Иницијативом Удружења „Саборник“, и у саорганизацијом са Народном библиотеком Др Душан Радић из Врњачке Бање, на скупу су истакнуте важне теме и анализе постојећег стања у земљама у којима живе Срби.

Испред домаћина поздравну реч упутио је директор Библиотеке Дејан Лучић. Као и први човек Саборника Никола Димић.

Током скупа, и радног дела путем видео бима присутнима се обратио, и учестввоао у дијалогу и др Александар Раковић.

Током скупа чули су се различити приступи излагања и погледа дефинисаности српског културног простора.

-Српски културни простор је незамислив без Сентандреје,  али је тежа у том ситуација да учитамо југословенку идеју, која је служила као аквиваленција, као израз да обједињује српску културу, али и време без хронолошке одреднице, јер оне не значе ништа јер увек се описује крајњи домет савремене српске културе, али највећим делом то управо данашња Северна Македонија. Као и делови Републике Српске Крајине, Црне Горе неминован део српског културног простора, с тога је он интегративних димензија, и даље преостале делове сачињавају политички део раздробљеног система, где се преображавало оправдавање југословенске идеје, умањење следовало; српка култутра има много дубље корене, веће просторе од њене распрачености данас, истакао је између осталог отац Ђого.

-Имао сам једну са предавања безбедности и један од полазника био је полазник бригадир хрватске војске, паметан човек, касније је отишао као војни аташе у Берлин, што вам очито довољно говори. Он ме је током предавања приупитао шта подразумевам под термином: српске земље? Одговоривши му да немам времена да прекидам наставу да она тече и иде даље рекао сам му: -Изађите и пођите до прве црквене продавнице и купите мали календар, окрените последњу страну и прочитајте Светосавску химну и у ћете наћи таксативно шта су српске земље, и наћићете оодговор на ваше питање, а то је и најважнија српска песма! –рекао је професор Миломир Степић. Додајући да увек инсистира на том термину.

Ми смо скратили химну, она има географску и временску конотацију. Надам се и верујем да ће наши унуци, праунуци оперисати тим појмом полицентричности Срба да окупљамо.

-Волео бих да овом приликом потенцирам назив организације СПОНА, мислим да је то изузетно важно, кад неко жели да изврши атентант он вам олабави спону, ми треба да се потрудимо да наше споне буду јаче, зајључио је Степић.

Поздрављајуи све присутне Раковић је истакао да је пажљиво саслушао саговорнике, и позабавио се појмовима, која се делимично прожимају, у фокусу када говоримо да их сматрамо: српским светом. Обухватајући Србе где год да живе од Сентандреје, Темишвара па до Хиландара, насељавају тај простор, окружење, разлика и једно и друго и треба користити и дефинисати јасније, термине и појмове, навео је Раковић.

Неки од погледа јаснијег идентитета српског становишта у Македонији кроз призму делатности Српског културног центра СПОНА – назив је осврта, есеја који је изнео Милутин Станчић: - Често се и у историјским разматрањима спочитава да је култу жртве за отачаством и Христом започео да се међу Србе гради управо у вези са Македонијом, тачније од времена Маричке погибељи и страдања браће Мрњавчевића, једног краља Србије и Романије и деспота Србије, Вукашина и Јована Угљеше. За нас Србе из Маћедоније или вардарских страна, то је и „Косово пре Косова“, а Вукашинова и Угљешина жртва представљају  „Лазара пре Лазара“. Остаје суштинско питање, може ли српство без Косова и Лазара и где је у ствари средиште тог за Србе, митског Косова? Можда нам Немањићке задужбине дају одговор без изговорене речи, а ми их не видимо и поред очињег вида и хиљада страна исписаних књига. Копрена савремених „разграничења“ јесте катаракта која предуго траје међу нама Србима, а изгледа да је на примеру Македоније она метастазирала.

