Концепт самог програма и поздравну реч изнео је програмски директор СПОНЕ Милутин Станчић.

Музички колаж на пијану: Јанинка Невчева Рахмањинов, Прелудиј во gis-moll op.32 n.12, Рахмањинов, Прелудиј во D-dur op.23 n.4.

На крају програма остављен је простор за дискусију и дружење, у коме је своје обраћање имао и сами аутор Владика Давид. 

-Уметност је тако способна да у тренутку највећег крика означи нови почетак, који ће преобразити путеве нашег заједничког уништења у највишу тачку личне слободе и сусрета са Живим Богом.То је, уједно, повратак искуству ране Цркве која је боравила у свету, али није била од овога света; која је користила језик царства у коме се налазила, али је свим својим бићем сведочила Царство које долази.

Ова дела нас буде и опомињу да је једина истинска Отаџбина хришћана – Литургија, односно Евхаристија, која нема и не трпи никакве земаљске међе. Она је предкушање Будућег века у коме ће свако колено поклонити пред Јединим Господом, сведочећи оно чудесно јединство у различитости које ниједан земаљски систем никада неће моћи ни да понуди, нити да уништи.

На самом крају, дужност нам је и неописива радост да изразимо најдубљу благодарност аутору ових дела. Хвала Вам, Преосвећени Владико, што својим дугогодишњим, неуморним пастирским и интелектуалним радом не допуштате нашој теолошкој мисли да заспи у самодовољности. Хвала Вам на егзистенцијалној храбрости да спајате оно што многи сматрају неспојивим, отварајући хоризонте Цркве тамо где се пресецају истинска култура и Откровење Живога Бога. Ваше књиге остају као трајни путоказ и сведочанство да је пут слободе једини пут који води у заједницу вечнога живота, истакла је између осталог Данијела Марковић.

Преносимо одломке прочитаних делова из поменутих наслова:

УМЕТНОСТ И ОТКРОВЕЊЕ

Чини се да се проблем уопште не састоји у питању да ли постоји повезаност између уметности и догме, већ проблем постоји у расуђивању између уметности и зло-уметности. Извесно је да и самог Бога, некад као Свету Тројицу, некад као Логос Божији, сусрећемо у отачкој теологији као истинског уметника, превасходног уметника, саздатеља. Имајући у виду наведено, Стамулис истиче да је зло-уметност директно супротстављена теологији. И не само то, већ додаје да „на месту теологије можемо да поставимо термин ”красно-уметност”, или једноставно термин ”уметност”, подразумевајући да се у православном предању теологија није родила из пада, већ је уметност креативна, уметност емпиријска, уметност аскетска, уметност која пројављује лепо, које произилази са небеса.

Хризостом Стамулис осврће се на горе речено када истиче да: „немали број година и супротно датости, православни живот се живео и православна теологија је деловала одсечено од лепоте, од красоте, и од промене које она уводи у начин постојања. Красота је била уступљена искључиво простору било које естетике, тако да је Црква са својом теологијом остала без моћи прекрасног, те следствено и без естетике.” Сагласно Стамулису, „већ се дешава покушај за поновним сједињењем теологије и уметности, да би се пројавила православна теологија лепог”. Разуме се, тешко је да неко одреди место православне цркве у једном савременом, профанизованом друштву. Како бисмо стекли једно суштинско сагледавање места на коме се налази православна теологија, у једном веома значајном тексту са насловом „Православна вера и живот у савременом профанизованом друштву”, Стамулис наглашава неколико праваца који преовладавају у православној цркви. Између „традиционалиста”, „неоправославних”, између „неопијетиста”, „неоконзервативних”, „неоапологета”, итд, постоји и једна „естетска теологија или теологија лепог”, која заснива своју визију углавном на својој повезаности са уметношћу. Црква се труди да се постави отворено према свету, а то може да се оствари само преко језика уметности и културе.

Када је реч о покушајима уметника, који ће извести на светлост аутентичну уметност, додаћемо и аутентичну теологију, Теодор Адорно у својој „естетичкој теорији”, нагласиће оно што понавља у више наврата: „у свеукупном друштву, уметност треба најпре да носи хаос у реду, уместо супротно. Хаотичне карактеристике нове уметности изгледају привидно хаотичне само на први поглед. У суштини, реч је о тајнописима једне критике ружног у постојећој стварности. То показује колико је у стварности хаотичан владајући поредак.” Рекли бисмо да под владајућим поретком данас неретко можемо да подразумевамо и кич, а сагласно Адорну „уметност садржи појам кича, али је друштвено обавезана да га преобрази, а то подразумева привилегију квалитетног образовања за свакога, што није увек могуће, тако да за уметност кич значи казну која се назива забава (fun)”.

