Лоцирана су на једном од два цивилна гробља у Битољу. Сведочанство су чувене Горничевске битке у рану јесен 1916. године.

На српском војничком гробљу у Битољу, које је ангажманом амбасаде Србије и Црне Горе у Македонији пре неколико година поново уређено, почива више од 1.330 војника из Првог светског рата.

 

На крстачама с тробојком, у алејама, на жалост, нема имена ни једног од њих. На сваком металном крсту с тробојком, утиснут је само – број.

Списак са именима 1.321 борца негде је у депоима битољског музеја, односно Градског завода за заштиту споменика културе. Кажу да је то сачувано, али је та документација још недоступна."Ни у катастру нисмо могли да дођемо до валидне тапије на парцелу војничког гробља", пожалио се председник тадашње Заједнице Срба и Црногораца у Битољу Томо Жугић.

Уз вечни бивак српских ратника “наслања” се стаја јединог суседа – Шиптара, који са запрегом свакодневно пролази кроз гробље јер му је то, вели, “краћи пут”. Тик уз његово домаћинство је и зоолошки врт, чији чувари не хају превише што се остаци угинулих животиња и отпаци од хране за звери, као и од стајњака немарног комшије, уз несносан задах – сливају према гробовима славних ратника.

СКОЧИВИР
На пола пута од Битоља према Кајмакчалану, на десној обали реке Црне, у месту Скочивир, где се на узвишењу бели караула македонских граничара, на месту где на путу престаје асфалт, зарасло у шибље и коров – још једно српско војничко гробље. Још једна “тачка”, болних, заборављених трагова српске војске у Првом светском рату.
На запуштеном улазу ограђеног вечног станишта заборављених ратника, (не)људска рука – људским чемером и срамотном завишћу нишчих духом вођена – префарбала је ознаку “Српско војничко гробље”.