С тога ми је драго што Библиотека Душан Радић у Врњачкој Бањи и Удружење Саборник (какво семантичко име) - баштине и чувају тај „вечити пламен“, бар мали жижак великог пламена са „исконског огњишта“, где се и крију - кључеви опстанка. Изазови саборовања, ових скупова, трећег по реду, и дубинских, суштинских разговора, произилазе и оквири конкретних предлога за будућност, ма они били некада и нереални, можда наивни; али је важно да не одустајемо, и размишљањима и саборовањима идемо ка конкретним предлозима, додао је Станчић

У светлу нових перспектива и могућности српских интеграција у првој половини 21. века, градећи и одржавајући српски културни простор у усмерењу нашег фокуса и погледа са изразитим акцентом на афирмисани рад, присутнима се обратила Горана Јовановски Јуруковски захваливши се домаћинима на позиву, делећи радост и част што узима учешћа у њему са својим делатним трудом везаног за нову форму информативне понуде Подкаста СПОНЕ.

-Подкаст као нови медијски вид оглашавања је пројекат који је подржало Министарство информисања и телекомуникација Републике Србије, почевши од септембра 2024, а траје са радом и данас. Зацртани циљеви јесу да се путем нових видео платформи кроз форму подкаста, епизодног карактера, (раз)открију нови погледи, и на светлост дана изнесу нове (не)испричане приче, сазнања из историјских области, али и нових културних мрежа, открића, друштвених области, необичних догађаја из живота саговорника српског порекла. Махом, утицајног слоја људи: историчари, новинари, уметници; професионално остварени појединци, који су оставили траг, а да кроз сегмент нашег информативног домета проширимо видике и откријемо њихове домете, кроз понос свог порекла који је на неки начин можда и запостављен, а и заборављен. Гледаоци сагледавају приче, кроз призму емоција, сазнавши за нове погледе, сагледавајући истину, која је замаскирана, или замагљена. Спона Подкаст нам је проширио знање о успешним људима и њиховом раду и стваралаштву из различитих области како музичке културе, ликовних уметности, филмског платна...Али, и из новинарства, креативних и необичних архитекаката, медицинског особља, истакла је Горана.

Испред Удружења Баштионик из републике Српске присутнима се обратила Милана Пекез, истакавши да је десет година део овог удружења, српског сабрања.

-Просветни сам радник, и везана сам за децу, осврћем се на реч „Догодине“, са надом да је изражавамо некад са сетом тугом, али и радошћу, технички као одлагање обавезе,  није календарска одредница, мислим на сада, ми говримо о интерграцији и то није само политичка парола, то је питање нашег опстанка, природно спојено, наш матерњи језик, историско памћење, идентитет сваког човека. Духовна вертикала, не ретко чујемо од деце да  се устручавају или стиде верских тематика, да је патриотизам нека врста секташтва, а морамо се враћати том исконском, а ми данас као да бежимо од тога...важна је културна интерграција, наша уметност не сме да се протеже само до Лазе Лазаревића, него до Житија светих, додала је пекез.

"Скаутизам у Македонији (1911-1941)", била је тема излагања Радована Милковског испред СПОНЕ.

-Скаутизам у Краљевини Југославији а тиме и на читавом простору савремене Северне Македоније је постојао све до почетка Априлског рата и нацистичке окупације у априлу 1941.године, а обновљен је након 1945 године. Захваљујући заљубљеницима у природу, и решеност да буду физички и духовно спремни да допринесу развоју своје заједнице, како је речено на отварању изложбе, скаутизам се сукцесивно развијао и у Краљевини Србији а касније у Краљевини Југославији. Скаути су били ослонац бројних друштвених и хуманитарних активности, не само код младих, да изграде своје личности, већ и у самој заједници у којој су живели и деловали. Кроз бројне активности попут камповa, експедиција и такмичења, скаути су добијали практично образовање које их је припремало за будући живот и изазове, истакао је Милковски, говорећи и о спецификама Куманова, поднебља, историјских огледа идентитетских разлика...