Овај подухват заслужује свако признање. Он показује да међународна сарадња у области заштите културног наслеђа може да превазиђе ниво програмских опредељења и добије конкретан израз у очувању материјалне супстанце споменика. Истовремено, пример Курбинова отвара питање могућности примене сличног модела на друге средњовековне споменике на територији Северне Македоније, посебно на задужбине српских владара и властеле.

Старо Нагоричино, Свети Никита код Скопља, Лесново, Љуботен, Матеич, Псача, Андреаш и Марков манастир само су неки од споменика од изузетног историјског, архитектонског и уметничког значаја, чија је вредност препознатљива у међународним оквирима.

Њихова архитектура, зидно сликарство, ктиторски портрети, историјске композиције, натписи и други материјални извори представљају драгоцена сведочанства о српској средњовековној државности, владарској идеологији, духовности и уметничкој култури, али и о сложеним културним разменама у ширем ромејском културном простору. Истовремено, српска средњовековна уметност развила је оригинална и аутохтона решења у архитектури и живопису, чије очување има посебан значај за разумевање уметничких процеса XIV века.

Из перспективе савремене херитологије, очување ових споменика не подразумева искључиво заштиту њихове материјалне структуре. Оно обухвата очување аутентичности, историјских сведочанстава, културних значења и могућности њиховог научног тумачења. Архитектура, живопис, ктиторски портрети и историјске композиције нису само предмети историјскоуметничког истраживања већ и материјални носиоци културног памћења. Њихово пропадање не значи само губитак уметничког дела већ и неповратно сужавање могућности историјског сазнања.

Посебно је важно подсетити да сарадња конзерваторских установа са седиштем у Београду и надлежних служби заштите у Македонији има документовану историјску традицију. Један од најзначајнијих примера представљају систематски конзерваторско-рестаураторски радови на цркви Свете Софије у Охриду током педесетих година XX века, реализовани уз учешће тадашњих републичких и савезних институција заштите.

О непосредној институционалној и међународној сарадњи сведочи извештај Унескове мисије за очување Свете Софије у Охриду. На захтев југословенске владе, крајем 1951. године организована је међународна експертска мисија у чијем су саставу били архитекта Фердинандо Форлати, руководилац мисије, Чезаре Бранди, директор Централног института за рестаурацију у Риму, и Ив Фројдво, главни архитекта задужен за француске историјске споменике. Мисија је у децембру 1951. године боравила у Југославији, испитујући стање архитектонске структуре и зидног сликарства Свете Софије, као и могућности њихове заштите.

Посебно је значајно што Унесков извештај прецизно документује састав југословенске комисије, коју је образовао Савезни институт за заштиту споменика културе. У њој су учествовали Франце Стеле, Радивоје Љубинковић, Ђурђе Бошковић, Марјан Мушич, Иван Здравковић, Димче Коцо, Петар Серафимов, Борис Чипан и Здравко Блажић. Извештај засебно истиче и допринос Светозара Радојчића, Александра Дерока и Мирјане Ћоровић-Љубинковић, чији је припремни истраживачки рад био од значаја за успех мисије. Ова документација показује да су у заштити цркве Свете Софије сарађивали стручњаци из различитих југословенских научних и конзерваторских средина, у непосредној комуникацији са међународним експертима.

Унесков извештај посебно наглашава сагласност учесника у погледу неопходности очувања цркве и метода њене заштите. Конзерваторски радови настављени током педесетих година XX века документовани су и у публикацији Конзерваторски радови на цркви Св. Софије у Охриду, коју је Савезни институт за заштиту споменика културе објавио у Београду 1955. године. Ови извори сведоче о постојању институционално координисаног, интердисциплинарног приступа очувању средњовековног наслеђа, који је обухватао истраживање, конзерваторску документацију и непосредне интервенције.

    Ова традиција није била ограничена на конзерваторске установе. Посебно значајан пример представљају теренска истраживања средњовековне архитектуре Повардарја која је организовао академик Војислав Кораћ, уз укључивање младих историчара уметности и студената архитектуре. Резултати вишегодишњег научног рада добили су своју синтезу у монографији Споменици монументалне српске архитектуре XIV века у Повардарју, објављеној 2003. године, у заједничком издању Српске академије наука и уметности и Републичког завода за заштиту споменика културе. Ова публикација сведочи о значају непосредног теренског рада, архитектонског снимања, историјскоуметничке анализе и институционалне подршке научним истраживањима. Уједно подсећа да резултати дугорочних истраживачких програма могу задржати своју научну вредност и деценијама након њиховог спровођења.