Следствено свему наведеном, прекид који се појављује између неаутентичне и аутентичне уметности, не треба посматрати као прекид већ као клицу из које ће да изникне нешто ново. Уметност увек подразумева нешто ново. Истовремено, са њеним раличитим видовима, уметност схвата да представља коначну надмоћ у односу на ток историје. На пример, уметност речи тј. поезија преживљава и надилази сваки простор и време. Када се обрасци живота мењају са таквим ритмом као што се то дешава у нашој епохи, онда ће се уметнички и теолошки одговори у постојећој стварности мењати необичном брзином. Гадамер је овде јасан: „краја уметности, краја воље за обликовањем људских чежњи, које не мирују, неће бити. Сваки наводни крај уметности, биће почетак једне нове уметности”.

ИЗВАН ГРАНИЦА

Догматска теологија има један обимнији, помало заборављени део, који се ипак полако изнова открива; део који се односи на естетику. Естетска, филокалијска теологија, као део догматске теологије, бави се углавном онтологијом лепог, не технологијом. Сликар слика, редитељ режира, но иза целе те процедуре и технике уметника, постоји једна онтологија, као теоретска основа постојеће стварности.

У хришћанској теологији, та основа није толико теоретска, колико је отисак живота црквене заједнице и њеног путовања кроз векове. Јеванђеље није простор заповести и канона, већ опис тог конкретног живота заједнице. У супротном, постојала би опасност да се саздају догматизми неких теорија, који немају додирну тачку са животом, и да се позивају људи да живе према тим догматизмима. У Цркви се дешава управо супротно: постоји један живот који претходи, а опис тог живота називамо теологијом.

Тело човека је храм Светог Духа. Шта је душа? Служећи се представом храма, можемо да кажемо да је душа човека олтар тог храма. Колико велике пажње је потребно да би се сачувала беспрекорна функција и чистоћа храма и његовог светог олтара! Олтар је онај свети део храма у који улазе свештенослужитељи. Следствено, долазимо и до питања – шта је ум? Несумњиво, ум је света трпеза у олтару храма. Одатле, света трпеза човековог бића је ум човеков. Свако може себи да представи да би било потпуно немогуће да се служи света Литургија ако на пример људи изувају своје ципеле пуне блата и постављају их на свету трпезу. Сада, можете да себи представите да ум човеков не може правилно да сагледава ствари ако је затрпан разним прљавштинама, првенствено разним прљавим мислима.

Треба да разграничимо и следеће: са једне стране су људи система са апсолутном дисциплином, а са друге стране су слободни људи, који не праве ништа више, ни мање, осим што живе једним природним животом. Систем је увек настројен са злом сумњом према сваком човеку, посебно према човеку теологије, односно уметности; будући да ти људи имају једну стваралачку слободу, коју систем не може да контролише. Мноштво револуција полази управо из области теологије и уметности. Због тога систем прати и вреба слободне. Посматрач је онај, који је вођен од немоћи да делује, те се ограничава на то да само гледа и да се бави тиме што гледа, избегавајући по њега опасно деловање. Колико више гледа посматрач, толико мање живи. Једино што је дозвољено гледаоцу јесте да пребива у незнању свега што се односи на његов живот, дозвољено му је да не вреди ништа.

Теологија као лепа уметност јесте гледање онога што други не виде! Пророчки поглед, нужно не значи и метафизички поглед. Чула за гледање треба вежбати како би могла да гледају оно што им природа омогућава да гледају. Пролазећи свакодневно истим путем, понекад ће човек видети нешто, што до тада није видео, иако је то нешто увек било тамо. Познат је пример савременог старца, Св. Порфирија Кавсокаливита, који је забележавао и најнезабележљиве лепоте, дивио им се и преко њих стизао до Творца свега лепог. То је изоштрено теолошко, уметничко око; око светитеља је уметничко око!

М.С.

Фото. Драгана Басекић