Додик и Вучић су за Видовдан вишекратно одвојено узимали реч. Спомињали су што један, што други, што у један глас, усмено и писмено и „враћање изворних дејтонских надлежности”, и „договорно мирно раздруживање”, и „заједничку будућност” Да ли су то фазе континуитета, или ако прође једно, не треба друго?
Враћање свих отетих Дејтонски ентитетских надлежности требало би да држимо за већ готову ствар. Пише у декларацији, усвојиле су обе владе, чекају се још само ратификација две скупштине, па да одлука постане оперативна. Додик већ годинама говори о враћању на изворни Дејтон, што подразумева и реактивирање ентитетских надлежности, које су само део погаженог главног споразума и 10. анекса. Говорио је и о засебном враћању свих надлежности да би се касније фокусирао на четири главне, одједном или једну по једну, те најзад најавио „бар једну”. И упоредо настављао о осамостаљењу, раздруживању, загледаности у „матицу”, а онда то сторнирао, одлагао, замрзавао и враћао на дораду, као недавно Закон о страним агентима.
У први мах то је изгледало као повлачење, одустајање, неодлучност, али никада то његово није остајало само изјава, идеја, иницијатива, него је улазило у институционалну процедуру, добијало подршку владе, парламента, усвајани су прелиминарни документи који су спремни да се у погодном моменту могу брзо активирати. Важно је и да народ у Српској зна да се на томе ради, а друга страна да рачуна да Срби имају спреман одговор и да ће га добити чим пређу неку замишљену црвену линију. Што се тиче ентитетских надлежности, дара је одавно превршила меру: реке, шуме, земљиште. Путин се тврдо и доследно позива на Дејтонски споразум, као једино валидан, а Лавров то у свакој прилици понавља. Вучић, који је често оптуживан да ће се одрећи Српске и Додика пустити низ воду јер се није директно изјашњавао, сада је то и потписао у декларацији сабора. Најзад, Дејтон је на српској страни, а тај документ је једино принципијелно упориште за све унутрашње и спољне актере. Све остало је однос снага.
Што се тиче „раздруживања” и то као „договореног и мирног”, Додик је почео да спомиње тек када су одбијене његове две претходне иницијативе. Прва је било враћање изворном Дејтону у смислу реактивирања отетих ентитетских надлежности, а потом позив на нови договор о БиХ. Тек након тога он нуди „договорно мирно раздруживање”. Остало је недоречено да ли би реактивирање свих надлежности, или чак изворног Дејтона у целини, раздруживање учинили сувишним или би то ишло једно за другим. Затим, да ли би припајање Србији била финална фаза или је такође сувишно после реактивирања свих надлежности.
Тимоти Лес је рекао да је једна шанса за „раздруживање” већ пропуштена за време Трампа, али да ће се опет појавити, а Трамп само што није опет у Белој кући. Ишчекивање да моћ суперсиле још опадне и мултиполаризација још узнапредује делује мудро куповање времена. Али не мора да буде тако, јер друга страна не губи време и ради на томе да Српску у међувремену што пре преко Бошњака и Хрвата утера у НАТО тврђаву, насупрот Евроазији. Зинули су на јавну имовину Српске, оспоравају јој име, и даље укидају јој рођендан...
Додик је говорио да би осамостаљење, односно државно признање Српске, подржало пет-шест или више земаља. Месић је опет запретио да би хрватска војска упала у БиХ и пресекла Српску код Брчког. Бошњачка политика, како у варијанти СДА, тако и још више у варијанти тзв. грађаниста који су сада на власти, слепо следи политику Вашингтона. Одлука свакако носи ризик, али неће вас нико признати ако најпре не признате сами себе. Запад тврди да би то изазвало домино ефекат, запалило читав Балкан, дестабилизовало регију... Али можда би, напротив, свима лакнуло да се већ једном пресече босански Гордијев чвор. Бошњаци би се у извесном смислу радовали да добију своју државицу. Хрвати тугују за „Херцег-Босном” коју су на превару матице изгубили. Оци оснивачи Српске имали су тежу међународну ситуацију, сви су били против њих изузев Србије и Црне Горе. Питање је само када би „јуче било рано, а сутра касно”.