Распадом Југославије промењен је државни и институционални оквир у којем се ова сарадња одвијала. Међутим, промене административних околности не морају подразумевати прекид стручне комуникације, научне размене и заједничког деловања у очувању културног наслеђа. Напротив, управо у новим међудржавним околностима отвара се могућност да се ранија искуства преточе у савремене облике равноправне институционалне сарадње.

У том погледу посебну пажњу заслужује чињеница да формални оквир за сарадњу Републике Србије и Републике Северне Македоније у области културе постоји нормативно.  У званичном саопштењу Министарства културе Републике Србије поводом потписивања новог Програма сарадње , потписаним 28. јануара 2026. године истакнуто је да ће обележавање тридесетогодишњице дипломатских односа бити праћено одговарајућим културним програмима.

Уколико је очување културног наслеђа препознато као један од приоритета билатералне сарадње, утолико је оправданије поставити питање због чега тај приоритет још није добио препознатљив оперативни израз у заједничким конзерваторско-рестаураторским програмима на средњовековним задужбинама српских владара и властеле. Према јавно доступној документацији, није потврђено постојање континуираног заједничког програма Републичког завода за заштиту споменика културе у Београду и Националног конзерваторског центра у Скопљу који би обухватао систематску конзервацију, стручни надзор и мониторинг стања ових споменика. Нису препознатљиви ни трајни заједнички програми теренске наставе, студентских пракси или специјалистичког усавршавања усмерени на овај корпус наслеђа.

Управо тај раскорак између програмских докумената и непосредне праксе заслужује стручну пажњу. Са херитолошког становишта, вредност институционалне сарадње не исцрпљује се у постојању потписаних споразума, већ се потврђује њиховим резултатима: очуваном материјалном супстанцом, реализованим интервенцијама, континуираним праћењем стања, благовременим препознавањем фактора ризика и обезбеђивањем услова за дугорочну заштиту. При томе је неопходно разликовати конзерваторски надзор над извођењем радова од мониторинга, који подразумева систематско праћење стања споменика и промена које могу угрозити његов интегритет.

Манастир Матеич представља нарочито упозоравајући пример последица дуготрајне угрожености културног наслеђа. Црква Успења Пресвете Богородице, чију је обнову у XIV веку започео цар Стефан Душан, а довршили царица Јелена и цар Урош, претрпела је тешка оштећења током оружаних сукоба 2001. године. Међутим, њена угроженост није окончана престанком сукоба. Напротив, током наредних двадесет пет година споменик је више пута био изложен вандализму, оштећењима кровног покривача, продирању атмосферске влаге и различитим облицима биолошке деградације.

На потребу хитне заштите Матеича указивано је у више наврата. Српски културно-информативни центар СПОНА упутио је још у јануару 2022. године званичан апел и иницијативу за заштиту и обнову манастира. Ипак, нова оштећења наставила су да се појављују. Током 2025. године забележени су случајеви неовлашћеног уласка, оштећења унутрашњости храма и уклањања делова оловног покривача.

Приликом теренске посете Матеичу 18. јуна 2026. године, у којој сам учествовала са Милутином Станчићем, програмским директором СПОНЕ, и Бобаном М. Младеновићем, представником Завичајног удружења Матејче, констатовано је изражено присуство влаге, органских наслага и фекалног материјала насталог услед дуготрајног боравка птица и других животиња у унутрашњости храма. Присуство биолошких фактора и нарушени микроклиматски услови представљају озбиљан ризик за очување зидног сликарства, посебно уколико изостану систематска испитивања, превентивне мере и редован стручни мониторинг.

Само неколико месеци касније, 18. октобра 2026. године, СПОНА је поново известила о уклањању оловног покривача са главне куполе, на основу новог обавештења са терена. Овај низ документованих упозорења показује колико је важно разликовати појединачне конзерваторске интервенције од одрживог система заштите који подразумева редован надзор, одржавање, обезбеђивање и благовремено реаговање.

Посебно забрињава чињеница да су последице оштећења и дуготрајног занемаривања током последњих двадесет пет година изузетно тешке за споменичку целину која је опстајала вековима. Питање Матеича стога није искључиво питање санације архитектонских оштећења или конзервације зидног сликарства. Оно се тиче очувања аутентичности, историјске читљивости и могућности да споменик настави да постоји као материјално сведочанство културног памћења.

