24.јун 2010.

Велика светска смотра која се ове године одржава у Јужној Африци, а позната је под називом Светско фудбалско првенство заокупља сваки делић земљине кугле. Очи јавности упрте су у „своју фудбалску селекцију“ и од тих очекивања као да зависи читав живот.

Са таквим великим очекивањима у Јужну Африку смо испратили и нашу репрезентацију Србије. Након успешно завршених квалификација, показене стабилности и после дуго времена колективног духа, уздизали смо се у наше момке, снивали велике снове...

После стидљиве и плашљиве игре против Гане, и неочекиваног минималног пораза, ерупција одушевљења нас је захватила после победе против немачких „Панцера“. Клицала је Србија са Републиком Српском и читавон нашом дијапсором. Но, када смо се надали проласку у завршницу, бродолом је стигао поразом од Аустралије 2:1 као печат суморне, али, изгледа реалне слике наших фудбалсих домета и „пратећих“ прилика код куће...Сада, „после боја сви су генерали“, али чуди ипак, како фудбалере није довољно мотивисала слика коју су гледали у аутобусу на путу ка стадиону уочи меча са „Кенгурима“, са инсертима славља и атмосфере са улица и тргова градова наше Србијице? Вредело је за то да изгину.

Не сумњамо (ли) да су српски фудбалери велики играчи. Да играју у великим светским клубовима. Да су искусни, да дебело вреде на фудбалском тржишту, да су носиоци игре у својим клубовима...и тако даље и тако даље...И све су ово непобитне чињенице. Али је и чињеница да су велики играчи они који се покажу управо на овако великом такмичењу.

Нерелано је очекивати пролаз и(ли) добар резултат након онолико промашених зицера. Такве шансе је недопустиво промашити и на „малим“ утакмицама, а не на СП! Видели смо све! И чули све. И коментаре и изјаве и анализе...прочитали и увек (стручну) штампу. Али, на крају, овај резултат је тешко пао и погодио „обичне људе“, васколики народ, који би за победу пристао и на још беднији живот, мењао би годишњи одмор за тријуимф и пролаз даље, трпео би још једну економску кризу, смањење плате, неисплаћене хонораре, још једну обнову Немањине у Београду...ма гарантујем и ново увођење виза. Поверовали би Динкићу наново за нове акције. Ладно би могли у том трансу еуфорије да поскупљају градски превоз, и нафтне деривате...

Али џабака. Они „велики“ који играју на облацима славе и који врло ретко помисле на нас, мале...они ће после туширања у свлачионици после завршетка меча опет пливати у својим луксузним базенима, обући ће најновију колекцију Арманија и Гучија...возикаће се у својим блиндираним аутима...Пронаћиће утеху (не брините се) у „чарима“ неке нове лепотице...И увек се питам и питам, шта остаје после оваквих пораза обичном навијачу? Нова прилика и опраштање свих „грехова“ љубимаца...

А пенал; јесте био пенал. Али, како оно рече Курјак Рашковић другу „Чичи“ Титу у првом делу Индексоваца: „Како то Хрвате ниси стрељао ни једанпут, а мене трт, па двапут“. На шта ће му Јоже „Зато што сте ви Срби, код мене увек имали привилегије“. Е тако вам је то и код  Ларионде, главног делиоца (не)правде из Уругваја.

Милутин Станчић