Али хајде да сачекамо одговор бошњачке стране, да не буде да Срби нису и то покушали или били нестрпљиви. Већ на најаву предлога о мирном раздруживању, први човек Тројке, Нермин Никшић, каже да ће га само проследити Тужилаштву БиХ. И то ће бити неки одговор, односно одбијање које ће само оснажити одлуку да се одмах активирају ентитетске надлежности Републике Српске, или чак да се, уколико буде робуснијег отпора изнутра БиХ или споља, одмах крене у раздруживање које више неће бити „договорено мирно”, него „једнострано мирно”. То ће за Српску и Србе бити питање опстанка у БиХ и само насилно спречавање, војни пуч Еуфора или бошњачко „друго полувреме”, може га претворити у „немирно раздруживање.
Што се тиче присаједињења Српске Србији, у декларацији се, као ни раздруживање, нигде експлицитно не спомиње, сем ако га не препознамо у „заједничкој будућности две српске земље” и Додиковој хроничној „загледаности у Србију”. Иако нема сумње да би то од срца желео, Вучић никад није узвратио да је и он „загледан у Српску”. Уосталом, ником не би требало да буде бизарно, поготово скарадно да један те исти народ који је 70 година живео у једној држави, а онда против своје воље подељен у две, тежи да се поново споји. Ако то значи неко будуће присаједињење, како би изгледала „велика Србија”? Но, о том потом.
А пошто већ постоји наводна опасност од промене граница, које се нису плашили када су растурали Југославију упркос резолуцији КЕБС-а, могу Срби у Српској и у Србији и у две мање државе, како не би створили проскрибовану „велику Србију”. Само нека кажу „колико Србија треба да буде мала да не би била велика” Али, што мања Србија то више српских земаља и већи Српски свет, па им опет не ваља. Поводом изгласавања резолуције о Јасеновцу у црногорској Скупштини под председавањем Андрије Мандића, те избора Србина за потпредседника македонске владе, неко из Хрватске вели „Вучић без испаљеног метка ствара Српски свет”. Свесрпски сабор и декларација нису се допали ни Марфију ни Шмиту иако су се догодили у Београду, у другој држави, у Србији, а Хил је дипломатски релативизовао: „било је лепо и занимљиво”. Још у већ давно време Кардељ-Бакарићевог „федерирања федерације” па онда неизбежно и расклимавања „Југославије у малом”, пробосански Хрват и истакнути глумац Јосип Пејаковић је написао и изводио популарну монодраму знаковитог наслова „Они мени нема Босне”. А ево у настајању су чак три Босне и то је део глобалног метапроцеса ресуверенизације и вишеполаризације.
Сабор и декларација само су дали мајеутичку подршку лакшем порођају тог новог света. А одлазећи Марфи и лажни Шмит, испред суперсиле у опадању која губи у Украјини и компромитује се у Гази, и иза Еуфора и НАТО-а, покушавају да зауставе време или чак казаљку историјског сата врате уназад. БиХ коју они бране постоји искључиво у њиховим правилима, мерама, декретима, забранама, по основу антиуставних бонских овлашћења, у пресудама њихових судова које нико не узима за озбиљно. Оног дана када су самовољно укинули прву ентитетску надлежност, дали су за право и домаћим актерима да се свако понаша по свом и створили хаос и распад у коме себе чине неопходним да чувају БиХ каква не одговара ни Бошњацима ни Србима ни Хрватима. Живели су домаћини и раније као империјална колонија, али су два народа активно пристајала, а само један се увек бунио. Зато је данас превентивно за све крив народ у Српској и Додик на суду у Сарајеву, као што су били и Принцип и Младобосанци у Бечу, Слобо, Радован и Ратко у Хагу. Ето, знају и Срби превентивно на свом терену: о „надлежностима”, о „раздруживању”, о „заједничкој будућности” ‒ свеједно. Ако треба може и референдум. И сам Бајден вели: „Напустимо ли Украјину промениће се динамика ситуације на Балкану.” Да ли још мало тактизирати док се то не догоди или почети са одбројавањем?
ПОЛИТИКА
Ненад Кецмановић
