06. септембар 2014.
Забележила: Маја Бећковић
фото: Небојша Бабић
Ђорђе Милојевић (фотографије у живо)
„Много тога нас везује за Македонију. Родитељи су нам студирали у Скопљу, ми смо у Скопљу били у војсци, Радишина супруга је Македонка.
Као тинејџери били смо велики поклоници рада групе Леб и сол"... кажу за „СПОНУ" браћа Радиша и Ратко Теофиловић, једни од најзначајнијих извођача традиционалних песама из целог региона, а пре свих оних из разних крајева Србије, Косова и Метохије и Македоније...
Две године од објављивања албума „Видарица", у сарадњи са гитаристом Мирославом Тадићем, близанци са чаробним гласом Радиша и Ратко Теофиловић за „Слово" говоре о концертима у Македонији од пре више од једне деценије, сарадњи са Мирославом Тадићем, утисцима које имају после сусрета са публиком и њиховој великој љубави - македонској народној песми...
Ваш последњи албум „Видарица", снимљен у сарадњи са Мирославом Тадићем, објављен је пре две године. Са ове временске дистанце, шта је вама донела „Видарица" и да ли би сада нешто на њој променили?
- Са „Видарицом" смо кренули у један музички експеримент, за који смо унапред знали да ће бити један успешан искорак у нашој каријери, што се по реакцији публике и музичке критике у целом региону и обистинило. То за нас двојицу није било неочекивано, јер познатсво са Мирославом, дружење и повремена концертна активност, трају скоро 15 година. Због тога се долази до логичног закључка да ништа не бисмо мењали на овом албуму, који је постао право задовољство за музичке сладокусце.
Песмама које су се нашле на „Видарици" на неки начин обједињујете регион бивше државе. Где сте све наступали са програмом „Видарица", и какве су реакције публике? Одакле носите најлепше утиске и успомене?
- Сваки наступ и место носе нешто посебно и незаборавно. Наступали смо од Беча, чувена сала Концертхаусе, преко Београда, Новог Сада, Чачка, били два пута у Загребу, на Брионима, у Дубровнику, затим Будва Град Театар, Крк, Кастав код Ријеке, Сплит а пре издавања, били су то Подгорица, Бања Лука, Ниш... На јесен нас очекује Џез фестивал у Сарајеву . Сваки долазак Мирослава Тадића на Балкан користимо да направимо неколико концерата, а то је најчешће лети. Сигурно да је последња мини-турнеја у Хрватској била изузетна у сваком смислу. Имала је велики одјек, мада је сваки наш концерт другачији од претходног и увек доноси нешто ново.
Да ли ће се наставити сарадња браће Теофиловић и Мирослава Тадића у будућности? Да ли би сте снимили, рецимо „Видарицу 2"?
- У припреми за сваки нови концерт заједно направимо по неку нову песму, а тако настаје и нови репертоар и вероватано неко ново издање...
Шта сте научили кроз сарадњу са Мирославом и шта је то што он поседује, а што ни један гитариста са ових простора нема?
- Знајући да нас двојица наступамо углавном а капела (без инструменталне пратање), овај вид сарадње донео нам је нови израз и звук који је сада другачији, али такође препознатљив и посебан.
Мирослав поседује као музичар беспрекоран осећај шта у ком тренутку треба урадити са песмом, а да она не изгуби свој изворни значај и вредност, и при том да јој дода и дух овог времена. Његово искуство, велико знање, осећај и емоције које доноси док свира, су драгоценост која је заиста ретка. То не значи да гитаристи са овог простора немају вредности, али Мирослав је особа која нам потпуно одговар када заједнички стварамо.
У ком правцу ће се развијати ваша каријера у будућности. Чему стремите, какви су планови?
- Наш правац је устаљен, а капела концерти као место где једино публика може да нас чује и доживи на прави начин, неко ново издање снимано у акустичном простору, и можда још по неки нови музички експримент...
Каква је у овом тренутку српска и регионална етно-сцена којој припадате? Шта је оно што би издвојили као нешто што се вама допада?
- Та сцена је изузетно жива и развијена, са тенденцијом благог опадања од 2000 године. Свако од извођача даје допринос и значај на свој, особен начин. Искрени да будемо, ми приватно не слушамо превише ту музичку сцену. Нас двојица никада нисмо били критичари нечијег рада, у најмању руку то није ни пристојно, јер сваки човек улаже у свој рад и даје део себе, а то би требало да се поштује.
Ви сте прави заљубљеници у македонску традиционалну музику. Од када постоји та веза, и шта је вама најдраже када је реч о македонским народним песмама?
- Много нас тога везује за Македонију. Родитељи су нам студирали у Скопљу, ми смо у Скопљу били у војсци, Радишина супруга је Македонка... Као тинејџери били смо велики поклоници рада групе „Леб и сол", која је прва на овим просторима користила народне мотиве у новој музичкој форми, али, по нашем мишљењу, на изузетан начин. У македонској песме највише нам се допадају мелодије, поезија, ритам и извођачи као Вања Лазарова, Васка Илиева, Нина Спирова, Кирил Манчевски, Александар Саријевски и многи други, кој су оставили неизбрисив траг и својим радом допринели да та песма живи и данас.
Ваша дискографија броји четири албума, од којих је један снимљен уживо, а осим „Видарице" ту су и „Чувари сна" и „Сабазорски ветрови". Изузев првог албума, на сваком вашем издању се налази и неколико македонских песама. Са друге стране, ви сте последњи пут наступали пред македонском публиком пре више од 10 година. Како објашњавате тај непопуларни феномен?
- На албуму „Видарица" највише је песама из Македоније, јер и Мирослав ствара инспирисан том музиком. Давно су били ти наши концерти, али наступи у Скопљу и Охриду су нешто што се памти цео живот. Ово је једна од најзахвалнијих публика пред којом смо певали, тако да је то стварно феномен на који ни ми немамо одговор.
Ваш старији брат Ненад је један од најзначајнијих српских писаца сада већ средње генерације. Са неколико књига иза себе, међу којима је и „Клопка", по којој је снимљен истоимени филм, он је стекао бројну публику, као и наклоност критике. Можете ли нам рећи, шта тренутно Ненад ради и да ли ће ускоро издати нову књигу?
- Ненад је посвећен и тих човек и не говори превише о плановима. Ради као професор на факултету, а писање му није само хоби, већ кутак његове креације, испуњења и уживања. Он увек нешто чита, тако да је могуће да нешто и припрема, али о томе тренутно не причамо...
Долазите из Чачка, музичког града из срца Србије који је изнедрио легендарног гитаристу Точка, и исто тако легендарног рокера Бору Чорбу. Сада, када Теофиловићи продужују славни низ, можете ли се сетити ко је на вас највише утицао да заволите музику и да се са толико љубави посветите традиционалној песми?
- Највећи музички утицај на нас двојицу је извршио наш први педагог и диригент Предраг Перуничић, који је изненада преминуо 1990-те године и оставио нас да сами наставимо да крчимо пут нашег музичког сна који и данас живимо, а који је он започео. Сигурно да је и Точак значајна музичка фигура која је имала утицај на нас двојицу, па стога и данас када се чујемо са њим разговарамо о музици, њеном значају и смислу...
Забележила: Маја Бећковић
фото: Небојша Бабић
Ђорђе Милојевић (фотографије у живо)