-Потичем из породице у којој се дубоко негују и чувају и српски и црногорски корени – мој прадеда са очеве стране, Перо Басекић, је из Берана, из Црне Горе. Један од мојих прадеда са мајчине стране, Перо Кајевић, је са Скопске Црне Горе, али за мог другог прадеду са мајчине стране, Ђорђа Спирковића, постоје записи који потврђују чињеницу да има српске корене. Моја бака са очеве стране, Драгица Басекић, девојачко презиме Трајковић, рођена је у Србији. Сви моји преци су носили и носе ту снажну горштачку традицију, испуњену историјом, борбеним духом, људскошћу и топлином, говори веома јасно и надахнуто Драгана.

-У тим коренима видим не само порекло, већ и осећај припадности, наслеђе које живи у мени и стално ме обликује као особу. Кроз њих осећам тежину прошлости, али и лепоту једноставних вредности – љубав ка породици, истрајности и достојанства. Та невидљива нит која ме повезује са мојим прецима даје ми унутрашњу снагу и стабилност, а истовремено уноси посебну дубину и емотивност у моју уметност, и попут фотографије, носи у себи део те приче која је постојала много пре мене.

Од малих ногу сам показивала необичну осетљивост за визуелно. 

Таленат за уметност сам наследила од мајке, која је одиграла важну улогу у мом раном развоју, подстичући ме да развијам личну креативност и радозналост. Док су друга деца цртала једноставне облике, ја сам покушавала да ухватим сенке, покрете и емоције.

Моја визуелна перцепција види нешто дубље у свакодневним сценама – напукла фасада је за мене прича, старац који седи на клупи је написани роман, а залазак сунца на западу је песма. Моји родитељи, иако се нису професионално бавили уметношћу, препознали су ту искру у мени и снажно подржавали мој развој.

Мој пут је природно водио ка Академији ликовних уметности у Скопљу, где сам не само усавршила своје техничке вештине, већ и продубила своју уметничку мисао. Тамо сам се сусрела са различитим стиловима, филозофијама и приступима уметности, али никада нисам изгубила себе. Напротив, стално сам градила свој препознатљив израз – интиман, искрен и суптилaн.

Након дипломирања, наставила сам са мастер студијама, где сам истраживала границе између графике, фотографије и визуелне нарације, комбинујући и документујући елементе са поетском естетиком.

Након завршетка универзитетског и мастер образовања, имала сам прилику да даље развијам своју професију фотографа путујући по свету. У тим динамичним и културно разноврсним окружењима, не само да сам стварала импресивне фотографије, већ сам неговала и изванредну способност комуникације са људима из целог света. Стварајући фотографисала, а моје фотографије су усрећивале људе. Мој рад није био само професионална посвећеност, већ и стално учење, упознавање нових култура и проширивање мојих уметничких видика.

Фотографија за ову младу уметницу није само професија – то је њен језик, начин комуникације са светом. 

-Као професионални фриленс фотограф, радим на разним пројектима – од уметничких серија, преко портрета, рекламних снимања, до протоколарних фотографија. Али у сваки свој рад уносим део своје душе. Моје фотографије нису само лепе слике; то су сведочанства о животу, о људима, о тренуцима који би лако могли бити заборављени и изгубљени ако их неко не примети и не овековечи.

Поред мог рада, значајан део мог професионалног пута је образовање младих. Радила сам као професорка стручних ликовних предмета у средњој уметничкој школи у Скопљу, где сам имала прилику да поделим своје знање и љубав према уметности са млађим генерацијама. За мене, настава није била само преношење технике, већ процес инспирације, охрабривања и буђења креативне мисли код младих људи. У тој улози, развијала сам се не само као уметница, већ и као особа – учећи како да слушам, водим и верујем у потенцијал сваког појединца. Та размена енергије и идеја оставила је дубок траг на мене и додатно обогатила мој поглед на живот.

Оно што ме чини посебно успешном није само мој таленат, већ и моја истрајност и енергија. Као фриленсерка у граду попут Скопља, суочавам се са бројним изазовима – нестабилним ангажманима, конкуренцијом, потребом да се стално доказујем. Али никада не одустајем. Верујем у своју визију и вредност свог рада. Полако, али сигурно, моје име почиње да се шири – прво локално, а затим и шире.

Њене изложбе привлаче пажњу, фотографије се појављују у часописима и на онлајн платформама, а људи почињу да их препознају не само као фотографа, већ као правог уметника.

-Оно што је занимљиво код мене јесте да своје српско порекло никада не доживљавам као нешто што ме дели и одваја од других, већ напротив - као привилегију која ме чини богатијом и аутентичнијом. Често кажем да у мени живе два културна кода која се допуњују и стварају специфичну перспективу. Управо у мојим делима се осећа та дуалност - то је спој балканске меланхолије са савременим урбаним ритмом, од традиције до модерности, закључује Басекић. Додајући да у приватном животу јесте динамична и енергична особа, увек у покрету и у потрази за новим инспирацијама. Дубоко повезана са својом породицом и људима које волим, са којима негује искрене односе. 

-Имам малу, али блиску групу пријатеља, са којима разговарам, делим идеје, смех и креативност. Иако сам успешна, никада не губим своју једноставност – увек сам отворена за учење, нова искуства и сарадњу. Као жена, чврсто верујем да је улога жена у нашем друштву много више од онога што им се традиционално приписује. За мене је жена стуб снаге, креативности и промене – она је и нежна и храбра, тиха и гласна када је потребно. Сваког дана сведочим како се жене око мене боре, стварају, мењају, инспиришу и остављају траг, најчешће не тражећи признање. Зато верујем да је важно чути њихове гласове, подржати њихову визију и створити више простора где могу слободно да се изразе и напредују. Лично, ја, ношена својом динарском природом коју сам наследила од својих предака, иако сам жена, никада не одустајем од ствари тако лако, већ напротив, увек се борим и постижем циљеве у животу.

-Данас, када се помене моје име, многи људи помисле на снажне, емотивне фотографије које причају причу без речи. Али иза тих фотографија стоји девојка која свакодневно улаже труд, љубав и веру у оно што ради. Ја нисам само успешна фотографкиња; ја сам доказ да права уметност долази из искрености, из храбрости да будете своји и из способности да видите свет на начин који мало ко примећује. И можда је управо зато, у свакој мојој фотографији, постоји нешто више од саме слике – постоји живот, постоји прича, постоји део мене.

На крају, желела бих да нагласим да је мој српски идентитет јака нит која ме повезује са мојим коренима, дајући ми осећај припадности и стабилности. По мом мишљењу, осећај припадности се не може ни дати ни одузети, он је једноставно мој и не дозвољавам никоме да ми га ускрати. Поносно кажем да сам Српкиња, без обзира на став околине, иако, истини за вољу, никада нисам доживела нелагодност због тога. Напротив, због тога ме околина увек поштује и уважава.

И управо та културна дубина додатно обогаћује моју уметност, чинећи је још искренијом и препознатљивијом.

Милутин Станчић