Матеич, међутим, није усамљен пример. Посебну пажњу заслужује и црква Светог Николе у Љуботену, подигнута 1336/37. године, у време краља Стефана Душана, као задужбина властелинке Данице и њених синова Дмитра и Бојка. Архитектонска артикулација храма, његова камена пластика и зидно сликарство представљају драгоцена сведочанства о властеоском ктиторству и високим дометима српске уметности прве половине XIV века. Посебно место припада владарским портретима краља Душана, краљице Јелене и њиховог сина Уроша, чија оштећења непосредно угрожавају један од најзначајнијих визуелних извора за проучавање владарске идеологије и династичке репрезентације.

У случају Љуботена питање конзервације неодвојиво је од очувања историјских значења архитектонског простора. Однос јужног портала, природног осветљења и владарског портрета, као и програм зидног сликарства, показују да материјална структура храма није само физички оквир живописа већ саставни део његовог значења. Оштећења фресака, измене појединих архитектонских елемената и потреба за континуираним праћењем стања захтевају интердисциплинарни приступ који би повезао историјскоуметничка истраживања, архитектонску анализу и конзерваторску праксу.

Заштита Љуботена и Матеича зато не може бити сведена на повремене теренске обиласке, научна саопштења или појединачне интервенције. Потребан је дугорочан програм заснован на систематској документацији, процени степена угрожености и јасно дефинисаним конзерваторским приоритетима.

У ранијим истраживањима указала сам на могућност транснационалног приступа заштити Матеича, као и на потребу да се његова културноисторијска вредност разматра у ширем међународном контексту. Могућност заједничке, серијске номинације у оквиру Унескових механизама заслужује даље стручно разматрање, уз уважавање важећих критеријума и надлежности држава на чијим се територијама налазе споменици.

Успостављање посебног оперативног протокола између надлежних конзерваторских установа Републике Србије, Републике Северне Македоније, као и Републике Грчке могло би представљати први конкретан корак. Такав протокол омогућио би формирање мешовитих стручних тимова, заједничку израду конзерваторске документације, процену степена угрожености, планирање превентивних и непосредних интервенција, размену техничких капацитета и успостављање континуираног мониторинга.

Подједнако значајан сегмент представљало би укључивање универзитета, научних института, музеја и других установа културе. Заједнички истраживачки пројекти, теренска настава, студентске праксе, летње школе, специјалистичке радионице, размена наставника и истраживача, дигитална документација и научне публикације омогућили би да споменици поново постану места непосредног научног рада, образовања и професионалне сарадње.

Управо зато би било драгоцено да постојећи међудржавни програми културне сарадње добију конкретан израз у непосредном заједничком раду конзерваторско-рестаураторских служби. Тридесетогодишњица дипломатских односа, чије је обележавање најављено и културним програмима, могла би представљати одговарајући повод за покретање такве иницијативе. Уместо да се сарадња исцрпљује у повременим јавним манифестацијама и програмским документима, њен трајан резултат могао би бити заједнички пројекат заштите једног или више угрожених средњовековних споменика.

Ово није питање преиспитивања државних надлежности, нити националног присвајања културног наслеђа. Реч је о могућности да се историјска повезаност, научно утемељена историографија и постојећи међудржавни оквир претворе у равноправну и професионално утемељену сарадњу, усмерену пре свега на опстанак споменика културе.

       Пример Курбинова показује да је такав модел могућ и делотворан. Искуство конзерваторско-рестаураторских радова на цркви Свете Софије у Охриду и некадашњих систематских истраживања средњовековне архитектуре Повардарја сведочи о постојању развијене традиције институционалне и научне сарадње. Међутим, њен континуитет у савременим околностима није обезбеђен, док присуство овог изузетно значајног корпуса споменика у међународним истраживачким програмима и даље заслужује знатно већу пажњу.

Стање Матеича, Љуботена и других задужбина српских владара и властеле упозорава да обнављање непосредне стручне сарадње не би требало одлагати.

У крајњој линији, питање очувања културног наслеђа истовремено је и питање очувања могућности памћења. Јер, ако дозволимо да нестану материјална сведочанства прошлости, шта ће остати као основа њеног научног разумевања и преношења будућим генерацијама?

Доц. др Јасмина С. Ћирић

Универзитет у Крагујевцу Филолошко-уметнички факултет

Одсек за примењену и ликовну уметност

Катедра за општеобразовне предмете

https://kg.academia.edu/JasminaSCiric