за формирање Заједнице „прихватљив”, јер је у складу са Уставом Косова. Документ је био прихватљив и за председника Србије Александра Вучића, али су српске власти у јавности инсистирале да он буде у складу и са Уставом Србије и раније постигнутим договорима у оквиру дијалога. Део статута који се односи на надлежности Заједнице прецизира да то тело има право да доноси одлуке, прописе, упутства и декларације, а имаће пуну надлежност на локалном нивоу у области економског развоја, просторног планирања, здравља, образовања и заштите културног и религијског идентитета.

У делу у коме се говори о односима са централним властима, пише да Заједница неће поткопавати или заобилазити уставне и законске власти и надлежности њених чланова, нити ће на било који начин подривати уставни и правни однос између централних и локалних власти у испуњавању својих циљева.

Додаје се и да ће се однос са централним властима заснивати на међусобној сарадњи и размени информација у духу промоције демократије, мултиетничности и интегрисаног друштва, у складу са важећим косовским законима. Заједница, такође, има право да покреће или да буде страна у поступцима пред судовима, укључујући Уставни суд Косова, уколико одлуке или потези било које институције утичу на вршење њених овлашћења у складу са статутом. На основу нацрта статута, Заједница би, поред својих симбола, требало да има Скупштину, председника и потпредседника, саветодавно веће, администрацију и канцеларију за жалбе.

Главни орган би требало да буде Скупштина, која усваја предлоге измене или допуне статута, доноси правилнике, одлуке или декларације, а именује и разрешава председника и потпредседника.

Скупштина Заједнице би, поред председника, требало да има и најмање два потпредседника. Чланове Скупштине бирају чланови Скупштина општина, које су чланице Заједнице.

Седиште би требало да буде у Северној Митровици, једној од четири општине са српском већином на северу Косова. Када је реч о финансирању, предвиђено је да Заједница има буџет са којим ће располагати „одговорно и транспарентно”, а прецизира се и да мора да има рачун у некој банци са лиценцом Централне банке Косова.

Заједница може да се финансира из сопственог буџета, доприноса својих чланица, централних институција, донација, као и финансијском подршком других домаћих или међународних институција, укључујући Србију.

Буџет и расходи би требало да буду под надзором Европске уније у периоду од пет година. Заједницу би требало да чине општине са српском већином на Косову, којих је тренутно десет: Грачаница, Штрпци, Партеш-Пасјане, Ранилуг, Клокот, Ново Брдо, Северна Митровица, Лепосавић, Звечан и Зубин Поток, а ако жели, може да јој се прикључи и било која друга општина на Косову и Метохији.

Поред тога што је написано да Заједница неће бити трећи ниво власти, акценат се ставља и на питање управљања образовним и здравственим институцијама на КиМ. Те институције су готово једине које никада нису биле интегрисане у косовски систем, односно све образовне институције у српским срединама на Косову раде у српском систему под окриљем Министарства образовања Владе Србије, а ту спадају предшколске установе, основне и средње школе, као и Универзитет са седиштем у Северној Митровици.

Када је реч о здравственим институцијама у српским срединама на Косову, надлежно је Министарство здравља Владе Србије. Поред Домова здравља или локалних амбуланти, постоји и Клиничко болнички центар у Грачаници код Приштине и Северној Митровици, те Здравствени центар у Пасјану, у региону Поморавља.

Статут предвиђа да те институције постану приватне под окриљем Заједнице општина са српском већином, а да им Србија пружа „финансијски допринос”.

Прецизира се да би образовне и здравствене институције на Косову имале „статус страних, приватних установа”, а добиће дозволе, односно лиценце за рад, у складу са важећим косовским законом.

„Наставни план и програм уређује се у складу са важећим законом”, стоји у нацрту статута.

Постојао би стандард „издавања дуплих диплома”, косовске и српске дипломе, које би признавали и Косово и Србије.

Није, ипак, јасно како би у овом случају изгледао образовни план и програм, имајући у виду да Косово и Србија имају потпуно другачија гледишта када је у питању историја или географија.

У нацрту статута се наводи и да образовне и здравствене институције могу да користе просторије чију је изградњу финансирала Србија, али да то неће ометати већ постојећи косовски образовни и здравствени систем.

С друге стране, каже се да ће Заједница имати пуну надлежност везано за образовање, што подразумева сарадњу међу чланицама, представљање образовне политике пред централним властима, да пружа правну и финансијску подршку својим чланицама, да пружа савете централним властима око српског наставног плана и програма у вези регулисања закона Косова и да пружа савете око измена и допуна закона о образовању.

Готово исте надлежности би Заједница требало да има и у области здравства, односно требало би да олакшава сарадњу међу чланицама око унапређења примарног и секундарног здравства, да представља здравствену и социјалну политику пред централним властима, да финансира инфраструктурне пројекте, опрему и други медицински материјал, да финансира или прикупља средства за социјалну помоћ.

ПОЛИТИКА